Plašt revnosnog proleća ostaje nag nad mrtvilom lišća. U strahoti zime cvokoće imena ljudi koji su mrtvi kao
i sećanja.Sećanja su projekcija razornog vulkana stišana olujom koja je progutala ljudsku svest, njima nepotrebnu i blještavu. Trenutak istine,
kada su osećale samo "ništa" omogućio im je udah vazduha u pustinji bez zrnca peska. Pešcani sat se zagrcnuo i u toj kocki vremena koje nije proticalo
one su previjale svoje kosti i rane, one su vrištale kroz vetar bola. Kao da nikada nisu postojale, kao da nikada nisu želele da postoje.
Bile su skrivene od pogleda istorije. Istorija je odveć bila brutalna. Ona se nikada ne bi setila da obriše znojavo izmoždeno noćno čelo u previjanju more.
Vratile su se u početnu tačku žala koja ispija duše.
"Ove reči su za one koji imaju previše, ove reči treba zapisati mastilom rukopisom koji niko ne može da pročita.
Ove reči treba čitati samo kada vam je kosa umršena, a njene niti zbrčkane u pesnicu. One vas neće nikada
usrećiti, sa nima ćete tonuti u kosmičku autodestruktivnost koja nema dna. Ovom kletvom pozivam kamen smrti da osuši lica
sa tih učmalih mumijacastih duša koja pale naše gradove, barake, tvornice... Dugo traje rat, a naše čini slabe i još nas vezuju za lomače.
Vec smo prah koji hoda, ti nevernici koji veruju u jednoga boga
a ni svojih zapovesti ne mogu da se drže.
Uzvišene brade stojim pred svim ovim ženama, mi starice, kojima je dosta da nam
otimaju čeda samo zato što veruju u druge bogove. Ima nas i verujućih i neverujućih.
Vezuje nas jedino krv koja teče našim butinama."
Uhvatile su se čvrsto za ruke i zakoračile u ambis.
Tada sam poslednji put videla baku. U njenim očima nije bio prisutan strah, sigurna sam u to jer me je gledala pravo u oči iako je govorila svima.
Znala sam šta to znaci, da ja nasledujem Poslednji dah svetionika i brigu o porodici. I ne samo to.
Samo sam čvrsto držala braću da ne krenu za njom. Zbog toga su lile
njene suze. Sutradan sam došla i pogledala niz liticu, slivale su se boje ih skarletne u vizantijsko plavu i natrag.
I sada, kada imam svoju unučad, pomno slikam te nijanse.
i sećanja.Sećanja su projekcija razornog vulkana stišana olujom koja je progutala ljudsku svest, njima nepotrebnu i blještavu. Trenutak istine,
kada su osećale samo "ništa" omogućio im je udah vazduha u pustinji bez zrnca peska. Pešcani sat se zagrcnuo i u toj kocki vremena koje nije proticalo
one su previjale svoje kosti i rane, one su vrištale kroz vetar bola. Kao da nikada nisu postojale, kao da nikada nisu želele da postoje.
Bile su skrivene od pogleda istorije. Istorija je odveć bila brutalna. Ona se nikada ne bi setila da obriše znojavo izmoždeno noćno čelo u previjanju more.
Vratile su se u početnu tačku žala koja ispija duše.
"Ove reči su za one koji imaju previše, ove reči treba zapisati mastilom rukopisom koji niko ne može da pročita.
Ove reči treba čitati samo kada vam je kosa umršena, a njene niti zbrčkane u pesnicu. One vas neće nikada
usrećiti, sa nima ćete tonuti u kosmičku autodestruktivnost koja nema dna. Ovom kletvom pozivam kamen smrti da osuši lica
sa tih učmalih mumijacastih duša koja pale naše gradove, barake, tvornice... Dugo traje rat, a naše čini slabe i još nas vezuju za lomače.
Vec smo prah koji hoda, ti nevernici koji veruju u jednoga boga
a ni svojih zapovesti ne mogu da se drže.
Uzvišene brade stojim pred svim ovim ženama, mi starice, kojima je dosta da nam
otimaju čeda samo zato što veruju u druge bogove. Ima nas i verujućih i neverujućih.
Vezuje nas jedino krv koja teče našim butinama."
Uhvatile su se čvrsto za ruke i zakoračile u ambis.
Tada sam poslednji put videla baku. U njenim očima nije bio prisutan strah, sigurna sam u to jer me je gledala pravo u oči iako je govorila svima.
Znala sam šta to znaci, da ja nasledujem Poslednji dah svetionika i brigu o porodici. I ne samo to.
Samo sam čvrsto držala braću da ne krenu za njom. Zbog toga su lile
njene suze. Sutradan sam došla i pogledala niz liticu, slivale su se boje ih skarletne u vizantijsko plavu i natrag.
I sada, kada imam svoju unučad, pomno slikam te nijanse.
