Соња Тимофејева и меланхолични звуци моје младости.
Уз то смо се, некад давно стишавали, онако луди, суманути, заљубљени и опасни. Уз ове звуке смо се сентиментално и узалудно уздизали. То смо, у чаролији тренутка, налазили смисао, иначе невидљив младим и бесним људима. Тако смо у ноћи, кад се васиона спусти међу нас, премирали од сентименатлних и нејасних мисли. Какво у опште срце треба да буде, да се не разлије заједно са овим циганским. Елегија је најдубља кад се кропи врућом, младалачком крвљу. Нема правље туге, од оне измаштане, љубавне, која од тужне песме дође, ноћу. Тако и треба. У осталом, ко није падао, није ни летео.
Уз то смо се, некад давно стишавали, онако луди, суманути, заљубљени и опасни. Уз ове звуке смо се сентиментално и узалудно уздизали. То смо, у чаролији тренутка, налазили смисао, иначе невидљив младим и бесним људима. Тако смо у ноћи, кад се васиона спусти међу нас, премирали од сентименатлних и нејасних мисли. Какво у опште срце треба да буде, да се не разлије заједно са овим циганским. Елегија је најдубља кад се кропи врућом, младалачком крвљу. Нема правље туге, од оне измаштане, љубавне, која од тужне песме дође, ноћу. Тако и треба. У осталом, ко није падао, није ни летео.
