Smajli
Sedela je pomalo zbunjeno, pomalo nervozno u advokatskoj kancelariji.
Dobila je poziv pre dva dana da dođe jer je pokojnik u svojoj zaostavštini ostavio nešto što je advokat smatrao da treba da pripadne njoj.
Zaintrigirano je posmatrala čitave redove pravnih spia i knjiga koje su uredno bile složene po policama koje su prekrivale sva četiri zida, jedva ostavljajući malo prostora za vrata.
Bilo joj je čudno zbog čega se u opšte i nalazi ovde među memljivim knjigama starog advokata.
Dobro je poznavala pokojnika. Bili su par. Mislim ljubavnici. Pre izvesnog vremena. Pre njene udaje.
Bila je to jedna od onih veza koje na početku izgledaju čarobno i neprolazno, a onda se prekinu i dugo, dugo bole.
I nju je bolelo. Još uvek. Iako je sada bila već udata.
Upoznala ga je pre dve godine, možda malo više. Na gradskoj plaži, na obali reke.
Bio je jedan od onih šmekera koji zaista nemaju neke kvalitetnije fore za prilaženje devojci u bikiniju.
- Tako lepa devojka, a nema tetovažu…
To su bile njegove prve reči, više upućene njenim oblinama koje su se presijavale na suncu.
ona ga je samo pogledala preko naočari za sunce, ležeći potrbuške, i vratila se čežanju, okrnuvši glavu na drugu stranu.
On je bio uporan, iako se ona trudila da se pravi da je zaspala na suncu ili da ga bar kulira.
On je eo pored nje i počeo da nabraja male slatke tetovažice koje bi, makar on voleo da vidi na njoj.
U nekom trenutku postalo joj je malo smešto pošto je on završio sa nabrajanjem terodaktila, gmizavaca, anđelćića, poruka “Volim mamu”, “Uspomena iz vojske” i sličnih koje bi po njemu krasile njeno telo.
- Dobro, makar mali, bedni zanemarljivi smajli!
Njen blagi osmeh mu je dao neviđeni podstrek.
- Dakle smajli! A gde bi najlepše pasovao, na ovako lepom telu… pa gde ne bi!?
Okrenula se tada bial ka njemu i po prvi put ga izistinski pogledala u oči. Njega su očarale njene zelene oči i crna kosa….
Nakon lakog razgovora iz zeza su se dogovorili da joj on kupi u knjižari dok se budu zajedno vraćali do centra onu malu tetovažicu za smajlijem. Malu običnu žutu. Sa smajlijem.
tako je i bilo. Kratki veseli razgovor i on je kupio jednog smajlija….
- Dobro istrljaću ti ga na rame, da me ne bi opet izguravala ignorisanjem, ako bih predložio drugo neko mesto!
Obo je su se nasmejali i on je istrljao smajlija na njeno golo rame…. ostavivši čvršći, pa opet nežan stisan na njenoj nadlaktici… dovoljno dugo da im se pogeldi sretnu… malo zadrže jedan na drugome, i da ona skrene njen. Ćutke.
To je bio trenutak u kojem su se zaljubili.
Uskedilo je piće, razmena telefona….
I kako biva…. zaljubili se
- Oprostite što sam vas ostavio da čekate gospodjice- banuo je advokat u kancelariju prekinuvši je u sećanjima
- Gospodjo, ispravila ga je, više ga kažnjavajući odsečnim tonom zbog tog nenadanog prekida.
- Dospodjo, izvinjavam se- ispravio se stari advokat prilazeći joj i rukujući se sa njom.
- Bojim se da niste imali poseban razlog da dolazite… na kraju krajeva mogli smo vam poštom to dostaviti- nastavio je- ali ljudi iz bolnice u kojoj je proveo poslednje mesece su insistirali da vam predao svesku kako se ne bi slučajno izgubila u pošti…. sedite, oprostite još jednom, moram da je pronadjem po fijokama…
Ona je ponovo sela i za tren se vratial u nedavnu prošlost.
tako su se zaljubili, počeli da se viđaju i jednog kišnog popodneva, utrčali u njegov stan, istuširani toplom letnjom kišom…..odeća je sklizla sa njih, a krevetski čaršavi ubrzo obavijali njihova naga tela u pokretu i grčevima….
Voleli su se skoro svaki dan. Trajalo je mesecima….
Sve do jednog jesenjeg dana kada ju je nazvao telefonom i nekekvim drgtavim glasom rekao da mora da prekine sa njom. Niej naveo neke razloge. Čutao je uglavnom, mada sada, kada dobro razmisli mogla se zakleti da je čula njegov jecaj preko telefona… Ali bila je odveć povredjena i besna da bi o njemu mislila.
Oselila se iz grada nakon mesec dana koji je provela dežurajući pored telefona za slučaj da joj se ponovo jai… ali nikad nije.
Odselila se, ponovo zaljubila, i udala… rodila dete….
Isada sedi u kancelariji starog advokada očekujući neku svesku od svog nekadašnjeg ljubavnika…dečka… ljubavi…
Očekivala je da je u toj svesci objašnjenje za dane tuge i užasa koji joj je priredio….
- Evo izvolite svesku…. pošao je advokat kanjoj noseći najobičniju svesku sa dečjim motivima…. Nemojte se uzdati, ja nisam ništa razumeo kada sma je video…. znate valjda to tako ide sa neizlećivim pacijentima…
- Neizlečivim pacijentima? - upitala je
- Niste znali? Pa pokojnik je oboleo od leukemije… zadnje nedelje je provodio pod dejstvom morfijuma…. verovatno je tada to i uradio….
- Oh… nisam znala….. leukemija?
- Da, gadna bolest. Posebno za mladog čoveka….
- Rekli ste da je TO uradio?
- Da sveska… evo, pogledajte i nemojte se čuditi….
Advokat joj je predao svesku i ona je sela da je pogleda.
Otvorila je prvu stranu.
Od početka do kraja listam bila je ispunjena sa uredno nacrtanim, malim običnim, kružnim smajlićima.
Po sedam u svakom redu.
I tako čitave strane….
Kada je malo bolje pogledala, primetila je da su smajlići kako se dalje odmicale strane, sve nepravilniji, jajasti, pa krompirasti, okice su im bile traljavo stavljane tačke, osmeh iskrivljen… potom su pojedinima falili nosevi, pa jedno oko…
- Znate ako se pitate za to u svesci, rerkli su mi ljudi koji su bili pokraj njega da je to uticaj morfijuma…. daje se protiv bolova, ali iskrivljuje precepciju svesti i gubi se koncentracija…..
Drhtalo je nešto u njoj.
Sve više. Razumela je šta ovo znači i zašto smajlić i zašto sveska da se preda njoj.
nakon dvadesetak strana, deformisani smajliji su prestali.
Ostao je samo beli papir sveske na linije.
Pogeldala je u starog advokata koji je sedeo za svojim radnim stolom.
On kao da je očekivao njen pogled:
- Okenite zadnju stranu….
Okrenula je. Preko cele zadnje strane bio je jednostavan, ali dopadljiv crtež devojke koja se sunča na plaži pokraj reke. Ležala je potrbuške, glave okrenute u stranu.Na njenom ramenu bila je mala tetovaža u obliku smajlija.
- To su mu našli u rukama kada je… ovaj, hoću reći u jdnoj ruci mu je bila sveska a u drugoj olovka….
Njene oči su se napunile suzama.
Stari advokat ju je ispratio do vrata naručivši joj taksi koji se upravo zaustavljao pred vratima njegove kancelarije.
- Malo je to čudno… to za crtež… daniam je bio skoro stalkno u morfijumskoj komi… nikom nije jasno kako je mogao da nacrta taj crtež…
Ona je pogeldala advokata, već gotovo plačući, ali pogled joj je bio skriven ispod naočara za sunce.
- Ali kažu da je imao osmeh na licu kada su ustanovili da je umro….- završio je stari advokat.
Ona je ušla u taksi i otišla svom domu i porodici.
Sveska je završila u njenom privatnom sefu u vili. Nikada je nikom nije pokazala iako su prošle godine, decenije od tog dana u kancelariji starog advokata.
Saznala je preko nekog poznanika da je on prekinuo sa njim tog dana kada je saznao da je bolestan. njegov rodjak joj je rekao da je to bila njegova želja, da je spase na tako surov način muka i patnjr koje bi proživljavala uz njega.
Ona sama nije znala koje patnje bi joj bile veće. Više niej ni bilo važno.
Jednu stvar du primećivali posetioci njenog doma.
A to je mali uramljen crtež žene koja se sunča potrbuške na obali reke. Nacrtan je bio na hartiji iz novina, i nalazio se na zidu baš nasuprot njenog radnog stola, za kojim je ona, spisateljica ljubavnih romana sa srećnim i ponekim tužnim svršetkom sedela i pisala….
Sale
Sedela je pomalo zbunjeno, pomalo nervozno u advokatskoj kancelariji.
Dobila je poziv pre dva dana da dođe jer je pokojnik u svojoj zaostavštini ostavio nešto što je advokat smatrao da treba da pripadne njoj.
Zaintrigirano je posmatrala čitave redove pravnih spia i knjiga koje su uredno bile složene po policama koje su prekrivale sva četiri zida, jedva ostavljajući malo prostora za vrata.
Bilo joj je čudno zbog čega se u opšte i nalazi ovde među memljivim knjigama starog advokata.
Dobro je poznavala pokojnika. Bili su par. Mislim ljubavnici. Pre izvesnog vremena. Pre njene udaje.
Bila je to jedna od onih veza koje na početku izgledaju čarobno i neprolazno, a onda se prekinu i dugo, dugo bole.
I nju je bolelo. Još uvek. Iako je sada bila već udata.
Upoznala ga je pre dve godine, možda malo više. Na gradskoj plaži, na obali reke.
Bio je jedan od onih šmekera koji zaista nemaju neke kvalitetnije fore za prilaženje devojci u bikiniju.
- Tako lepa devojka, a nema tetovažu…
To su bile njegove prve reči, više upućene njenim oblinama koje su se presijavale na suncu.
ona ga je samo pogledala preko naočari za sunce, ležeći potrbuške, i vratila se čežanju, okrnuvši glavu na drugu stranu.
On je bio uporan, iako se ona trudila da se pravi da je zaspala na suncu ili da ga bar kulira.
On je eo pored nje i počeo da nabraja male slatke tetovažice koje bi, makar on voleo da vidi na njoj.
U nekom trenutku postalo joj je malo smešto pošto je on završio sa nabrajanjem terodaktila, gmizavaca, anđelćića, poruka “Volim mamu”, “Uspomena iz vojske” i sličnih koje bi po njemu krasile njeno telo.
- Dobro, makar mali, bedni zanemarljivi smajli!
Njen blagi osmeh mu je dao neviđeni podstrek.
- Dakle smajli! A gde bi najlepše pasovao, na ovako lepom telu… pa gde ne bi!?
Okrenula se tada bial ka njemu i po prvi put ga izistinski pogledala u oči. Njega su očarale njene zelene oči i crna kosa….
Nakon lakog razgovora iz zeza su se dogovorili da joj on kupi u knjižari dok se budu zajedno vraćali do centra onu malu tetovažicu za smajlijem. Malu običnu žutu. Sa smajlijem.
tako je i bilo. Kratki veseli razgovor i on je kupio jednog smajlija….
- Dobro istrljaću ti ga na rame, da me ne bi opet izguravala ignorisanjem, ako bih predložio drugo neko mesto!
Obo je su se nasmejali i on je istrljao smajlija na njeno golo rame…. ostavivši čvršći, pa opet nežan stisan na njenoj nadlaktici… dovoljno dugo da im se pogeldi sretnu… malo zadrže jedan na drugome, i da ona skrene njen. Ćutke.
To je bio trenutak u kojem su se zaljubili.
Uskedilo je piće, razmena telefona….
I kako biva…. zaljubili se
- Oprostite što sam vas ostavio da čekate gospodjice- banuo je advokat u kancelariju prekinuvši je u sećanjima
- Gospodjo, ispravila ga je, više ga kažnjavajući odsečnim tonom zbog tog nenadanog prekida.
- Dospodjo, izvinjavam se- ispravio se stari advokat prilazeći joj i rukujući se sa njom.
- Bojim se da niste imali poseban razlog da dolazite… na kraju krajeva mogli smo vam poštom to dostaviti- nastavio je- ali ljudi iz bolnice u kojoj je proveo poslednje mesece su insistirali da vam predao svesku kako se ne bi slučajno izgubila u pošti…. sedite, oprostite još jednom, moram da je pronadjem po fijokama…
Ona je ponovo sela i za tren se vratial u nedavnu prošlost.
tako su se zaljubili, počeli da se viđaju i jednog kišnog popodneva, utrčali u njegov stan, istuširani toplom letnjom kišom…..odeća je sklizla sa njih, a krevetski čaršavi ubrzo obavijali njihova naga tela u pokretu i grčevima….
Voleli su se skoro svaki dan. Trajalo je mesecima….
Sve do jednog jesenjeg dana kada ju je nazvao telefonom i nekekvim drgtavim glasom rekao da mora da prekine sa njom. Niej naveo neke razloge. Čutao je uglavnom, mada sada, kada dobro razmisli mogla se zakleti da je čula njegov jecaj preko telefona… Ali bila je odveć povredjena i besna da bi o njemu mislila.
Oselila se iz grada nakon mesec dana koji je provela dežurajući pored telefona za slučaj da joj se ponovo jai… ali nikad nije.
Odselila se, ponovo zaljubila, i udala… rodila dete….
Isada sedi u kancelariji starog advokada očekujući neku svesku od svog nekadašnjeg ljubavnika…dečka… ljubavi…
Očekivala je da je u toj svesci objašnjenje za dane tuge i užasa koji joj je priredio….
- Evo izvolite svesku…. pošao je advokat kanjoj noseći najobičniju svesku sa dečjim motivima…. Nemojte se uzdati, ja nisam ništa razumeo kada sma je video…. znate valjda to tako ide sa neizlećivim pacijentima…
- Neizlečivim pacijentima? - upitala je
- Niste znali? Pa pokojnik je oboleo od leukemije… zadnje nedelje je provodio pod dejstvom morfijuma…. verovatno je tada to i uradio….
- Oh… nisam znala….. leukemija?
- Da, gadna bolest. Posebno za mladog čoveka….
- Rekli ste da je TO uradio?
- Da sveska… evo, pogledajte i nemojte se čuditi….
Advokat joj je predao svesku i ona je sela da je pogleda.
Otvorila je prvu stranu.
Od početka do kraja listam bila je ispunjena sa uredno nacrtanim, malim običnim, kružnim smajlićima.
Po sedam u svakom redu.
I tako čitave strane….
Kada je malo bolje pogledala, primetila je da su smajlići kako se dalje odmicale strane, sve nepravilniji, jajasti, pa krompirasti, okice su im bile traljavo stavljane tačke, osmeh iskrivljen… potom su pojedinima falili nosevi, pa jedno oko…
- Znate ako se pitate za to u svesci, rerkli su mi ljudi koji su bili pokraj njega da je to uticaj morfijuma…. daje se protiv bolova, ali iskrivljuje precepciju svesti i gubi se koncentracija…..
Drhtalo je nešto u njoj.
Sve više. Razumela je šta ovo znači i zašto smajlić i zašto sveska da se preda njoj.
nakon dvadesetak strana, deformisani smajliji su prestali.
Ostao je samo beli papir sveske na linije.
Pogeldala je u starog advokata koji je sedeo za svojim radnim stolom.
On kao da je očekivao njen pogled:
- Okenite zadnju stranu….
Okrenula je. Preko cele zadnje strane bio je jednostavan, ali dopadljiv crtež devojke koja se sunča na plaži pokraj reke. Ležala je potrbuške, glave okrenute u stranu.Na njenom ramenu bila je mala tetovaža u obliku smajlija.
- To su mu našli u rukama kada je… ovaj, hoću reći u jdnoj ruci mu je bila sveska a u drugoj olovka….
Njene oči su se napunile suzama.
Stari advokat ju je ispratio do vrata naručivši joj taksi koji se upravo zaustavljao pred vratima njegove kancelarije.
- Malo je to čudno… to za crtež… daniam je bio skoro stalkno u morfijumskoj komi… nikom nije jasno kako je mogao da nacrta taj crtež…
Ona je pogeldala advokata, već gotovo plačući, ali pogled joj je bio skriven ispod naočara za sunce.
- Ali kažu da je imao osmeh na licu kada su ustanovili da je umro….- završio je stari advokat.
Ona je ušla u taksi i otišla svom domu i porodici.
Sveska je završila u njenom privatnom sefu u vili. Nikada je nikom nije pokazala iako su prošle godine, decenije od tog dana u kancelariji starog advokata.
Saznala je preko nekog poznanika da je on prekinuo sa njim tog dana kada je saznao da je bolestan. njegov rodjak joj je rekao da je to bila njegova želja, da je spase na tako surov način muka i patnjr koje bi proživljavala uz njega.
Ona sama nije znala koje patnje bi joj bile veće. Više niej ni bilo važno.
Jednu stvar du primećivali posetioci njenog doma.
A to je mali uramljen crtež žene koja se sunča potrbuške na obali reke. Nacrtan je bio na hartiji iz novina, i nalazio se na zidu baš nasuprot njenog radnog stola, za kojim je ona, spisateljica ljubavnih romana sa srećnim i ponekim tužnim svršetkom sedela i pisala….
Sale
