Zamisli - Blogovi - Forum Krstarice
Prikaži RSS

Jedan hiperaktivan dan u mom mozgu

Zamisli

Oceni ovaj blog
Sanjala sam skoro jedan san. Nas troje smo sedeli u mojoj dnevnoj sobi. Ja, ON i naša drugarica. Ona je pričala o nekom muškarcu u koga je zaljubljena i koga bi opet volela da vidi. Sa takvim je žarom pričala da su joj se obrazi rumeneli, a oči sijale. Kada je cela ta priča postala pomalo dosadna i počelada hvata neku memljivu patinu patetike, on je, reklo bi se besno, a, u stvari, energično, ustao sa stolice, čvrsto uprevši rukama o sto.

Reči kao da nisu dolazile iz usta, nego negde iz vasione, iz nečeg što je toliko duboko i toliko široko, a, ujedno, i veliko i pojmljivo i nepojmljivo. Veličanstvenio. Tople reči, koje su odisale britkom ljubavlju i posvećenošću, brigom i blagim prekorom, pokrivene su plaštom pogleda punog dobrote i osmeha, koji bi svakog naveo da zaigra: "Zamisli! Ako stvarno želiš da ga vidiš, samo zamisli, tamisli, zamisli!!! Zaisli! Zamisli..."

Zamislila sam, još pre dvadeset godina, kako upoznajem moreplovca, kapetana broda, skitnicu i divlju, ali dobru, dušu, koji dolazi iz sveta patuljaka. Napisah tada priču o riđelinima. Tako sam nazvala te patuljke, nemajući pojma da u enleskom jeziku postoji sklop reči "ridge line", koji, prevedeno na naš jezik, znači greben i nemajući pojma o tome da će me Greben planina opčiniti svojom energijom. A baš sam njemu,i nikom drugom, govorila da bih volela da ga nekad odvedem tamo zato što ta planina ima neku posebnu magiju. Nisam se tada uopšte setila svoje priče, a ni toga da sam mu dalaisto ime, koje on danas nosi na javi... pre dvadeset godina...

Nisam tu priču nikada završila. Nekako sam uvek osećala da još nije vreme za to i da bi svaki pokušaj završetka bio silovanje i teksta i hemijske i papira i dana, u kome bih to uradila, i života...

Tamo, gde je moja priča stala, on je bio primoran da se, prošavši opetkroz svet patuljaka, vrati do svog broda i nastavisvoj put i život veselog vagabonda. Dok sam ga gurala kroz vazdušni otvor, koji je bio ulaz u svet patuljaka, osećala sam da će me pamtiti... dugo... dugo... A da li će se vratiti po mene? Htela sam da taj deo priče napišem kada dođe vreme, po osećaju. Da je napiše moj unutrašnji glas. Ali on se nije javio.

Jednog dana otac je spalio neke moje dnevnike i svesku sa pričama. Nije mu bilo jasno da neko toliko voli da piše. Za njega je to bilo gubljenje vremena i hteo je da ga prekine. Moždaje i trebalo to da se desi da bi moja priča dobila krila i zaživela svoj pravi život. Kad bolje razmislim, na pravo mestu je i prekinuta- tamo, gde se, možda, završila i u realnom životu. Dok sam mu pričala o planini, nisam znala da on dolazi iz grada patuljaka. saznala sam to tekkada se tamo vratio. Dobila sam poruku:"Ti si divna. Ostaćeš u om sećanju veoma, veoma dugo."

Neću nikada ispisati kraj ove priče. Trajaće ona sama koliko treba. Obećali smo da ćemo je nastaviti u narednom životu. Ja se tada ne sećah da sam je pisala, on nije imao pojma da je ikad postojala. večna je poruka:
"Zamisli, zamisli, zamisli..."
"Čuda su moguća. Samo zamisli,zamisli, jako zamisli... i on će doći."
Džon Lenon- Zamisli...
https://www.youtube.com/watch?v=DVg2EJvvlF8

Pošalji "Zamisli" na Facebook Pošalji "Zamisli" na Google Pošalji "Zamisli" na My Yahoo! Pošalji "Zamisli" na Live Pošalji "Zamisli" na MySpace Pošalji "Zamisli" na Twitter Pošalji "Zamisli" na Digg Pošalji "Zamisli" na del.icio.us

Kategorije
Nekategorizovano

Komentari

  1. Lord Gledston (avatar)
    Lepo je ziveti u secanjima,uziveti se u neku situaciju,koja se nikada nije ni dogodila. Velika je stvar,pomocu imaginacije,docarati,kako bi se sve

    odigralo,da se u stvarnom zivotu i dogodilo.Lepo je imati mastu.Nekada je zivot iz maste,daleko lepsi,daleko dopadljiviji,nego ovaj stvarni

    zivot,koji moze coveku i da ogadi i samu stvarnost zivota.