PROLAZ
Sudnica je, kao uvek u ovakvim prigodama, bila puna. U publici su se tiskala blistava humanoidna obličja raskošnih svetlosnih krila. Ispred njih, u ugaonoj drvenoj ogradi, stajalo je dvoje Bezimenih. Nisu se mnogo razlikovali od ostalih koji traže Prolaz, osim po tome što ih je bilo dvoje. No, ni to nije bilo sasvim neuobičajeno. Izgledali su spremno i samouvereno.
Naspram publike, gledajući Bezimene u oči, sedele su Sudije. Lica su im bila ogledala. Prvo od njih dade dopuštenje laganim klimanjem glavom.
- Mi smo jedno sa Svim i Sve se ogleda u nama – otpevaše jednoglasno Bezimeni. – Pa opet, počeli smo da osećamo svrab sebstva i molimo da nam se odobri Prolaz u Svet, zarad isceljenja, preko ostvarenja, do ispunjenja.
Sudije su ih nemo gledale, ali Bezimeni iz njihove ćutnje pročitaše pitanje.
- Ne jedan, nego dva svraba. – reče jedno od njih. – Ne jedno, nego dva postojanja. Bliska. Povezana. Nerazdvojna ili savršeno sinhronizovana, moglo bi biti. Kao delovi jednog, možda. Ali dva.
- Iako smo sa Svim jedno, iako prolazimo za-jedno, u Svetu nećemo biti jedno. – dodade drugo.
„Šta ćete biti?“, čitali su sledeće uobičajeno pitanje iz vlastitih očiju koje su ih gledale s lica Sudija.
- Biću grotlo strasti – reče prvo. – Vatra želja koja se rasplamsava iz varnica potreba.
„Čemu će služiti ta vatra?“, glasilo je pitanje.
- I sami znate da zavisi od konteksta. Od uslova. Od odnosa ograničenja i popuštanja, uspeha i osujećenja. Od ukazane ljubavi na samom početku. Od snage prihvatanja i širine razumevanja. Možda ću biti vatra koja greje, koja pokreće, u kojoj se kali čelik. Možda ću biti vatra koja guta, koja sve pred sobom sažeže i pretvori u prah. Slavni pronalazač ili zločinac koji se pamti.
Drugo, osetivši da je prvo završilo, dade svoj odgovor:
- Prema podacima o DNK koji će me udomiti, biću glasnik razuma. To je sigurno. Odatle su mogućnosti razne, kao što je rečeno, sve zavisi od konteksta. Možda ću razum koristiti daprepoznajem, tumačim, timarim i po potrebi zauzdavam ono vanrazumsko, priznajući mu značaj i svrhu. Možda ću ga negirati i progoniti stavljajući sebe na pijedestal. Možda ću hraniti mudrost, a možda sujetu. Biću donosilac balansa i mira, ili apsolutni nihilista.
Sudije ustaše, stadoše ukrug, pa se, u ritualnom njihanju, stopiše u jedan golemi svetleći oblik, oblik koji je polako poprimao formu blistavog, pulsirajućeg uterusa. Cela sudnica je bez daha i pokreta čekala u nemoj i svečanoj tišini. Zatim, sasvim lagano, pulsiranje prestade, iz obličja se ponovo izdvojiše figure Sudija, okrenuše svoja lica-ogledala prema Bezimenima i publici, a zatim se, poput zvuka kakvog savršeno izlivenog zvona, sudnicom razli jasno, iako neizgovoreno:
DA.
Na sredini kružne prostorije deo poda se zatalasa, kao da postaje tečan, a zatim se na tom mestu otvori Prolaz. Lepota plavetnila koje se kroz njega videlo natera svima suze na oči. Ono i ono* Bezimeno se uzeše za ruke i stadoše na ivicu. Odlazi se bez pozdrava, jer ovo nije rastanak.
I sada se podiže levo stopalo prvog,
a sada,
levo stopalo drugog Bezimenog.
I sada se pedalj unapred pruža
podignuto stopalo prvog
i podignuto stopalo drugog.
I sada se odiže peta desne noge prvog,
i peta desne noge drugog,
i upire se prstima,
i kukovi se kreću unapred
I sada
Sve biva prekinuto.
Prolaz se zatvara naglo, a na mestu gde je bio, stoji Stražar.
Oboje Bezimenih, i svi u publici, uzdahnu kao jedan. Reči su već znane, ali Stražar ih svejedno, po protokolu, izgovara:
- Čeka se neki drugi prolaz. – reče. – Nesuđena majka je rešila da vaši domovi nisu zasebna bića, nego neželjen deo njenog tela.
Bezimeni se pokloniše pred Stražarom, pred publikom i pred Sudijama, a zatim laganim korakom pređoše u čekaonicu.
_________________________________
*jer duša nema pol
Sudnica je, kao uvek u ovakvim prigodama, bila puna. U publici su se tiskala blistava humanoidna obličja raskošnih svetlosnih krila. Ispred njih, u ugaonoj drvenoj ogradi, stajalo je dvoje Bezimenih. Nisu se mnogo razlikovali od ostalih koji traže Prolaz, osim po tome što ih je bilo dvoje. No, ni to nije bilo sasvim neuobičajeno. Izgledali su spremno i samouvereno.
Naspram publike, gledajući Bezimene u oči, sedele su Sudije. Lica su im bila ogledala. Prvo od njih dade dopuštenje laganim klimanjem glavom.
- Mi smo jedno sa Svim i Sve se ogleda u nama – otpevaše jednoglasno Bezimeni. – Pa opet, počeli smo da osećamo svrab sebstva i molimo da nam se odobri Prolaz u Svet, zarad isceljenja, preko ostvarenja, do ispunjenja.
Sudije su ih nemo gledale, ali Bezimeni iz njihove ćutnje pročitaše pitanje.
- Ne jedan, nego dva svraba. – reče jedno od njih. – Ne jedno, nego dva postojanja. Bliska. Povezana. Nerazdvojna ili savršeno sinhronizovana, moglo bi biti. Kao delovi jednog, možda. Ali dva.
- Iako smo sa Svim jedno, iako prolazimo za-jedno, u Svetu nećemo biti jedno. – dodade drugo.
„Šta ćete biti?“, čitali su sledeće uobičajeno pitanje iz vlastitih očiju koje su ih gledale s lica Sudija.
- Biću grotlo strasti – reče prvo. – Vatra želja koja se rasplamsava iz varnica potreba.
„Čemu će služiti ta vatra?“, glasilo je pitanje.
- I sami znate da zavisi od konteksta. Od uslova. Od odnosa ograničenja i popuštanja, uspeha i osujećenja. Od ukazane ljubavi na samom početku. Od snage prihvatanja i širine razumevanja. Možda ću biti vatra koja greje, koja pokreće, u kojoj se kali čelik. Možda ću biti vatra koja guta, koja sve pred sobom sažeže i pretvori u prah. Slavni pronalazač ili zločinac koji se pamti.
Drugo, osetivši da je prvo završilo, dade svoj odgovor:
- Prema podacima o DNK koji će me udomiti, biću glasnik razuma. To je sigurno. Odatle su mogućnosti razne, kao što je rečeno, sve zavisi od konteksta. Možda ću razum koristiti daprepoznajem, tumačim, timarim i po potrebi zauzdavam ono vanrazumsko, priznajući mu značaj i svrhu. Možda ću ga negirati i progoniti stavljajući sebe na pijedestal. Možda ću hraniti mudrost, a možda sujetu. Biću donosilac balansa i mira, ili apsolutni nihilista.
Sudije ustaše, stadoše ukrug, pa se, u ritualnom njihanju, stopiše u jedan golemi svetleći oblik, oblik koji je polako poprimao formu blistavog, pulsirajućeg uterusa. Cela sudnica je bez daha i pokreta čekala u nemoj i svečanoj tišini. Zatim, sasvim lagano, pulsiranje prestade, iz obličja se ponovo izdvojiše figure Sudija, okrenuše svoja lica-ogledala prema Bezimenima i publici, a zatim se, poput zvuka kakvog savršeno izlivenog zvona, sudnicom razli jasno, iako neizgovoreno:
DA.
Na sredini kružne prostorije deo poda se zatalasa, kao da postaje tečan, a zatim se na tom mestu otvori Prolaz. Lepota plavetnila koje se kroz njega videlo natera svima suze na oči. Ono i ono* Bezimeno se uzeše za ruke i stadoše na ivicu. Odlazi se bez pozdrava, jer ovo nije rastanak.
I sada se podiže levo stopalo prvog,
a sada,
levo stopalo drugog Bezimenog.
I sada se pedalj unapred pruža
podignuto stopalo prvog
i podignuto stopalo drugog.
I sada se odiže peta desne noge prvog,
i peta desne noge drugog,
i upire se prstima,
i kukovi se kreću unapred
I sada
Sve biva prekinuto.
Prolaz se zatvara naglo, a na mestu gde je bio, stoji Stražar.
Oboje Bezimenih, i svi u publici, uzdahnu kao jedan. Reči su već znane, ali Stražar ih svejedno, po protokolu, izgovara:
- Čeka se neki drugi prolaz. – reče. – Nesuđena majka je rešila da vaši domovi nisu zasebna bića, nego neželjen deo njenog tela.
Bezimeni se pokloniše pred Stražarom, pred publikom i pred Sudijama, a zatim laganim korakom pređoše u čekaonicu.
_________________________________
*jer duša nema pol
Meni je Hoseova bila mrvu bolja od moje.
