KAKO SAM UPOZNALA IVU ANDRIĆA - Blogovi - Forum Krstarice
Prikaži RSS

Soradze

KAKO SAM UPOZNALA IVU ANDRIĆA

Oceni ovaj blog
Moja generacija je vaspitavana da bude pristojna, radna, poslušna, obrazovana, načitana, pa smo kao mladi posećivali pozorišta, gledali balete, slušali opere, posećivali biblioteke.. već sa 15 godina sam pročitala sve ruske klasike, uživala u svim svetski poznatim operama, poznavala teatar....
Sećam se da sam u svojoj 12. godini pročitala Andrićevu "Gospođicu" i da me je taj roman tako fascinirao, da sam prosto morala da ga "nacrtam". I dan danas mi je crtež živ pred očima: soba osvetljena svećom koja dogoreva na stolu, zastrtom stolnjakom sa vidnom zakrpom na sredini, u levom uglu sobe je divan, desno je kaljeva peć, pored je čiviluk sa obešenim kaputom, Pored stola je starica u zakrpljenoj tamnoj haljini. Soba deluje sirotinjski, bez tepiha na golim daskama. Svetlost sveće je osvetlila sredinu sobe, kutovi su mračniji. Pet - šest drvenih boja je učinilo da crtež deluje još sumornije...
Par meseci kasnije, dok smo tata i ja lagano išli tadašnjom Ulicom Maršala Tita prema kući, on, držeći mene "ispod ruke", odjednom stade. Nasmejanog lica je gledao u pravcu gospodina koji nam je prilazio.
"Dobar dan, druže NN""
"Dobar dan, druže Andrić"
Pozdrav su izrekli istovremeno, svako skinuvši šešir, uz laki naklon. Poznala sam ga! Bio je to naš nobelovac, Ivo Andrić! Visok, markantan, elegantan u sivom lakom mantilu, šeširu i klasičnim cipelama visokog sjaja...Naočare tamnog rama su mu davali dodata izgled učenosti. Skromnost i kultura je titrala iz njega. Prefinjenost u stavu takođe.
"Kako ste?" odzvonila su pitanja istovremeno, uz zajedničke osmehe i vidna poštovanja.
"Ovo je moja kći, druže Andriću"
Rukovali smo se toplim pozdravom i naklonom.
"Moram da Vam kažem, druže Andriću, da je moja kći pročitala Vašu "Gospođicu" i nacrtala divan crtež gospođice".
Ozarenim pogledom me je darivao Andrić i rekao:
"Zaista? Pa onda, dođi kod mene kući, donesi crtež da ti ga potpišem!"
Pozdravili smo se uz obostrano poštovanje i razišli.
Nikada neću zaboraviti neuništivi utisak skromnosti, učenosti i kulture koju je Ivo Andrić širio oko sebe, ostavljajući iza sebe miris tih vrlina da se šire kao laki miris prefinjene kolonjske vode.

Pošalji "KAKO SAM UPOZNALA IVU ANDRIĆA" na Facebook Pošalji "KAKO SAM UPOZNALA IVU ANDRIĆA" na Google Pošalji "KAKO SAM UPOZNALA IVU ANDRIĆA" na My Yahoo! Pošalji "KAKO SAM UPOZNALA IVU ANDRIĆA" na Live Pošalji "KAKO SAM UPOZNALA IVU ANDRIĆA" na MySpace Pošalji "KAKO SAM UPOZNALA IVU ANDRIĆA" na Twitter Pošalji "KAKO SAM UPOZNALA IVU ANDRIĆA" na Digg Pošalji "KAKO SAM UPOZNALA IVU ANDRIĆA" na del.icio.us

Kategorije
Nekategorizovano

Komentari

  1. shonery (avatar)
    Neka pitomija i mirnija vremena, koja su verovatno otišla u nepovrat za mnogo još godina...
  2. iamblond (avatar)
    Divana uspomena moja Soradze....ali nažalost samo uspomena...nema više tih prvih utisaka, učenosti, kulture...sve je otišlo , skoro pa u dim...divljaštvo i nepristojnost danas je na cijeni...što veći lopov, licemjer više mu se klanjanju....takvo idolopoklonstvo mi se gadi...učeni smo nećemu drugome...to smo prenijeli našoj djeci...ali gdje je to sve nestalo..i da li smo baš svi učeni...nismo..ispada da je samo mali broj ljudi pristojnost i kulturu ugradio prvenstveno roditeljskim odgojem u sebe same ...jako jako mali broj ljudi....a što je sa drugima...neznam...jer ne vjerujem da današnja nekultura, divljaštvo i lopovluk potječu od takvog odgoja....
  3. mizaca (avatar)
  4. Soradze (avatar)
    Citat Original postavio shonery
    Neka pitomija i mirnija vremena, koja su verovatno otišla u nepovrat za mnogo još godina...
    Shonery, ne smem ni da kažem kada je to bilo!! U svakom slučaju, posmatrajući iz ove vizure, Beograd je tada bio veeeelika palanka...noću su, ponekad, mogli da se sretnu milicajci koji su nogu pred nogu šetali celu noć. Mirne ulice noću je ponekad uznemirio glasni smeh noćobdija iz gradskih kafana, koji su pevajući krenuli svojim kućama, posle čijeg prolaska bi mir ponovo prekrio usnuli Beograd.... pakovanja mleka i jogurta su ostavljana ispred prodavnica i, zamisli, to niko nije krao!! Kada sam bila baš devojčica, u rana letnja jutra sam ponekad čula konjskih kopita zvon po asfaltiranim ulicama Beograda. To su vredni seljaci iz prigradskih naselja konskim zapregama donosili zdravu hranu na beogradske pijace. Nikad kraja lepim uspomenama!! Hvala ti, Shonery na čitanju i komentaru
  5. faraonn (avatar)
    ...vrijeme ,
    kad su bogovi
    setali ulicama...,-Prijateljice moja...
  6. gost 382857 (avatar)
    Dragoceno sećanje, Soradze. Imate preimućstvo nad kasnije rođenim generacijama koje ne mogu da se sete te nekadašnje "palanke". Bilo bi divno da nikad nije postao "velegrad",.. :heart::zag:
  7. sanja* (avatar)
    Zanimljivo kako si, kao dete, uhvatila osnovno osećanje Gospođice oličeno u onome "krpež i trpež".
  8. RiadaT. (avatar)
    Mogu misliti kako je bio dobar osjećaj upoznati velikana poput Andrića .Par puta sam bila u njegovoj rodnoj kući u Travniku, a smijem se kladiti da bi Vi od samo jedne takve napisali predivnu priču baš kao što je i ova
  9. Soradze (avatar)
    Citat Original postavio iamblond
    Divana uspomena moja Soradze....ali nažalost samo uspomena...nema više tih prvih utisaka, učenosti, kulture...sve je otišlo , skoro pa u dim...divljaštvo i nepristojnost danas je na cijeni...što veći lopov, licemjer više mu se klanjanju....takvo idolopoklonstvo mi se gadi...učeni smo nećemu drugome...to smo prenijeli našoj djeci...ali gdje je to sve nestalo..i da li smo baš svi učeni...nismo..ispada da je samo mali broj ljudi pristojnost i kulturu ugradio prvenstveno roditeljskim odgojem u sebe same ...jako jako mali broj ljudi....a što je sa drugima...neznam...jer ne vjerujem da današnja nekultura, divljaštvo i lopovluk potječu od takvog odgoja....
    Mila moja, raduje me da si dobro, znam to, čim si na blogu i čim se javljaš komentarima!! Inače, volim da se sećam lepih događaja...kažu da je to jedan od prvih znakova starosti!! Zamisli!! Ja i starost!! Mislim da je važno da insistiramo da lepota ostane u nama da živi.. pa kada lepotu ne nađemo van nas, a mi zaokret u sebe i tu je....Hvala na čitanju i komentaru, draga moja prijateljice!!
  10. Soradze (avatar)
    Citat Original postavio mizaca
    Draga Mizaca, jedan aplauz znam šta je...ali tri!! Pun pogodak!! Hvala.
  11. Soradze (avatar)
    Citat Original postavio faraonn
    ...vrijeme ,
    kad su bogovi
    setali ulicama...,-Prijateljice moja...
    Da znaš, dragi prijatelju, da si u pravu...Divno si to kazao!! "Vreme kada su bogovi šetali ulicama"... Imala sam sreću da mnoge od njih upoznam...neki su bili kućni prijatelji moje porodice...nezaboravno druženje koje zaslužuje da bude zapamćeno....dobri moj Prijatelju
  12. Soradze (avatar)
    Citat Original postavio Sfyontull
    Dragoceno sećanje, Soradze. Imate preimućstvo nad kasnije rođenim generacijama koje ne mogu da se sete te nekadašnje "palanke". Bilo bi divno da nikad nije postao "velegrad",..
    Draga Sfyontull, u pravu ste kada kažete da je ovo dragoceno sećanje. Inače, volim to što sam doživela Beograd kao "palanku", sada tačno znam šta mi se u njemu dopada, a šta ne. Moj Beograd, "palanka" je bio divan, u njemu su živeli neki sasvim drugačiji ljudi na sasvim drugačiji način.... Nikada kraja sećanjima...Hvala na čitanju i komentaru, draga Sfyontull..
  13. Soradze (avatar)
    Citat Original postavio sanja*
    Zanimljivo kako si, kao dete, uhvatila osnovno osećanje Gospođice oličeno u onome "krpež i trpež".
    Mila moja, nemoj da se čudiš kakav sam ja bila kapirant....cela moja generacija je bila takva....mi nismo imali ni jednu igračku kao deca, mi smo igračke sami pravili...imali smo imaginaciju razvijenu do savršenstva, tako da roman našeg nobelovca nije bio nedokučiv ni našim godinama ni senzibilitetu. Beše to lepo vreme...
  14. Soradze (avatar)
    Citat Original postavio RiadaT.
    Mogu misliti kako je bio dobar osjećaj upoznati velikana poput Andrića .Par puta sam bila u njegovoj rodnoj kući u Travniku, a smijem se kladiti da bi Vi od samo jedne takve napisali predivnu priču baš kao što je i ova
    Draga Riada, čini mi se da tek sada, mnogi davni događaji dobijaju onu divnu patinu i lepši smisao. Vi ste srećnica kada ste mogli da posetite njegovu kuću u Travniku. O svom detinjstvu i ljubavi prema majci je pisao: "Bio sam jedinac u siromašnoj porodici, što je teško za roditelje, a još teže za dete. Nije mi bilo žao da umrem, ali sam strahovao nad majčinim bolom. Nesreća bi najgore pala na majku. Ja sam joj bio sve i mojom smrću bi izgubila i poslednju utehu." Kada mu je majka umrla, napisao je: "Tek kada izgubi majku, čovek postaje svestan onoga što je imao". Lepo? Veeeeeeeliki zagrljaj mojoj Riadi!!!