Dušan (drugi deo) - Blogovi - Forum Krstarice
Prikaži RSS

sanja*

Dušan (drugi deo)

Oceni ovaj blog
Jedared sam slučajno otkrila da je deda, koji s Bogom komunicira isključivo psovkama, a krsnu slavu slavi "u inat onom tvom učenom dedi komunisti", ljubitelj astrologije.

- A, bogte, a jel ti znaš da onaj 'oroskop nije lakrdija? Meni uvek sve pogode!
- Štvarno? - mrmljam ja punih usta, - a koji ši ti žnak?
- Otkud znam, bog s tobom, nemam ti ja pojma s tim glupostima, a i ne verujem u to.

Ja progutam onaj zalogaj, spustim lepinju, pa se upiljim u njega:
- **** ga ti, pa malopre si reko da ti sve pogode?
- Pa i pogode mi.
- Ama, kako znaš da ti pogode ako ne znaš koji si znak?
- A što ne bi znao?
- Pa za koji znak čitaš?
- Pa za sve. Ja ti to fino sve pročitam, al pažljivo, znam da me hoće zajebat. Od onijeh dvan'es', jedanaest lažu, a samo jedno istina. E, tu čoek treba ufrštuljit koji je istina.
- Pa koji je istina?
- Kako kad. Menjaju oni to, mene misle zajebat. Al ne dam se ja!
- Pa kako znaš koji će biti istina?
- A? - sad se deda zbuni.
- Pitam, kako znaš kad čitaš koji će biti istina?
- Kako to misliš "koji će biti"? Pa ne čitam ti ja to unapred, pobogu. Nisi ti baš mnogo pametna, znaš.
- Kako bre ne čitaš unapred?
- Pa čitam unazad, narafski. Ne dam se zajebat. Ja prvo pustim da prođe dan, pa onda gledam šta su mi pogodili.


Za razliku od "onog učenog dede komuniste" za koga bih se kladila da ga je takođe voleo, mada nikad na glas, pa ni uz treće lice jednine, i s kojim je razdragan ispijao domaću rakiju ili kuvano vino pre i posle prepucavanja na temu politike, Dušan je od škole imao - ništa.

- Vidiš ti ovo! - kaže Dule i maše mi novinama pod nosom. - To ti ja sve iščitam, svaki dan. Od prve do poslednje strane. Sve lažu, al ja ipak čitam.
- Pa što čitaš kad lažu? - pitam ja.
- U inat! Nek misle da su me zajebali. A i volim da čitam. - kaže, omekšavajući pomalo. - Volim jer sam ja to sam .. sam sam naučio! Kad sam ti ja, razumeš ti mene, otišao u vojsku - a to je bila prava vojska, i pravi oficiri, a ne ko ovaj tvoj otac što obuče uniformu pa pred ogledalom zamišlja da je de Gol. E! U tu vojsku sam ti ja išao, pre rata, i onaj nas ovicir postroji, i kaže - ko je pismen nek istupi! I ja istupim. Kaže on, što si ti istupio, pa ti nemaš škole. A ja ću njemu, gospon ovicire, razumeš ti mene, ti si pit'o za pismenos' a ne za školu. I ovaj mi tutne neki pamflet, a ja sve pročitam. Glat!
- Pa dobro, kako si naučio? - pitam ja.
- E! To me i on pit'o. Ja sam ti naučio čitati kraj ovaca, razumeš ti mene. Čuvam ja tako ovce, ceo ih život čuvam, i kad sam dobio ličnu kartu, sedim ti ja tako na poljani i razmišljam - e, Dušane, ovo ti je ovde slika, a ovo ispod mora da ti je ime i prezime. I tako ja po imenu i prezimenu zapamtim dosta slova. Posle zamolim jednog da mi donese neke novine, i on mi donese, i ja malo sa onim slovima što sam znao stanem čitati neke reči i pogađati neka slova što ih nisam znao. I naučim. Ovaj je ovicir posle svuđe prič'o kako ima jedan što je naučio čitati iz lične karte.

A kod svakog pomena ovaca, zagleda mi se u šake, pa povremeno ubaci :"Bog te tvoj! kakve ti ruke imaš, to je čudo jedno!", a ja onda uzmem dlanove pa ih okrećem sa svih strana i zagledam, ne bih li dokučila šta tu ima tako neobično. To mi je za ruke često pominjao, ubacujući ga kao predah ili digresiju u svaki razgovor.


Jedared ga pitam:

- Deda, a kako se zvao tvoj otac?
Deda ćuti jedno vreme, i samo me nemo gleda.
- Stevan -, kaže kratko.
- A deda, kako ti se zvao deda?
deda opet ćuti, ćuti, pa će opet kratko:
- Savo.
Vidim ja da mu nešto ne štima, a nije mi jasno šta, pa pitam:
- Dobro, šta je sad?
- Jel znaš ti da mene tvoj otac nikad to nije pit'o?
- Kako nije? - čudim se ja.
- Lepo. Nije nikad. Nema ti on pojma kako mu se đed zove. Ne zanima ga. Pitaj ga pa ćeš videti da ne zna. Učio škole a đedovo ime ne zna.
(pitala ja ćaleta posle .. znao ipak .. ali deda nije verovao da zna .. kaže - to si mu ti sad rekla znam te ja .. )


Ma koliko mu išle na živce, i ma koliko on to otvoreno iskazivao - dedu su sve komšinice volele, donosile mu kolača i pita, a deda bi uzimao, uz obaveznu primedbu:

- Ako je to što bi da se udaš, pa da naslediš stan, odma da ti kažem da si se džaba trudila. Od mene ne'š da dobiješ ništa. -, a komšinice se tad još više i još razdraganije smeju, tapšu dedu po leđima i mašu mu na odlasku.
Deda gleda za njima pa gunđa sebi u bradu "jednom se Dušan zajebo, razumeš ti mene, al dvaput - jok!"

Međutim, za razliku od komšinica, međ rodbinom deda nije uživao bog zna kakav ugled. Tetka (tatina sestra od tetke) se žalila da deci uvek donosi jeftine stvari na dar; sestre su mu se žalile da ih nikad ne obilazi (a živele su u Bosni, pod istim onim brdom na kome je čuvao ovce), ostatak rodbine jer je namćor (a to znači da im svima u brk kaže šta misli o njima), a moja mama ga organski nije podnosila (pogledati prethodnu zagradu).

Njega nije bilo briga za njih, njih nije bilo briga za njega, tako da sam ja u nekih poslednjih desetak godina njegovog života bila jedina koja ga je obilazila (ako izuzmemo odlazak ćaleta i keve u "obavezne" obilaske. Moji odlasci nisu bili obaveza. ja sam volela s njim pričati. I govoriti "da" svaki put kad izgovori "razumeš ti mene")

E, a onda je Dušan naprasno dobio povišen šećer (onaj starački) i gangrenu na nozi, te su se namah sjatili potencijalni naslednici da mu priteknu u pomoć. Ćale bio na ratištu tad, te se mama svojski dala na posao.
- Moraš ti u bolnicu, tata - kaže, a on frkće i tušti one svoje obrvetine:
- Jes! To bi ti htela! Nogu da mi odseku!
- Ali, tata, moraš!
- Moraš, moraš - govore i nećakinje sa zetovima, i njihova deca.
- Štaš ti ovde? - razdere se odjednom Dušan u mom pravcu. - Štaš ti u ovom cirkusu?! Glupa si, šta li? Šta ćeš, da me gledaš kako trulim? Bež odavde! Beži, neću da te vidim više!

I ja stvarno vidim - nije ovo više naš razgovor, ovo je stvarno cirkus. I on ne želi da to gledam, niti da me u tome vidi. I odem.
Odveli su ga u bolnicu.
Mama ga je obilazila svaki dan.
Amputirali su mu nogu.
Mama se žalila kako je nepodnošljiv, kako mu nije ništa i kako će on još dugo, čim ima snage da "onako viče i vređa. I gađao me čašom kad sam mu prinela vode. Kaže da je od sestre tražio, a ne od mene, kao da mu je sestra neko i nešto"


E, da, ovo sam preskočila - jedared deda tako krenuo da mi priča kako je upoznao moju babu. Oboje su ih švabe uhvatile ispod Kozare, al sa različitih strana brda, i deportovali u Švabiju. Upoznali se u logoru, tamo ih venčali Rusi koji su "na tenkovima, a sa 'armonikama, razumeš ti mene, ušli u onaj logor da se sve treslo, mene da oslobode! " To s tenkom, i s obrađivanjem bašte kod nekog Jirgena koji je bio dobar čovek, i o tajnim sastancima s babom po kanalima oko logora - sve je on to meni pričao više puta. Ali ovo samo jednom:
- Znaš ti .. - kaže, i prvi put se ne mršti, prvi put ne grmi, ruke spustio na sto, mirno, kroz prozor se zagledao, - Znaš ti što je Anka bila lepotica !
- Koja Anka? - , pitam.
- Eeee... to ti je jedna Anka .. pre rata. Čuvala ovce sa mnom. A lepa je bila, a imala je neki kožuh, razumeš ti mene ... (i licem mu se razliva neki blesast osmeh, počinju da se nižu opisi kožuha sa svih strana - svaki bod, svaka neravnina, svaka izvezena šara, svaka sitna poderotina...a onda odjednom krene pričati o rukama - heeej, kakve su to ruke bile, takva, eto, šaka, kao tvoja, to je čudo jedno, pa isti takvi prsti, razumeš ti mene, a kako to može biti pojma nemam ... priča on, kao da mene nema, a meni se polako rasvetljava sve - i na koga je istrošio drugo lice jednine za onaj glagol, i zašto nikad više posle rata nije svraćao na ono brdo, i zašto mi je stalno ruke zagledao, i još sijaset manjih stvari ..


Na noć kad je umro, sanjam sledeći san:


Stojim.
Desno je nekakvo more, ja sam u plićaku, s leve strane dugačak zid.
San je crno-beli. Nema boja. More je sivo, nebo tamno sivo, uzburkano.
Ne sviđa mi se osećaj. Predosećam nailazak.
I ono nailazi.
Iz daljine, dužinom zida, u velikim skokovima.
Čovek u crnom trikou, s glavom jarca. Ogroman.
Sva pretrnem, pokušavam da uhvatim vazduh i udišem, udiše, sva se pretvaram u taj jedan udah a vazduha nema.
U trenutku kada je ovaj već sasvim blizu, začuje se jak zvuk.
U početku ne razaznajem šta je, ali uskoro razaznajem da je to zvuk telefona, budim se.

Iz bolnice javljaju da je Dušan umro.


Prvi osećaj - ništa. Kao praznina. Znala sam, dok je zvonilo, da zvoni zbog toga.
Čudno nekako, ******. I prazno. Prazno da je i sve reči ispraznilo iz mene. Baba i deda (Zemunci, kod njih sam tad bila) pričaju. Ja nemam šta.
Sahrana vajda sutradan. Ćale je tu, treći dan. Dušan valjda čekao da ga vidi pa da umre.
Svi plaču, bog te vido, sem mene, ćaleta i deda Radeta. Svi u crnini, opet sem nas troje.
Mama plače ponajviše.
Ulazimo u onu kapelu, čeka se pop, neki je pijan, priča se, ko zna kad će, kaže tetka kroz suze, a ***** popove al kad je on slavio slave i zvao ih da mu svete vodicu, takođe kroz jecaj odgovara mama...
I tek onda, kad sam ušla i kad su me uglavili do onog kovčega, kad sam videla u šta je spakovano ono malo što je ostalo od njega, a i da je to malo ništa, da ga nema, da nestade čovek, onda mi se odjednom nakupilo, skupilo se pod grlom pa pokuljalo napolje, i počnem plakati kao nikad, a ćale kraj mene pognuo glavu pa šapuće: "Nemoj .. nemoj i mene ćeš .."


Tog popodneva sam morala poslom do grada.
.. ulazim u autobus, još mi je stegnuto u grudima ..

.. i pogledam.
Zraci sunca presecaju prostor, i na njima igraju čestice prašine. Neki klinci u uglu čavrljaju. Napolju trava zelena, blistava. Šofer pustio radio, ide Black i "Wonderfull life". Gledam kroz prozor, galeb preseca parče neba između zgrada.

Naslonim glavu na staklo, zatvorim oči, pomislim "Hajd, zdravo deda, i srećno", osmehnem se, i počinjem da u sebi pevušim melodiju koja se čuje.

Pošalji "Dušan (drugi deo)" na Facebook Pošalji "Dušan (drugi deo)" na Google Pošalji "Dušan (drugi deo)" na My Yahoo! Pošalji "Dušan (drugi deo)" na Live Pošalji "Dušan (drugi deo)" na MySpace Pošalji "Dušan (drugi deo)" na Twitter Pošalji "Dušan (drugi deo)" na Digg Pošalji "Dušan (drugi deo)" na del.icio.us

Oznake: dušan 2
Kategorije
Nekategorizovano

Komentari

  1. wirdz (avatar)
    dirljivo...
  2. shonery (avatar)
    Deda Dušan - kralj...
  3. gost 382857 (avatar)
    Divno si napisala. I divno što si ga imala. Nadam sa da je našao Anku tamo negde... :sad2:
  4. Ellena01 (avatar)
    Lijep osvrt iz prošlosti, Sanja...
    Svi mi sa precima iz tih škrtih krških krajeva imamo u sjećanju po kojeg Dušana...grubog i nježnog u isti čas, toplog srca ispod kamenite vanjštine...
  5. totalno_zbunjena (avatar)
    totalno sam odusevljena- jos jednom hvala.
  6. sanja* (avatar)
    Hvala vama (svima)
  7. Soradze (avatar)
    Znala sam da je čitati tvoje napisano o deda Dušanu zadatak...Nije to obično čitanje...To je zadatak da se istraje do kraja...A potresa od prvih reči.. Potresa do kraja...I kada je duhovito..i kada je dramatično....Ti si maestro da nas uvučeš u događaje, ti si spona kojom zavolimo deda Dušana kao da je naš sopstveni, kroz tebe mu se radujemo, oplakujemo ga i sa tobom pevamo "Wonderfull life". Hvala ti za ljubav, kojom volimo tebe i deda Dušana, kojom si nas obogatila, pišući ove priče.