Kada sam se rodila, prvi me je od rodbine, ako izuzmemo mamu, video moj deda Rade, jer se ćale zadesio na snimanju filma "Sutjeska" (tvrdi da je bio među partizanima mada nikada nismo uspeli da proverimo), a poslednji - drugi deda, Dušan.
- Žensko? -, rekao je kad mu je ćale javio za mene, - Tja. Ni to nisi umeo da napraviš kako valja.
"Tek nakon tri meseca udostojio se da dođe i vidi unuče", navodi mama, koja je poznata po sklonosti ka preuveličavanju i nesklonosti ka pokojnom deda Dušanu, te stoga uzmimo da se naš prvi susret odigrao kada sam imala nekih mesec dana.
Kažu (drugi baba i deda) da je na vratima rekao da je došao samo da mi čuje glas.
"Ako je već žensko, treba da ima glas", tako je rekao, a zatim seo kraj kreveca, i ostao tako sedeći narednih sat vremena jer sam ja spavala k'o top ne dajući ni glasa od sebe. Kada mu je dosadilo čekanje, počeo je da ljulja krevetac tako da se skoro raspao (mamina verzija), ne bi li me probudio i naveo da plačem. A ja sam se (tatina verzija) samo promeškoljila, otvorila oči, zagledala se u njega, zevnula, i nastavila da spavam.
"Tvrdoglavo. Na tebe.", rekao je deda ćaletu. "A oči ima na mene. Hajd, biće valjda nešto."
Nemam ja pojma kada je i kako došlo do toga da ja postanem deda Dušanov omiljeni član porodice. Ono što je deda gunđao na početku - to je bilo normalno, jer je i inače bio poznat kao mrzitelj celog sveta (a i šire), komšiluka naročito ( "ama, onijem najjačim dvogledom da tražiš i onijem svijem durbinima i čudesima onim, štatijaznam - ti čoeka više naći ne možeš, čuješ ti mene? Razumeš ti mene?") - tako da je njegov kasniji odnos prema meni bio krajnje neuobičajen i njemu nesvojstven.
Sedimo mi, primera radi, na porodičnom ručku koji je spremio deda (jer je posle rata, kad su ga vratili iz logora u Nemačkoj, radio kao kuvar u vagon-restoranu na međunarodnoj liniji), i on po običaju pljuje po svemu što ne valja. A ne valjaju : država, a i one budale na televiziji; ne valjaju "džangrizave neurozne" prodavačice po prodavnicama, niti "ona budaletina" od poštara, sve komšije, a i on sa njima, sin njegov i ciganka koju je oženio i ovaj mali budući bandit .. jedino ova mala (pa pokaže prstom na mene) jedino ona nešto vredi, "razumeš ti mene".
Deda je, a to sam kasnije uvidela, umeo isto tako pametno da priča kao onaj drugi deda koji je završio tri fakulteta i s kojim se stalno svađao oko politike. (Dule je imao podugačak jezik, pa je posle rata jedno vreme odrobijao na Golom Otoku, a Rade je bio skojevac, partizanski učitelj i u srcu najveći komunista koga je stara juga ikad videla). Umeo je da priča, i te kako, ali ga je izgleda malo ko slušao i razumeo, pa mu otud valjda ta uzrečica koju je tokom razgovora na svako malo ponavljao šireći oči i izdižući obrve: "Razumeš ti mene?"
Jednom tako spavali mi kod njega, ćale zaboravio da zatvori vrata od terase, tek u neko doba noći ulazi Dušan i zatvara ih.
- Hvala, ćale -, kaže moj ćale.
- Šta hvala? - odmah se naroguši deda, - Nisam ja to zbog tebe, samo da znaš. Jes, baš bi se mnogo zbog tebe potres'o. To sam ja zbog ove male ovde.- i uperi prstom u mene.
Jest, Dule namćor me baš voleo, al uz treće lice jednine vazda. U drugom licu jednine mi nikako nije verovao.
- I? Kako te ide škola?
- Dobro je deda.
- Nema bandera, a? Mene je ovaj tvoj otac svake nedelje po kokošku koštao da bi prošo bez bandera.
- Nemam ti ja tih bandera, deda, ja sam odlična.
- Ma jes! Ti odlična! ? Baš bi neko tebi dao da budeš odlična! - podvikuje deda, mršti se onim svojim obrvama, a kad više ne može da izdrži da se ne nasmeje i brk počne da mu igra, onda naglo menja temu:
- Oš kajmaka? Odličan! Vakav nema nigde!-, pa raseče lepinju na pola i razmazuje onaj kajmak laganim, širokim potezima skrećući sad priču već u pravcu neke druge teme.
Isti je stepen neverice pokazivao i:
- kad bih osvojila nagradu na nekom takmičenju
- kad sam diplomirala
- kad sam se zaposlila na televiziji
- kad sam se zaposlila u školi
- Ma jest! - rekao je taj poslednji put, - sledeći put kad dođeš još će biti da si iz aviona skakala!
( J.ebiga ... nije dočekao da mi i tu može reći: "Jest! baš bi tebi neko dao padobran!")
- Žensko? -, rekao je kad mu je ćale javio za mene, - Tja. Ni to nisi umeo da napraviš kako valja.
"Tek nakon tri meseca udostojio se da dođe i vidi unuče", navodi mama, koja je poznata po sklonosti ka preuveličavanju i nesklonosti ka pokojnom deda Dušanu, te stoga uzmimo da se naš prvi susret odigrao kada sam imala nekih mesec dana.
Kažu (drugi baba i deda) da je na vratima rekao da je došao samo da mi čuje glas.
"Ako je već žensko, treba da ima glas", tako je rekao, a zatim seo kraj kreveca, i ostao tako sedeći narednih sat vremena jer sam ja spavala k'o top ne dajući ni glasa od sebe. Kada mu je dosadilo čekanje, počeo je da ljulja krevetac tako da se skoro raspao (mamina verzija), ne bi li me probudio i naveo da plačem. A ja sam se (tatina verzija) samo promeškoljila, otvorila oči, zagledala se u njega, zevnula, i nastavila da spavam.
"Tvrdoglavo. Na tebe.", rekao je deda ćaletu. "A oči ima na mene. Hajd, biće valjda nešto."
Nemam ja pojma kada je i kako došlo do toga da ja postanem deda Dušanov omiljeni član porodice. Ono što je deda gunđao na početku - to je bilo normalno, jer je i inače bio poznat kao mrzitelj celog sveta (a i šire), komšiluka naročito ( "ama, onijem najjačim dvogledom da tražiš i onijem svijem durbinima i čudesima onim, štatijaznam - ti čoeka više naći ne možeš, čuješ ti mene? Razumeš ti mene?") - tako da je njegov kasniji odnos prema meni bio krajnje neuobičajen i njemu nesvojstven.
Sedimo mi, primera radi, na porodičnom ručku koji je spremio deda (jer je posle rata, kad su ga vratili iz logora u Nemačkoj, radio kao kuvar u vagon-restoranu na međunarodnoj liniji), i on po običaju pljuje po svemu što ne valja. A ne valjaju : država, a i one budale na televiziji; ne valjaju "džangrizave neurozne" prodavačice po prodavnicama, niti "ona budaletina" od poštara, sve komšije, a i on sa njima, sin njegov i ciganka koju je oženio i ovaj mali budući bandit .. jedino ova mala (pa pokaže prstom na mene) jedino ona nešto vredi, "razumeš ti mene".
Deda je, a to sam kasnije uvidela, umeo isto tako pametno da priča kao onaj drugi deda koji je završio tri fakulteta i s kojim se stalno svađao oko politike. (Dule je imao podugačak jezik, pa je posle rata jedno vreme odrobijao na Golom Otoku, a Rade je bio skojevac, partizanski učitelj i u srcu najveći komunista koga je stara juga ikad videla). Umeo je da priča, i te kako, ali ga je izgleda malo ko slušao i razumeo, pa mu otud valjda ta uzrečica koju je tokom razgovora na svako malo ponavljao šireći oči i izdižući obrve: "Razumeš ti mene?"
Jednom tako spavali mi kod njega, ćale zaboravio da zatvori vrata od terase, tek u neko doba noći ulazi Dušan i zatvara ih.
- Hvala, ćale -, kaže moj ćale.
- Šta hvala? - odmah se naroguši deda, - Nisam ja to zbog tebe, samo da znaš. Jes, baš bi se mnogo zbog tebe potres'o. To sam ja zbog ove male ovde.- i uperi prstom u mene.
Jest, Dule namćor me baš voleo, al uz treće lice jednine vazda. U drugom licu jednine mi nikako nije verovao.
- I? Kako te ide škola?
- Dobro je deda.
- Nema bandera, a? Mene je ovaj tvoj otac svake nedelje po kokošku koštao da bi prošo bez bandera.
- Nemam ti ja tih bandera, deda, ja sam odlična.
- Ma jes! Ti odlična! ? Baš bi neko tebi dao da budeš odlična! - podvikuje deda, mršti se onim svojim obrvama, a kad više ne može da izdrži da se ne nasmeje i brk počne da mu igra, onda naglo menja temu:
- Oš kajmaka? Odličan! Vakav nema nigde!-, pa raseče lepinju na pola i razmazuje onaj kajmak laganim, širokim potezima skrećući sad priču već u pravcu neke druge teme.
Isti je stepen neverice pokazivao i:
- kad bih osvojila nagradu na nekom takmičenju
- kad sam diplomirala
- kad sam se zaposlila na televiziji
- kad sam se zaposlila u školi
- Ma jest! - rekao je taj poslednji put, - sledeći put kad dođeš još će biti da si iz aviona skakala!
( J.ebiga ... nije dočekao da mi i tu može reći: "Jest! baš bi tebi neko dao padobran!")
