Dobrota i mudrost - Blogovi - Forum Krstarice
Prikaži RSS

Ljubav prema mudrosti

Dobrota i mudrost

Oceni ovaj blog
Ljudi preko cula uocavaju razlicite oblike i pojave iz okoline, sto omogucava njihovoj inteligenciji da ih stavlja u korelaciju i time otkriva odredjene zakonitosti funkcionisanja okoline. Svakako da je takva sposobnost veoma znacajna za opstanak ljudi, jer su njome ljudi u stanju da se snalaze ili da menjaju i prilagodjavaju okolinu svojim potrebama. Zbog toga je visok koeficijent inteligencije veoma pozeljan i cenjen.

Za inteligenciju se cesto kaze da je “svest fizicke dimenzije”, i to ne samo iz razloga sto su oblici i pojave njen domen istrazivanja, vec sto je i sama odredjena njima. Tako na primer, razlicit oblik ili telo psa, ptice, coveka, itd., ima razlicitu i karakteristicnu inteligenciju. Isto tako, svaki covek ima svoj karakteristican oblik tela, pa shodno tome i inteligenciju, sto se najbolje uocava kroz Daunov sindrom i razlicite mentalne poremecaje kao idiotizam, imbicilnost, debilnost, itd.

Medjutim, visoka inteligencija nije uvek uslov za razvoj mudrosti. Mudrost i lukavsto nisu isto. Mudrost predstavlja sustinsko razumevanje samog sebe, pa shodno tome i svoje okoline, sto osposobljava ljude da grade konstruktivan, harmonican ili skladan odnos zasnovan na iskrenosti, pravdi, postenju, plemenitosti, altruizmu ili dobru. Akcije i ponasanje ljudi koje proizilaze iz mudrosti, ne koriste samo njima vec, isto tako blagotvorno deluju i na njihovu okolinu.

Za razliku od nje, lukavstvo ne bira sredstvo za postizanje cilja, pa u njemu cesto dominira podlost, pohlepa, manipulacija, obmana, nepravda, ili jednom recju zlo kojim se stvara otudjenost i razdor medju ljudima. Aktivnosti koje proizilaze iz lukavstva, pohlepe ili zla cesto ugrozavaju druge nevine ljude, pa i samu planetu.

Mada neka novija duhovna ucenja nastoje da opovrgnu postojanje dobra i zla, takva teorija po mnogo cemu ima karakteristike “nojevog zabadanja glave u pesak” kao i potpunog odvajanja od svakodnevnog zivota koji obiluje primerima dobra i zla.

Tvrdjenje da dobro i zlo postoji u ljudima a, ne izvan njih, ne samo sto je besmisleno, vec se njime ukazuje na nepoznavanje zakonitosti razvoja drustva i pojedinaca, odnosno njihove medjusobne interakcije i uslovljenosti. Ne moze nesto biti u pojedincima a, da nije u drustvu i obrnuto, jer su uparvo pojedinci ono sto cini drustvo.

Pojedinac koji je u svojoj inteligenciji razvio zlo davace ga i drugima ili drustvu. Takvi pojedinci kradu, manipulisu, ubijaju, siluju zene, decu, muskarce, muce zivotinje i ljude, izivljavaju se nad nevinim i slabim, nemaju obzir ni postovanje za nikog, jednom recju oni svojim unutrasnjim zlom stvaraju zlo u drustvo i time uzrokuju patnju mnogih nevinih ljudi.

Degradacijom moralnih vrednodsti u drustvu sve vise preovladava misljenje da je dobar covek glup. Koliko je takvo misljenje zasnovano na cinjenicama? Dobrota nije kukavicluk ili bespomocnost, niti neuroticnost koja ne zna svoju vrednost, pa dozvoljava ponizavajuci tretman.

Naprotiv, dobrota je hrabrost, odgovornost i smelost suocavanja s onim sto jeste. Dobrota nikoga ne sili, niti podcinjava ali, isto tako ne dozvoljava da bude potcinjena. Ona ceni druge ali, i sebe. Dobrota je zasnovana na mudrosti ili sustinskom shvatanju postojanja, dok se zlo zadrzava u lukavstvu ili ogranicenom shvatanju fizicke dimenzije.

Nije slucajno da su svi mudraci do sada bili dobri, kao ni to da skoro sve postojece religije i mnoga duhovna ucenja, isticu neophodnost konstruktivnog ponasanja ljudi u procesu njihovog duhovnog razvoja.

Ljudi cesto duhovnost poistovecuju samo s religijom. Medjutim, to nije uvek isto. Postoje ateisti koji su produhovljeni, kao sto postoje i religiozni ljudi koji nisu. Duhovnost se ne ogleda u tome da li neko vreuje u boga, vec u konstruktivnosti necijeg misljenja i ponasanja. Mada, iz takvog ponasanja cesto proistice i dublje razumevanje koje uvidja ogranicenost fizicke dimenzije ili neophodnost postojanja visih, skrivenih zakonitosti zivota.

Inteligencija je svesni nivo svesti koji se manifestuje kao neprestana aktivnost misli. Ta aktivnost je veoma kompleksna, jer nastaje kao rezultat spoljasnjih nadrazaja i unutrasnjih nagona, tj., nesvesnog nivoa koji se dozivljava u vidu osecanja.

Svaki covek se radja s nizim, destruktivnim (podsvesnim) i visim, duhovnim ili konstruktivnim nadsvesnim nagonom, odnosno potencijalom da cini zlo i dobro. Koji ce neko potencijal razviti/razvijati zavisi od vise faktora, a osnovni je svakako da razume svoju svest ili uticaj osecanja (podsvesnog i nadsvesnog nagona) na formiranje misli u svom svesnom nivou ili inteligenciji.

Time dobija mogucnost da utice na svoje misli, da ih kontrolise i usmerava, sto neposredno utice na formiranje karaktera. Dakle, iako je inteligencija svakog coveka odredjena rodjenjem, njegov karakter nije. Njega svaki covek sam kreira tako sto se opredeljuju ili za nize nagone i strasti ili za visi konstruktivni nagon sklada pa, time stvara (kao sto se to uobicajeno kaze) dobar ili los karakter.

La Rosfuko je pravilno uocio da nije dovoljno imati samo dobre kvalitete vec, da treba znati upravljati njima. Znaci, dok je za zlo dovoljan samo viskok stepen inteligencije, za dobro je pored toga, porebna sposobnost usmeravanja vlastitog razvoja.

Jedino mudrost ukazuje u kom pravcu i u koju svhu treba usmeriti svoju inteligenciju da bi se ostvario progresivan ili funkcionalan razvoj koji ce rezultirati unutrasnjim ispunjenjem ili smislom.

Ljudi koji su se opredelili za nize nagone pohlepe, prokletstva, iskoriscavanja drugih, odnosno koji su u potisnuli “glas savesti” cesto postaju beskrupulozne, bezosecajne psihopate koje cine zlo radi svoga sebicnog interesa.

Takvi ljudi mogu biti izuzetno inteligentni, poslovno uspesni, snalazljivi, itd. Medjutim, ono sto je karakteristicno za te ljude, to je otudjenost od vlastite duhovne sustine ili potencijala konstruktivnosti, cime dolazi do otudjenja od drugih ljudi i univerzuma kojem pripadaju. Na taj nacin se stvara unutrasnja dezintegralnost i neiskrenost, sto vodi u stalni nemir, nezadovoljstvo, unutrasnju prazninu pa, i besmisao.

Sreca takvih ljudi nikad ne zavisi od njih vec, uvek od neceg izvan njih, odnosno od uspeha njihove manipulacije. Oni imaju snazan ego, pa ostaju “zarobljeni” fizickom dimenzijom i njenim zakonitostima, odnosno nisu sposobni da je nadrastu ili da ostvare dusevni mir nezavisno od okolnosti.

Za razliku od njih ljudi koji odaberu da slede plemenita osecanja i “glas savesti” prevazilaze svoje nize nagone, cime stvaraju unutrasnju integralnost i iskrenost, sto doprinosi potrebnom stepenu objektivnosti da se ostvari adekvatnija spoznaja ili sustinsko razumevanje postojanja. Takvo razumevanje je neophodno ukoliko se nastoji ostvariti smisaoni razvoj koji ce rezultirati unutrasnjim i vanjskim skladom kao i prevazilazenjem teskih zivotnih okolnosti.

Pošalji "Dobrota i mudrost" na Facebook Pošalji "Dobrota i mudrost" na Google Pošalji "Dobrota i mudrost" na My Yahoo! Pošalji "Dobrota i mudrost" na Live Pošalji "Dobrota i mudrost" na MySpace Pošalji "Dobrota i mudrost" na Twitter Pošalji "Dobrota i mudrost" na Digg Pošalji "Dobrota i mudrost" na del.icio.us

Kategorije
Nekategorizovano

Komentari

  1. wirdz (avatar)
    “Nije slucajno da su svi mudraci do sada bili dobri”

    Ne znam dal je ovo tačno. Lao Ce se smatra za mudraca? Lao Ce kaže: "Priroda nije blaga. Njoj su sve stvari poput slamnate lutke. Mudrac nije blag. On postupa s ljudima kao sa slamnatim lutkama."

    Ne znam, imam taj glas savesti... kad uradim, kažem nekom nešto ružno, muči me... a imam i tu prazninu, besmisao... zbunjen sam, ne umem da se definišem... šta su nagoni prokletstva ne znam... možda sam među tim jadnicima...
  2. wirdz (avatar)
    Mislim da je pravilnije reći da su mudraci inteligentni ljudi, mirnog uma. Inteligentni ljudi koji su smirili rad svog racionalnog uma. A dobri ne moraju biti inteligentni, ali su i oni mirni. Istok je poznat po mudracima, zapad je dao više naučnika i filozofa. Artur Šopenhauer, čovek koji se smatra za jednog od najvećih filozofa zapada... da li je bio dobar... upitno.

    „Promeniti ga neću, dakle ću se njime koristiti.“

    Artur Šopenhauer

    ...

    I to pitanje “dobra i zla” je upitno međ mudracima.

    „Intelekt ograničava život. Kakva je razlika između da i ne? Kakva je razlika između dobra i zla? Da li biti kao većina i raditi kao i svi drugi? O, daleko je još buđenje!”

    Lao Ce

    “ …Um bez podela i razlika je um mudraca – kada razlika uopšte nema ! On je sličan detetu, ali i različit jer je spoznao te razlike. On je prošao kroz podele i preporodio se; on je otišao dalje od toga. On je spoznao mrak i svetlost, ali je otišao i iza toga.Sada on vidi mrak kao deo svetlosti a svetlost kao deo mraka. Za njega više ne postoji podela.”

    Osho
    Ažurirano 08.02.2016. u 22:17, autor: wirdz
  3. sofija06 (avatar)
    Pozdrav alles_gut! Lao Ce, kao kao i svi mudraci do sada, istice znacaj dobrote za progresivan razvoj ljudi. Primer za to je njegova sledeca izreka:

    "Dobrota u riječima stvara povjerenje; dobrota u mislima stvara dubinu; dobrota u davanju stvara ljubav."
    U vezi tvoje, kao i njegove gornje izjave a, takodje i moga teksta, navescu jos dve njegove izjave:

    "Poznavati druge jest inteligencija; poznavati sebe prava je mudrost. Kontrola drugih je snaga; kontrola sebe samog prava je moć."
    "Onome koji ne misli samo na sebe otkrivaju se svi oblici i stvari: u svojem kretanju on je kao voda, a u svojem mirovanju on je kao ogledalo, ili kao jeka."
    Najveca i najopasnija zabluda u duhovnosti je misljenje da je moguce eliminisati ego jednom za svagda. Takvo misljenje nije nista drugo nego krajnja obmana ega ili cista sujeta kojom neko sebe moze smatrati “zavrsenim” i savrsenim. Na taj nacin on se vec izdigao iznad drugih ili onih za koje smatra da su ostali u domenu ega.

    Takva zabluda takodje nastaje i iz nedovoljnog poznavanja “strukture” svesti ljudi ili njenog funkcionisanja. Ljudi moraju imati misli/svesni nivo/inteligenciju kojom formiraju identitet ili ego (ja) da bi bili u stanju da vrse interakciju s okolinom i time sticu samospoznaju/spoznaju.

    Kakav ce karakter te spoznaje biti, uvek zavisi (kao sto sam vec rekla) od izbora unutrasnjih nagona. Ukoliko se opredeli i ostaje u nizim nagonima ega, Polusvesnog ega i pod-ega tada se pothranjuju zablude, cime se dobija preterano subjektivna (nerealna) predstava o sebi, samim tim i o necem izvan sebe.

    Takva spoznaja moze u sebi sadrzati dosta objektivnih elemenata, medjutim, ona ipak nece imati dubinu mudrosti ili otkrivanja sustinskih zakonitosti, vec ce imati karakter povrsnog shvatanja.

    Ova dimenzija je dimenzija razvoja, zato mi ucimo i razvijamo se u svakoj novoj situaciji i okolnostima, dokle god smo ovde. To znaci, da ne postoji zavrsen/savrsen razvoj vec, samo faze razvoja koje ne moraju uvek imati liniju uspona, vec su ponekad moguci i padovi ili regres, cak i kod ljudi s visokim stepenom duhovnog razvoja.

    Zbog toga je veoma vazno neprestano preispitivanje svojih misli a, pogotovo reakcija na spoljasnje nadrazaje. Neophodna je brutalna istina i raskrinkavanje svojih zabluda. Samo iskren covek moze ostvariti unutrasnju integralnost ili celovitost koja mu omogucava da koristi svoj puni svesni potencijal. Niskrenost uzrokuje unutrasnju dezintegraciju ili razdeljenost.

    Medjutim, osecanje besmisla, unutrasnje praznine ili depresije se ne javlja samo kod beskrupuloznih ili duhovno zaostalih ljudi. Depresija se moze javiti i kod duhovno razvijenih ljudi. Ona je uvek signal da je poremecena unutrasnja ravnoteza, bilo zbog starih ili novijih zabluda. Sama rec depresija znaci potiskivanje. Ukoliko je nesto potisnuto ili skriveno i ukoliko se naprestano nastoji izbeci suocavanje s tim, mora doci do neiskrenosti, unutrasnjeg razdora i iscrpljenosti.Ponekad se mogu potisnuti neki traumaticni dogadjaji, neprijatne istine ili o sebi ili o drugima koje mnogo volimo, itd.
  4. sofija06 (avatar)
    Mi pored podsvesnog i nadsvesnog nivoa takodje imamo i Polusvesni ego, koji se javlja u vidu nefunkcionalnog unutrasnjeg dijaloga, odnosno nagomilanih zabluda i predrasuda. Takve zablude su najcesce formiraju u detinjstvu kroz traumaticne situacije ili dogadjaje. Ali, takodje i u svakom zivotnom dobu, kada nas duhovni razvoj nije dorastao odredjenoj zivotnoj teskoci ili okolnostima.

    Sve to sprecava neposredan kontak s necijom pravom sustinom ili autenticnoscu. Otuda se i javlja osecanje praznine, bezvoljnosti, gubitka zivotnog elana, iscrpljenosti i besmisla. Zasto ljudi nesto potiskuju? Zasto formiraju zablude i iluzije?

    Iz vise razloga. Ukoliko nismo necem dorasli, ne znamo sta da cinimo s tim a, pricinjava nam bol, tada se trudimo da to potisnemo. Ukoliko znamo da nesto nije u redu da se radi, ali nam to ipak pricinjava zadovoljstvo, tada to pravdamo sebi tako sto stvaramo laznu predstavu o necem i to uporno, strasno i “slepo” nastojimo da odbranimo ili ocuvamo. To nam je vazno da bi zadrzali lepo misljenje o sebi. To je vec vrsta neuroze. Isto se odnosi i na savest. Ovde cu samo citirati Dr Hari Guntrip:

    “ Razmatrajući čitav problem, mogli bismo reći da imamo dve savesti. Naša zrela savest, nas obrazovni i prosvećeni sud koji gleda objektivno na realne činjenice u našem ponašanju u svetlu situacije. Mi nastojimo, što god bolje možemo, da razmislimo o situaciji i odlučimo da je tako i tako pošteno, razumno i pravo da se radi; ili mi kasnije razmislimo o našem ponašanju i zaključimo da je trebalo da postupimo drugačije s dobrim razlogom i idući put tako i činimo.
    Takva savest je u kontaktu s realnošću trenutnog stanja. Isto tako, mi imamo jednu drugu savest, koju možda ne bi ni bilo pravilno nazivati savest, s obzirom da je ona preokupirana sigurnošću, a ne istinskom dobrotom i realnim moralnim vrednostima.
    Međutim, ona ima pojavu savesti, uzrokuje osećanje krivice i njeno rasuđivanje se meša s rasuđivanjem prave, zrele savesti. To je detinjasto preživljavanje ispunjeno strahom, a ne mudrošću i moralnom procenom.
    Zrela savest je konstruktivna i ukazuje nam šta je ispravno i u pojedinim slučajevima nas vodi u opoziciju s određenim ljudima ili čak i s mišljenjem većine.
    Detinja savest koja preživi, u zrelosti postaje neurotična savest koja nikada tako nešto ne učini. Ona je negativna i opsednuta strahom da se ne radi nešto pogrešno. Za takav strah se na kraju može ispostaviti da je strah od uznemiravanja nekog do čije nam je podrške veoma stalo: to može da ode toliko daleko da nas zaustavlja ili ozbiljno sprečava da radimo bilo šta.“

    Ponekad se izbegava suocavanje sa zabludama jer nas to takodje primorava na odgovornost da promenimo nacina zivota i ponasanja ili da prestanemo raditi nesto sto nam uprks svega daje zadovoljstvo. O svemu ovom se moze dosta reci, tako da mi je bilo tesko da odaberem bar ono najosnovnije.

    Svaki covek ima svoje specificne okolnosti, kao i svoje specificne konflikte i neprevazidjene traume, tako da je neophodno individualno razmatranje ili individualan pristup da bi se prevazisla unutrasnja kriza.

    Da se vratim na Laov citat. Pretpostavljam da je iz “Tao te King”. Mada sam citala, ne mogu da se setim citavog konteksta iz kojeg je on izvadjen pa, zbog toga nisam sigurna koliko ce moje objasnjenje biti adekvatno. Ono sto iz iskustva znam, to je da se nicije misljenje (ukljucujuci misljenje autoriteta, kao i vlastito) ne sme shvatati kao apsolutno vec, uvek kao relativno, posto je spoznaja proces koji se neprestano razvija ili produbljuje. Zbog toga je neophodan stalni kriticki i samokriticki osvrt prilikom svakog citanja. Pored toga, dosta zavisi i od vestine prevodilaca.

    "Priroda nije blaga. Njoj su sve stvari poput slamnate lutke. Mudrac nije blag. On postupa s ljudima kao sa slamnatim lutkama."
    Ipak, po meni, tu nije u pitanju dobrota, vec nacin razmisljanja zasnovan na trezvenosti, nepristrasnosti ili brutalnosti/surovosti da bi se stiglo do sustine ili istine. To je upravo ono o cemu sam i ja pisala. Neophodnost raskrinkravanja iluzija i zabluda koje smo kreirali da bi se osecali lepo i vazno. Neophodnost rusenja kula od karata.

    Zivot je dragocen ali, se ne treba posmatrati preozbiljno. U svemu je potrebna izvesna ravnoteza. Imamo i uspone i padove s razlogom. Svako ima, bas onakve okolnosti koje treba da ima, da bi kroz njih bio u stanju da shvati, ono sto treba da shvati, i time pronadje mir i ravnotezu.

    U tome nas cesto sprecava ego ili potreba da u svemu budemo vazni, prvi ili najbolji. Covek koji iskreno voli sebe, prihvata sebe podjednako i u porazu i u pobedi. Zato i postoji poslovica: “U zlu se ne ponizi, u dobru se ne povisi.” Ostani skroman i dostojanstven u svakoj situaciji posto su padovi i usponi sastavni deo zivota ili procesa razvoja i ucenja.
  5. sofija06 (avatar)
    "Sada on vidi mrak kao deo svetlosti a svetlost kao deo mraka. Za njega više ne postoji podela.”
    Ako vidi mrak kao deo svetlosti a, svetlost kao deo mraka, znaci da mrak i svetlost jos uvek postoje kao razlika ili podela, inace se ne bi mogle nalaziti jedno u drugom kao deo. Upravo je razlika ili podela ta sto je omogucula spoznaju sustine jednog i drugog. Bez takve podele ili bez mraka ne bi znali sta je svetlost, kao sto ni bez svetlosti ne bi znali sta je mrak.

    Aktivnost moze nastati samo u razlici. U apsolutno istom aktivnost je nemoguca. S obzirom da je svest zivot ili smisao, ona mora imati neprestani razvoj ili cirkulaciju, sto znaci aktivnost. Ono sto se ne menja, ne razvija ili ne cirkulise nije zivot ili smisao. Zato svest ima aktivnost misli ili inteligenciju koja u Svetom Trojstvu predstavlja Sina ili svetlost, nasuprot Oca (intenziteta osecanja ili tame) i etericnosti Svetog Duha.
  6. zxy (avatar)
    Treba praviti razliku izmedju intuicije koja sadrži utiske čula i obradu istih razumom,što je jedino autentično i kreativno saznanje,tako karakteristično za žene i izvor njihove tvrdoglavosti, i uma koji sredjuje i prevodi u apstraktne pojmove rezultate intuicije i tako formira znanje koje opet sa svoje strane povratno deluje na razum a samo obadva ,intuicija i um čine mudrost ,msm,koja izgleda kao stvar srca i karaktera,ali i razum i um su odlika karaktera tj genetskih predispozicija,pa otuda ta zbrka.
    Ovo moje gledište ,mada nije moj izum naravno nego samo kombinacija tudjih misli koja meni izgleda verovatna uklapa se menščini u ovo što si ti napisala ,tako da
    A dobrota može biti posledica slabosti koja je tako kompenzovana ili snage ako je posledica uvida da smo svi pojave jedne te iste volje
    Ažurirano 08.02.2016. u 10:51, autor: zxy
  7. wirdz (avatar)
    Citat Original postavio sofija06
    Pozdrav alles_gut!
    Veliki pozdrav
  8. sofija06 (avatar)
    Hvala zxy, za komentar i skretanje paznje na svesnu celovitost. Intuicija je prodor nadsvenog potencijala u svesni nivo ili misli. Kada se takav potencijal realizuje u svesnom nivou ili mislima dobija se nova ili dublja spoznaja. Sustinska spoznaja se uvek ostvari kroz celovitost ili jedinstvo svih svesnih razlika ili koriscenjem punog svesnog potencijala, sto znaci misli, osecanja (intuicije) i razuma. Zbog toga svi oni moraju biti ukljuceni u proces spoznaje.

    Kada se govori o dobroti moguci su nesporazumi i zabune zbog toga sto ljudi imaju razlicito shvatanje dobrote ili sto cesto misle na dve potpuno razlicite pojave. Kao sto je Guntrip uocio razliku izmedju istinske savesti i neuroticnosti, koja samo povrsno ima karakteristike savesti ali, je u stvari nesto drugo, isto se odnosi i na dobrotu.

    Ja sam vec ranije napomenula da dobrotom dolazi do izjednacavanja vlastite vrednosti s vrednostima iz okoline, odnosno da covek postuje ili vrednuje podjednako i sebe i druge. Dobar covek nije, kao sto se to obicno kaze “beskicmenjak” po kome se “gazi”, slabic, kukavica, ili neko ko nema svoje dostojanstvo, ili ko nije svestan svoje prave vrednosti.

    Takvo ponasanje ne proistice iz sustine ni jednog coveka vec, iz Polusvesnog ega, odnosno svih nagomilanih zabluda i predrasuda koje je neko stekao traumaticnim odrastanjem ili nekritickim prihvatanjem stetnih vanjskih uticaja. Dakle, Polusvesni ego uvek blokira ili sprecava kontakt s visim nadsvesnim, tj. pravom sustinom ljudi.

    Polusvesni ego se javlja u vidu unutrasnjeg dijaloga ili “automatskih misli” koje je neko sebi veoma, veoma dugo govorio, tako da su postale sastavni deo njegove licnosti i ponasanja. Polusvesni ego se moze javiti u vidu inferiornosti i superiornosti u odnosu na okolinu, a ponekad je moguca kompleksna isprepletenost superiornosti i inferiornosti u istoj osobi.

    Tako na primer, osoba s inferiornim Polusvenim ego moze sebi govoriti da je glupa, nesposobna, da ne vredi nista, da je bezvredna, itd. Takodje moze misliti da drugi sve znaju bolje nego ona pa, je sklona nekritickom prihvatanju informacija. Drugim recima, ona sama sebe muci ili kao sto se to kaze, “ubija u pojam”.

    S druge strane, osoba sa superiornim ili arogantnim Polusvesnim egom obezvredjuje druge, tj. smatra sebe pametnijom, sposobnijom ili vrednijom od drugih. Zato je preterano samouverena i ohola. Ne prima kritiku, niti razmatra misljenja drugih, itd.

    Dakle, u oba slucaja covek se sprecava da koristi svoj puni svesni potencijal ili da dopre do svoje sustine preko koje otkriva sustinske zakonitosti i u sebi i izvan sebe. Zbog toga u misljenju formiranom iz Polusvesnog ega uvek preovladava izraziti subjektivizam, sto navodi ljude s visom dozom objektivnosti da kazu da je takvo misljenje nerealno.

    Ljudi s inferiornim kompleksom dopustaju ponizavajuci tretman od strane drugih jer, nemaju potrebno samopostovanje i jasnu granicu tolerancije, i time se razlikuju od istinski dobrog coveka. Istinski dobar covek ima samopostovanje kao i jasne granice tolerancije u odnosu s drugima.

    To znaci, da zna napraviti razliku izmedju dobrog i loseg ili prihvatljivog i neprihvatljivog. S obzirom da vecina ljudi nije svesna razlike izmedju iskompleksiranog i istinski dobrog coveka, cesto se pogresno smatara da je dobar covek glup ili budala, sto je daleko od istine.

    Dobar covek je odvazan, smeo, pravedan, iskren, odan, veran, odgovran, nepodmitljiv, s visokom moralnim principima, saosecajan, ljubazan, plemenit, velikodusan, nezan, pazljiv, predusretljiv, prijatan, spreman da pomogne ali, ne po cenu da se koristi i ponizava vec, uvek zadrzava samopostovanje i dostojanstvo.

    Iz takvih karakteristika se moze videti celovitost koja u sebe ukljucuje i osecanja i racionalno misljenje ili ljubav i savest. U cemu je znacaj ljubavi i savesti? I jedno i drugo omogucavaju ljudima da nadrastu ili prosire vlastitu individualnost, tako sto ostvare spoj i poistovecenje s okolinom. Na taj nacin su u stanju da otkrivaju zakonitosti univerzalnog sklada i reda kojim sve koegzistira i kojim se sve nalazi u neraskidivoj vezi.

    Ljubav u mislima je znak otvorene duse, a savest aktivnog duha. Samo misao nadahnuta duhom prodire do dubine duse ili do ljubavi pa, osnazena takvim spojem dobija jasno razumevanje ili mudrost. Isto tako, da bi misao bila u stanju da dosegne visinu duha, ona mora poniknuti iz dubine duse ili ljubavi posto je to uslov da se ostvari sustinsko razumevanje u inteligenciji.

    Ljubav je nagonski spoj dusa. Otvorena dusa se spaja s onima koje voli. Na taj nacin osoba prevazilazi svoj sebicni/izdvojeni/individualni interes ili dobrobit tako sto ga prosiruje na dobrobit onih koje voli, kao na primer, decu, roditelje, prijatelje, itd.

    Savest je drugacija ili kompleksnija posto je od duha ili razuma. Samo ljudi imaju savest, posto imaju razum da shvate visi moralni zakon konstruktivnosti i destruktivnosti ili dobra i zla. Dobar covek se rukovodi savescu i na taj nacin svesno stvara spoj s okolinom, cime prevazilazi svoju individulanost ili nize, sebicne interese. On izjednacava druge sa samim sobom pa, deluje po univerzalnim moralnim zakonitostima a, ne ogranicenom egoisticnom shvatanju.

    Zao covek ili psihopata se ogranicio svojom individualnoscu, posto je ugusio glas savesti i zatvorio put ka dusi ili ljubavi. Zbog toga zivi samo u svom praznom, hladnom intelektu zarobljen fizickom dimenzijom. Ma koliko da takav covek izgleda inteligentan i uspesan, njegovo shvatanje nikad ne moze dosegnuti mudrost koju ima dobar covek. Znacaj svesne celovitosti ili integralnosti za dostizanje sustinskog razumevanja postojanja i egzistencije dato je i u Bibliji:

    “Ljubi Gospoda Boga svog svim srcem svojim, i svom dušom svojom, i svom misli svojom. Ovo je prva i najveća zapovest. A druga je kao i ova: Ljubi bližnjeg svog kao samog sebe. O ovima dvema zapovestima ovisi sav zakon i proroci.”
    Evandjelje po Mateju 22:37-40