MOTEL - Blogovi - Forum Krstarice
Prikaži RSS

Borac za prava zivotinja

MOTEL

Oceni ovaj blog
Jelenu je upoznao na seminaru u Novom Sadu. Nije bila njegov tip: niska, previše sitna, detinje krhke građe. Ali je, na drugi pogled, Goran uočio izvesnu zavodljivost u smeđim bambijevskim očima, a naročito u načinu kako se kretala, prekrštala noge, vlažila jezikom vrh cigarete pre nego što će je upaliti. Te oči, ti pokreti – toliko međusobno kontradiktorni – nagoveštavali su posebnu, tajnovitu karakternu crtu, nešto zbog čega je istovremeno ličila na devojčicu, začuđenu spoljašnjim svetom, i zrelu ženu, svesnu svoje privlačnosti.
Sedeli su za istim stolom, razdvojeni praznom stolicom, oprezno razmenjujući poglede. Po već ustaljenom običaju u sličnim okolnostima sa nekim drugim ženama, ponudio joj je piće. Trudio se da izgleda i zvuči opušteno, kao muškarac kome dosadni seminari nisu jedina prilika da odvuče u krevet prvu na koju naiđe jer to može uvek, svuda, pod uslovom da hoće. Prihvatila je. Oči su otkrivale više nego što je uspevala da sakrije pod maskom intelektualke u strogom, poslovnom kostimu i beloj, do grla zakopčanoj košulji: čežnju da bude osvojena, očarana i odvedena što dalje od svakodnevne rutine.
Kasnije, dok su sedeli u automobilu, rekla mu je, skoro upozoravajućim tonom, da je časna i verna supruga, bez namere da menja životne principe. Zbunila se kada joj je dodirnuo koleno – tako maleno da ga je iznenada prožela nežnost. Senzacija je ličila na onu koju je imao dotičući, mnogo puta, koleno svoje osmogodišnje ćerke dok joj lepio flaster preko ogrebotine, zadobijene padom sa rolera. Bez erotskog naboja, samo preplavljen potrebom da je, tako tananu, zagrli.
Jelena nije pokazala otpor nijednom rečju ili gestom. Štaviše, kao da je lepršavi dodir kolena bio dovoljan razlog da zaboravi na principe. Poljubio je u usta i obazrivo položio dlan na dojku koja se jedva nazirala ispod svilene košulje. Žila kucavica ubrzano joj je pulsirala, što ga je nagnalo da pomisli kako se u toj ženi sa telom devojčice krije živa vatra, neutoljena strast, obećavajući plamen što će se razbuktati u skorom ljubavnom klinču.
Nije se odmah predala do kraja. Odugovlačila je, gnjavila sa dva kratka sastanka u kafiću, nevešto glumeći površnu zainteresovanost – iako je uočio njen trud u vidu drugačije, smelije odeće. Odavali su je, takođe, sjaj u pogledu i grozničavo podrhtavanje usana kad god bi bio dovoljno blizu da bi je mogao poljubiti, tobože nestrpljiv i željan da to učini, ali zauzdan mestom koje se smatra indiskretnim. Vodili su nezanimljive razgovore, isprekidane pozivima sa Goranovog mobilnog. I to je bio deo igre: tražio je da ga zovu baš u to vreme, kako bi joj pružio priliku da dobro razmisli o jalovim minutima i satima provedenim u glupom, zrelim ljudima nepotrebnom, odlaganju onog što će se neminovno dogoditi.
Doveo ju je do toga da, iscrpljena čežnjom, sama predloži odlazak u motel. Ipak, na putu do tamo, nekoliko puta je šmrcnula, otirući suze koje nisu stigle da kapnu iz uglova očiju, kao da se u sebi jadala: eto šta radim, eto dokle sam stigla, kuda idem, zar sam to ja? Nije hteo da bude grub prema Jeleni; međutim, smešna mu je bila čednost, izveštačena i neprilična ženi u poznim tridesetim koja je, svega dan ranije, pristala na tako normalnu i prirodnu stvar kakva je neobavezujući koitus u zimsko predvečerje.
Goranova dotadašnja iskustva nisu uključivala takve ljubavnice. Ženu bi obično izabrao na osnovu njenih estetskih atributa, i pre nego što bi stupio u osvajački pohod, tačno je znao – instinktom izvežbanog predatora – hoće li Jelena poslužiti za jednokratnu upotrebu, ili mu zadržati pažnju par nedelja ili meseci. Jedanput se prevario u proceni neke apsolventkinje, misleći da je dovoljno slobodoumna i inteligentna da razluči šta je seks a šta osećanje. Jer, osećanja nisu imala nikakve veze sa njegovim fizičkim potrebama; osećanja su ostajala kod kuće, rezervisana za svet milionima svetlosnih godina udaljen od štrokavih motelskih soba i tela čijih se oblika i mirisa prisećao tek kada bi naleteo na neko slično. Čim je apsolventkinja počela da brblja o ljubavi – jednoj od striktno zabranjenih tema u opusu mogućih krevetskih ćaskanja – pobegao je glavom bez obzira. Promenio je broj mobilnog telefona, inače namenjenog isključivo za ugovaranje sastanaka sa ljubavnicama.
Do trenutka odlaska u motel, predstava o malenoj ženi neočekivano je narasla do fantazije o partnerki čiji će skriveni ljubavnički kapaciteti biti oslobođeni tek njegovom zaslugom – baš kao kada mlada devojka, gubeći nevinost, otkrije zbog čega je život toliko sladak i zauvek, ma koliko da ju je muškaraca posedovalo, najnežnije pamti prvog.
Nije bio oduševljen Jeleninim cmizdravim prisustvom tokom polučasovne vožnje do motela, skrajnutog na udaljenu novosadsku periferiju. Da su bili u Goranovom gradu, jednostavno bi je pokupio na ulici najbližoj odabranom mestu za sastanak, i stvar bi se završila bez prilike za patetičnu psihološku predigru. Sada se osećao skoro glupo, kao lovac koji je dopustio da ga lovina vodi za ruku, obesmislivši igru inicijative i navođenja. Osim toga, nervirao se zbog gubitka dragocenog vremena u istraživanju nepoznatih lavirinata vojvođanske ravnice. Seminar se održavao u istom hotelu u kom je i odseo, i bilo bi lakše da se avantura odigra na poznatom, komfornom terenu, ali – s druge strane - nije bio lud da je odvede tamo gde su zidovi imali oči i uši kolega iz susednih soba.
Jelena je, međutim, dobro poznavala trasu do motela. Pitao se – sa tračkom sumnje u njenu deklarisanu čednost – otkud zna za stecište tajnih ljubavnika.
Mala, neupadljivo osvetljena građevina nalazila se negde iza autoputa, u komplikovanim, vijugavim skretanjima. Toliko diskretna da je mogla proći i kao kućerak na salašu, okružen ravnom snežnom linijom koja je, pri slaboj mesečini, sablasno ličila na niz tačaka u kojima se spajaju nebo i zemlja. Takvi moteli, tržišta svih strasti – razmišljao je – moraju se kriti u nizini velikog grada, jer drsko govore ono što svetle kuće sa blistavim prozorima skrivaju pod maskama. Ali, licemerno spuštene motelske zavese i tobožnja izolovanost dražile su maštu i zavodile zabranjenim mirisima i slikama.
Odahnuo je kada je primetio samo jedan automobil na parkingu ispred ulaza: ovde nije bilo rizika, opasnosti da će biti primećen u ljubavničkom pohodu. Dočekao ih je recepcionar ljigavog osmeha. No, to nije bilo čudno: svi recepcionari na takvim mestima smeškali su se na isti način – snishodljivo, glumeći zaverenike koji polažu pravo na značajnu ulogu u dešavanjima između zidova motelskih soba.

Gurnuo ju je na krevet i skinuo joj odeću, ni ne poljubivši je.
Koža joj je bila skoro bela, nežna, bez celulita, strija, dlačica. Koža kakvu imaju bebe. Grudi manje nego što je pretpostavljao. Kukovi uzani poput dečačkih. Šilježe, a ne žena, pomislio je. Malo je nedostajalo pa da se išiba samoprezirućim mislima o sebi kao muškarcu koji se srozao na nivo androgine, ali tu je, ispod njega, bio taj pogled, na neobičan način uzbudljiv... širom otvorene, krupne oči pune znatiželje i iščekivanja, izraz koji mu je palio maštu. Žena koja želi da bude posedovana, savladana i pokorena. Žena igračka, tutnjalo mu je kroz glavu, proizvodeći sve veću napetost u preponama.
Prevrtao ju je u naletima strasti, a Jelena se nemo uvijala kao umiljata životinjica. Izvesnih ljubavnica bi se povremeno prisećao samo zbog vriskanja; ovu će – bio je skoro siguran – upamtiti po potpunom predavanju, bez zadrške koja bi se očekivala od njenog navodno prvog preljubničkog iskustva.
Kasnije, dok su ležali jedno pored drugog, pitao je: „Koliko dugo si u braku?“
„Oh, dugo, vrlo dugo“, promrmljala je. „Čitavu večnost.“
„Da li ti je bilo lepo sa mnom?“, želeo je da zna. Nije mogao sa sigurnošću da utvrdi da li je doživela vrhunac. U par navrata mu se, po broju i ritmu uzdisaja, učinilo da ih je imala nekoliko; Jelenina nemost je, međutim, dovodila u pitanje čak i procenu iskusnog poznavaoca ženske senzualnosti.
„Naravno. Nego, reci mi – koliko si vanbračnih veza imao do sada?“
„Nemam pojma“, nasmejao se.
„Nije te nikada ... grizla savest?“
Ah, u tome je štos, pomislio je. Sad se preispituje, pokušava da otkrije zašto njena savest ćuti, ili reaguje sa zakašnjenjem.
„Ne. Zašto bi? To je samo seks.“
Učinilo mu se da je nešto prošaputala
(„gade“?)
ali nije želeo da razgovara više nego što je neophodno, i upušta se u diskusije koje bi oduzele trenutke predviđene za druge, daleko primamljivije aktivnosti.
Ponovo ju je uzeo. Sebi je dozvolio i po koju grubost: grizao joj kožu, oštro prodirao. Grubost nije bila njegov manir; više način da natera Jelenu na strastvene jecaje. Pa pobogu, nije lutka, a ni ja nisam ljubavnik od juče! skoro se naljutio. Vređala ga je preterana pasivnost. „Sviđa li ti se ovo? ... A ovo?“, insistirao je. Umesto odgovora dobijao je blage, zagonetne poglede s nijansom dečije radoznalosti koji su počinjali da ga brinu: nazire li se u njima složena emocija koja će zakomplikovati rastanak?
Ipak, bio je to dobar doživljaj: što se više pitao šta i koliko Jelena oseća, bivao je nezasitiji. Nakon nekog vremena rekla je da se umorila – stidljivo, kao da se pravda – i zaspala okrenuvši mu leđa. Tek tada je primetio ožiljke, poput štepova, duž njenih lopatica. Prešao je prstima preko njih: bili su u ravni kože, i odudarali od mekane, bele puti tek nešto tamnijom bojom, poput starog, već izbledelog crteža flomasterom. Palo mu je na pamet da je verovatno u detinjstvu imala neku operaciju. S tim mislima je i sam zadremao. U kratkom spavanju sanjao je roj džinovskih leptira sa ljudskim licima. Zurili su u njega krupnim, ispitivačkim očima i dodirivali mu obraze svilenkastim, hladnim krilima. Trgao se iz sna sav oznojen, s neugodnim osećajem da je nešto važno zaboravio. U sobi je u međuvremeno postalo pretoplo.

Pošalji "MOTEL" na Facebook Pošalji "MOTEL" na Google Pošalji "MOTEL" na My Yahoo! Pošalji "MOTEL" na Live Pošalji "MOTEL" na MySpace Pošalji "MOTEL" na Twitter Pošalji "MOTEL" na Digg Pošalji "MOTEL" na del.icio.us

Kategorije
Nekategorizovano

Komentari

  1. Borac za prava zivotinja (avatar)
    Ona je i dalje spavala – otkrivena i izložena u nagosti - pa je, premišljajući se da li da je probudi iznova nadošlom željom, odlučio da bi bilo pametnije da se prvo javi kući i deci poželi laku noć. Bezuspešno je pokušavao da uhvati signal krećući se iz jednog dela sobe u drugi. Počela je da ga hvata nervoza: gde je to, dođavola, došao, u kakvu vukojebinu, u kojoj ne funkcioniše ni tako prosta tehnologija kao što je mobilni telefon?!
    Obukao je pantalone i košulju, rešen da telefonira sa recepcije. Ipak se mora znati neki red, razmišljao je. Deca su mu oduvek bila prioritet, i držao se obaveza koje mu je nalagalo roditeljstvo. Biti otac značilo je voditi računa da potomstvo bude zdravo i zbrinuto i – pogotovu pred počinak – maženo slatkim rečima ljubavi.
    Sišao je u prizemlje, gde je zatekao recepcionera kako rešava ukrštene reči. „Molim vas, treba mi fiksni telefon. Ovde nema signala za mobilni...“ Crnomanjasti čovečuljak se nasmešio, upućujući mu pogled pun lažnog saosećanja i upirući prstom u prozor: „Verovatno zbog nevremena. Napolju je prava mećava.“
    Nije se sećao nikakve mećave; štaviše, dok su se vozili ka motelu (a tome verovatno nije bilo više od dva sata), izgledalo mu je kao da je zima na izmaku. Sneg se uveliko topio a sumrak bio bistar, osvetljen okruglim mesečevim lampionom.
    „Samo izvolite, poslužite se“, kazao je recepcioner, primaknuvši mu crni telefon. Da li mu se učinilo pri čkiljavom svetlu lampe na pultu, ili je motelski službenik imao najneobičniju boju očiju koju je Goran ikada video – žutu?
    Međutim, kada je slušalicu prislonio na uho, mozak mu je zablokirao: osim prve tri cifre, ostatka nije mogao da se seti. Na mobilnom je uvek koristio jedan taster za biranje i nije bilo potrebe da se bakće pamćenjem tako banalnih stvari kao što su telefonski brojevi. Zavirio je u imenik, ali se ekran odjednom zatamnio.
    „Jebi ga“, promrsio je, „punjač mi je ostao u hotelu.“
    „Obično je tako“, dobacio je čovečuljak ćilibarskih očiju. „Stvari krenu nizbrdo kada se tome najmanje nadate. Ali, na kraju ipak sve dođe na svoje mesto.“
    Kako je mogao biti toliki baksuz, pitao se Goran, da zaglavi u idiotskom motelu, usred mećave, bez punjača, bez laptopa, van mreže, bez ikakvog sredstva za komunikaciju sa spoljnim svetom... i pritom zaboravi jedan jedini šestocifreni broj, u svakodnevnoj upotrebi već niz godina, nešto što bi moglo da bude od životne važnosti u nepredviđenim situacijama? Izmešanih osećanja, pomalo zabrinut usled spoznaje sopstvene traljavosti i neorganizovanosti, vratio se u sobu.
    Jelena je sedela na ivici kreveta.
    „Gde si bio?“, pitala je.
    „Ne tiče te se“, odbrusio je.
    Njegove reči proizvele su skrušenost. Pognula je glavu i ukrstila ruke preko grudi, i tako sitna, skupljena u belu čauru od kostiju i kože, ličila na cvet koji, sa mrakom, ponovo zatvara latice. Nije ga bilo briga šta ljubavnica oseća. Neka cmizdri ako joj se cmizdri, pomislio je ljutito, ko je ona da joj polažem račune? Može da zahvali samo sticaju okolnosti što ćemo do jutra ostati zajedno.
    Legao je na krevet i zurio u tamu.
    Zavukla se pod ćebe. Sa olakšanjem je konstatovao da je bila na pristojnoj udaljenosti, očigledno svesna da mu više nije do intimnosti. Neko vreme je mirovao, pokušavajući da dozove san. Ali ženina nečujna prisutnost pobuđivala je fantazije: eto, tu je njeno telo, podatnost koja se širi kao topli sunčevi zraci i budi želju koju bi najradije odagnao, no ne može ... a i zašto bi, kada mu je na izvolite, poslužena na tanjiru? Zašto, uostalom, ne prekratiti dosadno iščekivanje dana?
    Pomilovao joj je leđa. Osetivši pod prstima kako joj se koža skuplja u kvržice, pribio se uz nju. Odmah je reagovala – brže i strastvenije nego pre.
    „Hoću da te gledam u oči“, kazala je.
    Napravio sam Frankenštajna, pomislio je, ne bez izvesne sujete i ponosa. Osmelila se, oslobodio sam je. Dok mu je skakutala u krilu, izgledala je poput nove, sasvim drugačije – divlje, strastvene, vešte ljubavnice. Sve vreme je osećao kako je fokusirana na njegov izraz lica, kao da pogledom pokušava da mu pronikne u intenzitet doživljaja. Lepa je, odjednom je pomislio, začuđen kako to da ranije nije uočio lepotu u istaknutim jagodičnim kostima, u oreolu bujne kose, alabasterskoj koži i raširenim zenicama, nalik dubokim virovima. Mogao bih je možda i zavoleti. Mogao bih se opasno vezati za nju, mogao bih se navići na ovu vrstu lepote, prohujalo mu je kroz glavu. Misli su ga iznenadile; nije bio naviknut na preteća razmišljanja o mogućim emocijama prema nepoznatoj, usputnoj ženi.
    „Želiš li sad da telefoniraš? Želiš li da odeš? Želiš li da budeš negde drugde?“, pitala je, neposredno pre nego što je osetio vrhunac.
    „Ne!“, uzviknuo je. Nije razumeo zašto mu postavlja takva pitanja; odakle joj ideja da on hoće da bude na drugom mestu, ili da radi bilo šta osim da vodi ljubav?
    Iscrpljen, poželeo je da joj zahvali poljupcem, ali se izmakla u stranu, okrenuvši mu leđa. Tada je primetio kako joj ožiljci duž lopatica nisu u ravni kože: štrčali su, obrazujući ružan, nazubljeni reljef u vidu dugačkih, polukružnih linija. Nije se zaprepastio; ionako je, posle burnog pražnjenja, bio dovoljno smušen zbog utiska kako je opet nešto zaboravio... samo se nije mogao setiti šta.
    Kazaljke na satu u sobi pokazivale su pet minuta do pet, ali je napolju još uvek bio mrak. Toliko je vejalo da je prozor bio zasut snegom. Nije nazirao ništa izuzev crnog neba i, u daljini, parčeta ravnice koja se, u obliku jedva vidljive srebrne žice, spajala sa obzorjem.
    Ljubavnica je mirno i nečujno spavala. Povremeno bi bio zapljusnut mirisom njenog tela, začuđujuće svežeg i prijatnog nakon krevetske akrobatike. Miris, koji je podsećao na cveće, zaigrao je oko Gorana, pomilovao mu obraze i uspravio dlačice na telu. Nagnuo se preko Jeleninog ramena ne bi li joj video lice. U snu se smešila. Podsetila ga je, zbog izraza zadovoljnog, namirenog deteta, na apsolventkinju čije mu je ime igralo na vrhu jezika... ali je slatko prisećanje bilo prekinuto kadrovima koji su ga neočekivano uznemirili - plačnom grimasom te nesrećno zaljubljene, odbačene devojke, zanemelim očajem u belom hodniku neke bolnice, slikama crvenih mrlja koje se šire po zavojima na njenim zglobovima. Flešbekovi, ili isprekidane scene nastale iz mašte koja se umiruje pred naletom nadolezaćeg dremeža preplavili su ga strašnom tugom – kao da je nekada, negde, zaista prisustvovao nečijoj smrti, a zatim su uspomene i slutnje iznenada potamnele, ustupajući mesto pitanju: zašto se ova ljubavnica smeši u snu? Da li je srećna, i zbog čega? Zašto sa njim ne podeli svoju tajnu sreću, poput ostalih žena koje je imao? Jesam li JA uzrok očitog zadovoljstva?

    Zaspao je posmatrajući časovnik. Nije sanjao ništa, a kada se, sa osećanjem praznine, probudio u pretoploj sobi – još toplijoj nego pre, sa rezignacijom je shvatio da se kazaljke nisu pomerile. I dalje je bila noć. Koliko god se trudio da se seti prethodnog dana, čak je i buđenje ličilo na momente koji nikada neće postati sasvim stvarni. Ipak, neodređena tama mu je godila; prijala mu je ta neočekivana usamljenost.
    „Kada ćemo otići?“, pitao je glasno.
    Tamo gde su – kako mu je izgledalo u bljesku pridošlog, a zatim iščezlog sećanja – ranije bila vrata, sada se isprečio zid. Pomislio je da halucinira, ili da je zarobljen u lucidnom snu, iz kojeg će izaći kada dobije odgovor. Gde se nalazio, da li je budan ili u beskrajnom snevanju, nije znao.
    U tom trenutku žena je ustala iz kreveta – visoka i obasjana svetlošću, i nasmejavši se, raširila velika, crna krila.
    „Nikada“, kazala je.


    Kraj
  2. shonery (avatar)
    Žene uvek muškarce dovedu do propasti...
  3. ¥^¥^¥ (avatar)
    Kah, kah... Ivanisevic i Rozga ili "moji" Gros (s kvacicom) i Zeljka? Ili bi Jelena trebalo da bude asocijacija na moju ujnu povodom mog danasnjeg razgovora s roditeljima? U svakom slucaju, crtez flomasterom je kod mene asocijacija na Zeljku povodom mog oziljka na nozi stecenog kod tetka u gostima cija firma je bila iz iste branse kao firma Zeljkine majke.
  4. Miller (avatar)
    vrlo dobro
  5. Lord Gledston (avatar)
    Prica je zaista predugacka.Treba imati zivaca i strpljenja,sve to procitati.Nema originalnosti.Ne moze da zainteresuje citaoca.I sto je vrlo vazno,
    ne moze da uzbudi,cak ni nekoga,ko nije imao emotivno seksualno uzbudjenje godinama.Bledo,malokrvno stivo.Lici kao da ga je sastavio neko
    ko ima mnogo zivotnih godina iza sebe.Treba izbegavati ovako dugacka "pisanija",koja vise iritiraju,nego zainteresuju citaca.
  6. Borac za prava zivotinja (avatar)
    Citat Original postavio Lord Gledston
    Prica je zaista predugacka.Treba imati zivaca i strpljenja,sve to procitati.Nema originalnosti.Ne moze da zainteresuje citaoca.I sto je vrlo vazno,
    ne moze da uzbudi,cak ni nekoga,ko nije imao emotivno seksualno uzbudjenje godinama.Bledo,malokrvno stivo.Lici kao da ga je sastavio neko
    ko ima mnogo zivotnih godina iza sebe.Treba izbegavati ovako dugacka "pisanija",koja vise iritiraju,nego zainteresuju citaca.
    Vidi, znam ja da si ti ljut na mene zbog kazne ... ali priča je nagrađena.
    Nije joj cilj da uzbudi ljude koji nisu imali seksualno uzbuđenje godinama. Seksualno ubuđenje uopšte nije cilj ove priče. Žao mi je ako si to očekivao.
    Uostalom, svako ima pravo na mišljenje, i sa tim treba da računa svako ko ovde okači svoj tekst ili komentar. Pa i ti.

    Ako te iritiraju "dugačka" pisanija, što si je čitao? Bio si zainteresovan da li ćeš se zainteresovati?
    Ubuduće čitaj kraće blogove, a moj preskoči da ne bi gubio vreme, jer ja pišem duže tekstove.
  7. SUPERKULER (avatar)
    Zadovoljan sam što ja nisam bio u tom motelu...I što sam sve to "pregrmeo" glatko I bez
    takvih posledica...Us...ukakilo me...:hahaha::mrgreen:
    O da,priča je odlična I čak edukativna u smislu da odvrača muževe sklone "šaranju" da se
    manu toga,jer ko zna...:eek::lol: