Retka zverka - Blogovi - Forum Krstarice
Prikaži RSS

sanja*

Retka zverka

Oceni ovaj blog
Jednoga dana – možda je bio jesenji, kišan, i možda je bilo prepodne, a možda i nije, ne sećam se više –od nekoga čuh da ta zverka zaista postoji. Slučajno je to zalutalo u razgovor kao usputna primedba na nešto sasvim deseto. Nije mit, rekoše, nije biće iz legendi, tu je, vrzma se svetom, samo je gotovo neuhvatljiva. Malo je njih koji se mogu pohvaliti da su joj ušli u trag. Još manje njih koji su je ugledali. O onima koji su je uspeli ščepati se tu i tamo ponešto načuje, mada više kao daleki eho, a ne kao proverena priča na koju bi čovek, lovac, tačnije, mogao pouzdano da se osloni. O onima koji su uspeli da je zadrže, bilo kao lovinu, ljubimca ili trofej – nije bilo ni pomena.
Vrativši se kući otuda, gde sam za zverku čuo, seo sam na kauč, opustivši ruke tako da mi šake padnu na butine ovlaš raširenih nogu, dodirujući ih bridom. Oklembešenih ramena i malo pognute glave buljio sam u jednu tačku na patosu. Dugo. Buljio, i mislio. Prisećao se. Jeza je slala čete imaginarnih mrava da mi se penju uz kičmu dok sam postajao sve svesniji toga da ta živuljka, u stvari, živi u mom stanu. Zajedno sa mnom. Nemoguće je to precizno objasniti. Ma šta precizno – nemoguće je objasniti i površno ili bilo kako, jer, za to, prosto, objašnjenja nema; tek: odjednom sam znao da je ono, što me je celoga života žuljalo poput nikad potekle suze zaglavljene u krajičku oka, bilo u stvari njeno nevidljivo, ali sasvim sigurno prisustvo. Počeo sam da se prisećam svih onih situacija u kojima bih nalazio tragove njenog postojanja, znakova da je bila tu, ali koje sam, iz čistog nemara valjda, potpuno zanemarivao.
Šetao sam pogledom po sobi, sasvim lagano, nastojeći da ne pomeram ostatak tela, klizeći očima po uglovima, po pregradama stalaža, po sitnim ispupčenjima i pukotinicama u zidu, po mišjim rupama i paukovim mrežama. Potrajalo je to, možda, nedelju dana. A onda sam rešio da promenim taktiku. Ako je zverka vezana za mene, pratiće me, gde god pođem. Ako je, pak, vezana za moju garsonjeru kao idealan habitat, biće tu i kada se vratim. A ja ću se, ako ništa drugo, odmoriti.
Pripremio sam višemesečne zalihe hrane, natovario ih u karavan, spakovao šator, vreću za spavanje, pribor za brijanje, mali priručni plinski rešo, šibice, nož “skakavac” i mesarski nož, mrežu za leptire i mrežu za ribe, mišolovku, zamku za medvede, tri koluta konopaca različitih debljina, sprej protiv komaraca, lepak za muve i džepno izdanje Borhesove “Nebeske pijace korisnih znanja”. Tako opremljen, uputio sam se daleko od grada, u zabit bez naseljenog mesta u krugu od 30 kilometara, vozivši se poslednju deonicu puta prilično rizičnom putanjom kroz šumu.
Razapeo sam šator i rasporedio resurse. Zatim sam istražio okolinu. Šuma je bila najneprohodnija s južne strane, mada su šibljaci bili razapeti između stabala i na istoku; sa zapadne strane sam došao, a kada se krene ka severu, izbija se na vrh nekakve klisure, na čijem dnu ne uspevam da uočim rečicu ili potočić. Uglavnom, lepu, belu, ispupčenu stenu koja je visila nad ponorom sam odabrao za čekanje.
Prisustvo lovine sam uočio već sledećeg dana. Ispred šatora sam zatekao pepeo i u njemu par oglodanih koski. Ispod hrasta levo bilo je tragova brijanja. U žbunu južno, na nekih dvadesetak metara od šatora, relativno svež izmet. Naježio sam se osetivši da bi mogla da bude baš tu, iza mene. Tik pre nego što ću se osvrnuti, pokušao sam da zamislim kako izgleda: da li je velika ili mala, dvonožna ili višenožna, ima li perje ili krzno ili, možda, krljušt, da li puzi ili leti… Ili je možda prozračna kao meduza, sačinjena od neke nepoznate tvari, s osobinama koje se ne mogu pretpostaviti jer zalaze u nepojmljivo? Smestio sam, tik pred osvrtanje, zverku zajedno sa sobom u budućnost, zamislio sam kako se hvalim njome prijateljima, ili kako ljubomorno čuvam tajnju njenog postojanja. Tako je bilo tik pred osvrtanje, a kad se osvrnuh – nije je bilo tu. Iščezla je. Nije da je nisam video, prosto sam je propustio.
Sledeće dane sam provodio na beloj steni. Sedeo sam mirno, čekajući da naiđe. Dočekivao sam izlaske i zalaske sunca, pokrivao se zvezdanom nebeskom kapom, snio pod mesečinom. I vremenom prestao da razmišljam o zverčici. Ako je suđeno – srešćemo se. Nasmejao sam se svojoj rešenosti da tek tako odustanem od lova.
Podigoh se, trun naglije nego inače, i tad se desi da se odroni parče stene baš pod mojim levim stopalom – zateturao sam se, zaneo unazad, a zatim kliznuo stopalima naniže, nastojeći da prebacim težinu torzoa unapred, grabeći rukama za nečim za šta bih se uhvatio.
Proklizao sam, dakle, naniže, zapljusnut strahom od pogibije, I gotovo refleksno se uhvatio za čvrstu granu žilavog drveta koje je neprimećeno od mene ižđikljalo iz kamenog zida baš podno bele stene. Stegao sam je, i neviđenom snagom zabacio desnu nogu naviše, zakačivši se za stablo.
I tada sam ga ulovio. Ili je on ulovio mene. Nevažno, zaista. U svakom slučaju, tad, dok sam presamićen visio nad ponorom, pažnju mi je potpuno zaokupio prizor čudesnog crvenog cveta koji je rastao iz drveta.
Sadašnji trenutak me je zarobio svojom lepotom.
I sada sam znao: ta retka zverka nije ni pernata, ni dlakava, ni velika ni mala, ni nogata ni krilata. Od svih osobina koje sam pogrešno zamišljao, on nije imao ni jednu. A imao je onu koja mi nije bila ni na kraj pameti.
Bio je večan.

Pošalji "Retka zverka" na Facebook Pošalji "Retka zverka" na Google Pošalji "Retka zverka" na My Yahoo! Pošalji "Retka zverka" na Live Pošalji "Retka zverka" na MySpace Pošalji "Retka zverka" na Twitter Pošalji "Retka zverka" na Digg Pošalji "Retka zverka" na del.icio.us

Komentari

  1. wirdz (avatar)
    naježio sam se...
  2. wirdz (avatar)
    dobar panč na kraju...
  3. sanja* (avatar)
    Citat Original postavio alles_gut
    dobar panč na kraju...
    Pa on je od samog starta priče tu, samo je na kraju izašao na videlo.

    Mada nisam sigurna koliko mi je uspelo da ga izvučem na videlo.