17.
Zora se utopi a oranicom, debelo sunce, svoje kolo povede.
-Petre sine, diš' se, oči će ti pobeleti- umilnim glasom progovori starac, usput skloni zelene firange i pusti tople zrake u kuću.
-'Bro jutro bać Grga- podiže se u skoku, vojnički. Prvo što ga udari beše sećanje na jučerašnje, za njega katastrofalne dogadjaje i na mah mu se navuče magla na oči. Namršti se ko tmuran, jesenji dan. Pogleda u starca a ovaj se veselo kezi. Mudro sačeka.
-Imam dobre vesti. Baš dobre!
-Jel- pomisli- šta me još „dobro“ može strefiti?
-Evo jabuka- pruži mu veliku, crvenu jabuku.
-Jabukaaaaaa?
-Pa viš' valjda, nije s' kruške pala!?
-Kak'a jabuka, 'bem ti jabuku, jel' Vama dobro???- nije mogao da veruje mladić.
-Eeee dragi moj...meni dobro, al' kanda će tebi biti još bolje. Drugar ti dov'o mladu. Bićeš kum! Hehehe...ta ti je želja još od pokojnog babe ostala...nego spremaj se, idemo na „rakiju“.
-Drugar? Koji drugar? Kakvo kumstvo? Kakva rakija?- zabezeknuto podviknu.
-Vasa, tvoj drug. Bože Petre, znaš da ste se još ko deca zavetovali...
Ovaj sav pocrvene, pobesni i prekinu ga na pola:
-Jaaaaa da budem kum Vasi??? Ja???- a u sebi pomisli- ja da budem kum Milici???
Stisnu šake, napravi par koraka, zbunjen ko pile u kučini, pogleda u starca sa nevericom i prosikta:
-Pa dobro bać Grga, stvarno nemam reči...jeste l' Vi normalni?- nije mogao da veruje- pa ja ovog časa odoh i nikad', ali NIKAD' se više ne vraćam! Jel' to vama jasno?
-Eeee sine, jasno ko dan, ali...red je red!!! Nemoš' to tako?- umirivao je starac situaciju- kumstvo se ne odbija a...ti kako 'oćeš- klimnu glavom u znak neodobravanja- sem toga... i onda se zna red? Nosi jabuku nazad i zahvali se ko što Bog zapoveda.
-E i odneću je!- prosikta. Da ga zmija ujede, otrovala bi se.
Ulete u odeću i obuću i izlete iz kuće, starac ga jedva stiže.
-Idem s' tobom, napravićeš belaj.
Ovaj ga samo resko odmeri, stisnu zube, oćuta i nastavi put.
Na polovini sokaka, baš taman ispred Milicine kuće, ko da je Djavo režir'o...
-Jojjjjj meni, udari me šlag- zastenja starac, nasloni se nemoćno na kuću i uhvati se za grudi. Pognu se ko presečen.
Petra iznenadi ovo. Odjednom zaboravi gde je krenuo...ma mnogo je volio ovu starinu.
-Šta je bilo? Bać Graga...ma šta Vam je?
-Joj sine, gotovo je! Šlag!
-Ma kakav šlag? Pa što se za srce držite? Valjda infarkt?- nije mogao da veruje.
-Ne znam, jadan ja, il' šlag il' infrakt, al' nešto me lupilo...jojjjjjjj, vode...trči do apateke il' zovi pomoć- zavapi starac na samrti. Duša u nosu!
Petar sav zbunjen, okrenu se oko sebe, ne znajući gde će pre i mahinalno lupi na prozor:
-Dajte brzo vode!
Istog časa, ma iste sekunde, istrča Milica sa bokalom vode kao da se svi infarkti dešavaše ispred njene kuće.
-Bać Grga ne bojte se, evo mene i vode- umilno zacvrkuta i pridje starcu.
A Petar...pobele, skameni se, kao da utvaru vidi?
-Milice? Miliceeeeeee!- pogleda u pravcu Vasine kuće, pa nazad. Opet do Vase...pa nazad. Ček' malo? Ovde nešto ne štima...?
-Zdravo Petre.
Ovu muziku od glasa je godinama sanjao.
-Pa...- zamuca- ali kako...- pokaza rukom u pravcu nesudjenog kuma- ali...?
-Udji Petre- pokaza mu put kuće- imam nešto da ti kažem.
Ovaj kao poslušno kuče, omamljeno udje za njom. Nesvestan. Zaboravi na bać Grgu, ko da ga nikad' nije bilo. Prvo što ugleda...astal! Smrači mu se pred očima. Uredno postavljen. Beli djurdjevak. Dva escajga i svećnjak, sa dve upaljene sveće. Krv mu udari u obraze...
-Čekaš nekoga- nastavi drhtavim glasom a u duši je tog' časa naslućivao željeni odgovor.
-Da čekam. Pet godina te čekam, crni Petre- i baci mu se u zagrljaj- pet dugih godina. Ljubavi moja!
U sekundi mu se sve razbistri. Sve je shvatio.
-Koja sam ja luda...Milice moja- zagrli je čvrsto. Padoše poljupci, to nemoš' izbrojati- koja sam ja luda...pa zar u tebe da posumnjam? Onaj skot mi reče...
-Znam! Sve znam srećo, pusti Vasu. Dobio je on svoje...nego sedi...večera se ohladi al' ručak samo što nije!
Eeeeee koja je to sreća! Sav njihov svet i prošlost i budućnost, komotno se smesti u mali astal za dvoje...
Ona guguče a on pupi. Onda on guguče a ona cveta!
I zemlja na tren, prestade da se okreće!
18
-Mladost...hehehe...a ja? Nek crknem?...hehehe...ko ždrebad pred rudu...hehehe- pomisli starac gledajući kroz prozor dvoje zaljubljenih.
Pogleda bokal sa vodom u svojoj ruci i švićnu vodu.
-Nek vam je sa srećom! Eeeee Grga neš' ti vode. Ma nije dobra ni u kolenu. Red je da se malo kod gazda Vase omrsiš i zaliješ. Zaslužio si!
Ispravi se ko mladić, zaplete nogama poskakućući a odande dopre nekoliko nota i starac zapeva:
-U tem Somboruuuuuuu....svega navoljuuuuuuuuu......
-E da te pitam? Šta s' ti ono rek'o? Jes' bio u našem selu? Nisi??? Ništa ti onda nis' vid'o? Eeee žali Bože što sam ti ovu priču isprič'o!!!
Zora se utopi a oranicom, debelo sunce, svoje kolo povede.
-Petre sine, diš' se, oči će ti pobeleti- umilnim glasom progovori starac, usput skloni zelene firange i pusti tople zrake u kuću.
-'Bro jutro bać Grga- podiže se u skoku, vojnički. Prvo što ga udari beše sećanje na jučerašnje, za njega katastrofalne dogadjaje i na mah mu se navuče magla na oči. Namršti se ko tmuran, jesenji dan. Pogleda u starca a ovaj se veselo kezi. Mudro sačeka.
-Imam dobre vesti. Baš dobre!
-Jel- pomisli- šta me još „dobro“ može strefiti?
-Evo jabuka- pruži mu veliku, crvenu jabuku.
-Jabukaaaaaa?
-Pa viš' valjda, nije s' kruške pala!?
-Kak'a jabuka, 'bem ti jabuku, jel' Vama dobro???- nije mogao da veruje mladić.
-Eeee dragi moj...meni dobro, al' kanda će tebi biti još bolje. Drugar ti dov'o mladu. Bićeš kum! Hehehe...ta ti je želja još od pokojnog babe ostala...nego spremaj se, idemo na „rakiju“.
-Drugar? Koji drugar? Kakvo kumstvo? Kakva rakija?- zabezeknuto podviknu.
-Vasa, tvoj drug. Bože Petre, znaš da ste se još ko deca zavetovali...
Ovaj sav pocrvene, pobesni i prekinu ga na pola:
-Jaaaaa da budem kum Vasi??? Ja???- a u sebi pomisli- ja da budem kum Milici???
Stisnu šake, napravi par koraka, zbunjen ko pile u kučini, pogleda u starca sa nevericom i prosikta:
-Pa dobro bać Grga, stvarno nemam reči...jeste l' Vi normalni?- nije mogao da veruje- pa ja ovog časa odoh i nikad', ali NIKAD' se više ne vraćam! Jel' to vama jasno?
-Eeee sine, jasno ko dan, ali...red je red!!! Nemoš' to tako?- umirivao je starac situaciju- kumstvo se ne odbija a...ti kako 'oćeš- klimnu glavom u znak neodobravanja- sem toga... i onda se zna red? Nosi jabuku nazad i zahvali se ko što Bog zapoveda.
-E i odneću je!- prosikta. Da ga zmija ujede, otrovala bi se.
Ulete u odeću i obuću i izlete iz kuće, starac ga jedva stiže.
-Idem s' tobom, napravićeš belaj.
Ovaj ga samo resko odmeri, stisnu zube, oćuta i nastavi put.
Na polovini sokaka, baš taman ispred Milicine kuće, ko da je Djavo režir'o...
-Jojjjjj meni, udari me šlag- zastenja starac, nasloni se nemoćno na kuću i uhvati se za grudi. Pognu se ko presečen.
Petra iznenadi ovo. Odjednom zaboravi gde je krenuo...ma mnogo je volio ovu starinu.
-Šta je bilo? Bać Graga...ma šta Vam je?
-Joj sine, gotovo je! Šlag!
-Ma kakav šlag? Pa što se za srce držite? Valjda infarkt?- nije mogao da veruje.
-Ne znam, jadan ja, il' šlag il' infrakt, al' nešto me lupilo...jojjjjjjj, vode...trči do apateke il' zovi pomoć- zavapi starac na samrti. Duša u nosu!
Petar sav zbunjen, okrenu se oko sebe, ne znajući gde će pre i mahinalno lupi na prozor:
-Dajte brzo vode!
Istog časa, ma iste sekunde, istrča Milica sa bokalom vode kao da se svi infarkti dešavaše ispred njene kuće.
-Bać Grga ne bojte se, evo mene i vode- umilno zacvrkuta i pridje starcu.
A Petar...pobele, skameni se, kao da utvaru vidi?
-Milice? Miliceeeeeee!- pogleda u pravcu Vasine kuće, pa nazad. Opet do Vase...pa nazad. Ček' malo? Ovde nešto ne štima...?
-Zdravo Petre.
Ovu muziku od glasa je godinama sanjao.
-Pa...- zamuca- ali kako...- pokaza rukom u pravcu nesudjenog kuma- ali...?
-Udji Petre- pokaza mu put kuće- imam nešto da ti kažem.
Ovaj kao poslušno kuče, omamljeno udje za njom. Nesvestan. Zaboravi na bać Grgu, ko da ga nikad' nije bilo. Prvo što ugleda...astal! Smrači mu se pred očima. Uredno postavljen. Beli djurdjevak. Dva escajga i svećnjak, sa dve upaljene sveće. Krv mu udari u obraze...
-Čekaš nekoga- nastavi drhtavim glasom a u duši je tog' časa naslućivao željeni odgovor.
-Da čekam. Pet godina te čekam, crni Petre- i baci mu se u zagrljaj- pet dugih godina. Ljubavi moja!
U sekundi mu se sve razbistri. Sve je shvatio.
-Koja sam ja luda...Milice moja- zagrli je čvrsto. Padoše poljupci, to nemoš' izbrojati- koja sam ja luda...pa zar u tebe da posumnjam? Onaj skot mi reče...
-Znam! Sve znam srećo, pusti Vasu. Dobio je on svoje...nego sedi...večera se ohladi al' ručak samo što nije!
Eeeeee koja je to sreća! Sav njihov svet i prošlost i budućnost, komotno se smesti u mali astal za dvoje...
Ona guguče a on pupi. Onda on guguče a ona cveta!
I zemlja na tren, prestade da se okreće!
18
-Mladost...hehehe...a ja? Nek crknem?...hehehe...ko ždrebad pred rudu...hehehe- pomisli starac gledajući kroz prozor dvoje zaljubljenih.
Pogleda bokal sa vodom u svojoj ruci i švićnu vodu.
-Nek vam je sa srećom! Eeeee Grga neš' ti vode. Ma nije dobra ni u kolenu. Red je da se malo kod gazda Vase omrsiš i zaliješ. Zaslužio si!
Ispravi se ko mladić, zaplete nogama poskakućući a odande dopre nekoliko nota i starac zapeva:
-U tem Somboruuuuuuu....svega navoljuuuuuuuuu......
-E da te pitam? Šta s' ti ono rek'o? Jes' bio u našem selu? Nisi??? Ništa ti onda nis' vid'o? Eeee žali Bože što sam ti ovu priču isprič'o!!!
