Mali astal za dvoje 2 - Blogovi - Forum Krstarice
Prikaži RSS

Moja ravnica

Mali astal za dvoje 2

Oceni ovaj blog
5.

Milica prionu na posao, pospremi kuću pa se baci na spremanje večere i sebe.
-Hm, ne mogu da zamislim kako sada izgleda? – pitala se, dok je radila, neprestano razmišljajuci o njemu - da li se ugojio ili je i dalje vitak i lep? Da li mu je lepa, crna kosa još uvek crna, ili je posedela... ? Mozda samo malo...?? Bože, ima li brkove kao pre?
-Čekaj, šta je ON ono voleo da jede...aha, znam...kada je mati spremila onu bundevaru, nije znao šta je dosta...- razmišljala je tako, skakućući po kući i sa puno ljubavi, kuvajući večeru za njenu ljubav, koju će posle dugo vremena ponovo da sretne.
Onda izabra najlepši stoljnak, izvadi posudje koje se koristilo samo o slavama, obrisa pozlaćeni escajg, koji je njena baka dobila na venčanju. Na astal postavi dva tanjira, jedan nasuprot drugome, presavi salvete i na njih pravilno rasporedi escajg, a na sred stola, stavi svećnjak sa dve bele sveće. U bašti ubra nekoliko cvetova belog djurdjevka i to stavi u malu vaznicu pored svećnjaka. Sto je bio veličanstveno postavljen, sa puno ljubavi i spreman da se za njega sedne.
Kada to završi, obuče jednu laganu, crvenu haljinu u kojoj je izgledala kao kraljica i sede da čeka. Šake stisnuste, prsti isprepletani do pucanja. Skazaljke na satu kao da se ukopaše na 17 sati a to je bilo vreme kada je Petar trebao stići u selo. Nestrpljiva i uzbudjena, a opet tako srećna, čas je nameštala sto, čas se zagledala u ogledalo da proveri po stoti put svoju frizuru. Uzbudjenje je u njoj raslo sa svakim otkucajem kazaljke, dlanovi se znojili a srce ubrzano tuklo.
-Aaaa sad' će...sad' će, samo što nije...trebao bi već biti...kod pekara na ćosku. Sada prolazi pored bakalnice, samo što nije stigao...– stežuci usne razmišljala je stojeći pored stola. A onda, upali dve sveće, simbol njihove ljubavi, od čijeg plamena joj zasjaše oči.
Zatim sede i pogleda u pravcu sata, vide da je prošlo već pola sata. Opet je ustala sa stolice da bi se vrtela oko stola, po ko zna koju put nameštavši viljuške, samo da nešto radi.
Onda bi uzdahnula i smirivala sebe:
-Da ...sad' će on, sigurno je nekog sreo pa se raspričao.
U tom trenu nešto lupi pod prozorom.
-Stigao je...jojjjjjjjjjjj...ON je- pomisli, kao srna istrči na ulicu i zastade kao ukopana. Lice joj se razvuče u zapanjeni izraz od neverice.
-Odkud ti Vaso?
-Ma evo šetam malo...-zamuca, sleže ramenima, zacrveni se kao krivac u kradji.
-Jesam rekla da obilaziš moju kuću? Jesam li?- podboči ruke na kukove a reči sve peku.
-Milice ja...ovaj, znaš...
-Šta Milice? Da li sam bila jasna?
-Ali ti znaš da ja tebe...-jedva procedi hvatajući vazduh kao riba na suvom.
-Dosta! E sad je stvarno dosta! Nikad! Nikad! Jasno?- ovim rečima nije trebala potvrda.
Vasa se odmaknu par koraka, okrete se i zapita:
-Vidim astal za dvoje? Čekaš nekoga?
-Možda i čekam! Šta te briga- odbrusi i utrči u kuću ljuta kao ris.


6.

-Platićeš mi ovo, kad' tad'! Kučko!
Zajapuren od besa, napravi nekoliko koraka i zastade da dodje do daha dok mu se u duši kupio nevidjeni bes, izmešan sa jadom i nesrećom.
-Niko se sa Vasom Bodroškim nije igr'o, pa nećeš ni ti! Kujo! Ja nevaljam? Ja nisam za tebe dovoljno dobar?- sa nevericom pomisli sabirajući sva imanja, njive, stoku, šume, livade...- pa imao je više nego iko!?
-Kraljicu od nje da napravim...ejjjjjjjjjj.
Taman da krene, podiže glavu i odjednom mu se noge oduzeše. Na svoje veliko čudo, kao da je to neko drugi izustio, tihim glasom prostenja:
-Oooo Petre. Od kud ti?
-Vaso, druže stari. Jel moguće? Pa nisam te video sto godina?- razdragano i srdačno otpozdravi Petar a lice mu je ozareno iskrenim osmehom, odavalo stvarnu sreću što vidi osobu sa kojom je proveo dobar deo svoga detinjstva. Kao deca nerazdvojni, kao momci dobri drugari a onda ih ovo zlo vreme uputi nekim različitim lenijama- htedoh te potražiti, al' samo što sam stig'o. Da obavim neke važne stvari, pa da zalijemo- nastavi sa osmehom.
-Taman, krenuh u bircuz, aj' samnom. Gazda Vasa časti- neubedljivo pokuša dok mu se misli rojiše sve u šesnaest, a dušu mu zahvata neki crv sumnje.
-Ma imamo kad'. Ček' malo da danem dušom, nadišem se sela a sutra...eto mene, sutra.
Obojica nesvesno pogledaše ka Milicinoj kući i stvar odjednom, kao dlanom o dlan, postade jasna.
-Aaaa tamo si se zaputio- pomisli zlobno Vasa, obrazi pocrveneše a usta stisnu u neki kiseli osmeh. Znao je on za njihove medjusobne simpatije ali sada mu sve postade jasno kao dan. Put do Milice je zatvoren ovim povratkom.
Petar u isti mah shvati da je njegov čežnjivi pogled mnogo odavao te skupi ramena i raširi ruke tipa- šta mogu? Jače je od mene a naglas reče:
-Imam neodložan posao druže, nego pričaj mi o sebi. Kako mati?
-Dobro je 'fala Bogu, drži se ko uvek, a ja...-zastade smišljajući...i ne trepnuvši nastavi- a ja evo kren'o od Milice da malo protegnem noge, popijem jednu dve, pa na večeru.
-A jel? Od Milice- kao da mu je neko opalio vruć šamar, jedva izusti Petar. Osmeh se zaledi, obrve podiže, presečen na dvoje.
-Mnoge stvari su se promenile, moj Petre, dugo si ti odsutan. Jakooooo dugo!- ugradi u ovih nekoliko rečenica svu zlobu i pakost izmešanu sa svojom nemoći da išta promeni. Sve je im'o, ništa im'o nije!- no budi mi uzdravlju, pa se vidimo sutra.
Okrenu se i laganim hodom zaputi sokakom. Kao da podskakuje.
Petar osta zakopan kao hrast stogodišnjak. Crv sumnje poče da nagriza. Ni sam nije znao koliko je dugo tako stajao, nesvestan vremena i prostora. U jednom času, kao da se vrati u stvarnost, uhvati sebe kako molećivo gleda prema Milicinoj kući. Napravi nekoliko koraka i zadržavajući dah i besomučno kucanje u grudima, baci pogled kroz prozor na unutrašnjost kuće.
Prvo što ugleda beše astal, uredno postavljen za dve osobe, po kome je plamen sveća crtao neke šarene, iskrivljene senke.
Odjednom se skameni. Ugleda NJU. Sedi u uglu, lepa kao slika a u igri senki učini mu se nestvarna.
-Milica...moja Milica. Erupcija osećanja udari u obraze, oseti da gori. Izdajnički pogled prošeta sobom i zaustavi se ponovo na stolu.
-Čekaj malo...dva tanjira...ona čeka!? Koga? Za moj povratak nije znala!?- i tada mu po ko zna koji put odzvoniše zadnje Vasine reči:
- ...a ja evo krenuo od Milice- krčalo mu je u ušima- ...popijem jednu dve, pa na večeru...
-Tako znači!- klonu od saznanja.
Okrenu se i potrči.


7.

Utrča u svoju kuću kao gonjen, zalupi vrata.
-Bać Graga, preži konja.
-Petre sine, šta se desilo- iznenadjeno zapita starac.
-Preži i ne pitaj! Idem! Dodjavola sve! Ccccccc....
Starac se rastrči po avliji a Petar sede pod stari orah, sabi glavu u šake i samo što ne zaplače. Jadan prizor.
-Da li je moguće? Njegova Milica? O Božeeeee...Mali je ono astal, samo za dvoje- kiselo se nasmeja.
Odoše snovi a sa njima i sve želje. Kud' će, gde će? Nije važno, samo što dalje.
Lice mu poprimi bolni grč, nekako se iskrivi a vlastite usne samo što ne pojede.
Prodje čitava večnost kada ga trže glas:
-Gotovo.
Tek tada shvati da je fijaker spreman i u uši mu dopre frktanje konja i lupa kopita.
-Otvaraj kapiju-oštrim, zapovedničkim glasom-...idemo do Pešte, a dalje...a dalje u Bož'ju mater!- procedi, dok se iz daljine čulo samo bolno urlikanje psa lutalice.
Da se naježiš!

8.

-Birtašššš! Daj litru belog i sifon sode i daj ovoj bagri da pije. Gazda Vasa sve plaća!
Skrhan a pomalo srećan. Smejao bi se al' ne može od tuge. Izmešanih osećanja sa ruba ponora i nazad, oseti svu gorčinu života.
-***** ti seme pogano....ccccc
Poleže po stolici i začas iskapi nekoliko čaša.
-Muzika..- podviknu- svirajte cigani mamicu vam vašu- izvadi svežanj novčanica i baci po stolu a ovi se ko jedan, u violinu pretvoriše. Bar je novaca imao viška. Sve je mogao da kupi. Sve!
-Svirajte mi onu...jesen stiže dunjo moja...al' tiho polako...
Jedna tura za drugom. Pesma za pesmom. Svaka tužnija od prethodne, što od nota što od vina...
...i tako duboko u noć.
-Nema mesta za onim astalom za mene-..klonu mu glava medj' srusene čase...i od čoveka osta ruina!

9.


Vreme kao vreme, neumitno prolazi a Petar nije stizao. U njoj se poče javljati prvo briga a onda, kako je vreme odmicalo, poče sve više i više da očajava. Srce se steglo u grč a jedna suza izdajnica iskoči iz oka i skotrlja se niz obraz. Za njom stiže i sledeća, pa sledeća... Bilo je već 22 sata kada shvati da nece doći..
-Ipak...možda..još ima vremena– mali tračak nade zatitra u njenom srcu i ona nastavi da čeka. Tužno, slomljeno ali čeka....
-Bong...bong...bong... . Otkucaji na satu trgnuše je iz duboke tišine i ona ih odbroja - 12.
Ponoć.
On neće doći, sada je to zasigurno znala.
Sa poslednjim atomom snage, slomljena i utučena, dodje do malog stola na kome su dogorevale dve sveće i drhtavim usnama dune a sobu proguta mrak!
Polako se dogega do postelje i sva slomljena baci na nju...
Toliko godina čekanja, nade, vere a od svega osta samo...
...noć koja guši!

Nastavice se...

Pošalji "Mali astal za dvoje 2" na Facebook Pošalji "Mali astal za dvoje 2" na Google Pošalji "Mali astal za dvoje 2" na My Yahoo! Pošalji "Mali astal za dvoje 2" na Live Pošalji "Mali astal za dvoje 2" na MySpace Pošalji "Mali astal za dvoje 2" na Twitter Pošalji "Mali astal za dvoje 2" na Digg Pošalji "Mali astal za dvoje 2" na del.icio.us

Kategorije
Nekategorizovano

Komentari