Prvi deo
1.
-Dolazi!
-Ko dolazi?
-On
-Ko on?
-Pa Petar
-Koji Petar? Moj Petar?
-Da, ali je rekao da nikom ne pisnem inače....
Starac pokaza rukom preko vrata, kao da će ostati bez sede glave ispod otrcanog šešira.
-Gospodjice Milice, molim vas nemojte...
-Ma taman posla bać Grga, znate vi mene...dodje mi od sreće da vas poljubim –ushićeno povika sredovečna devojka, prelepog lica razvučenog u razdragani osmeh. Kao da će poleteti od dragosti. Jedna lepo negovana, plava loknica, nestašno joj zakloni zelenkaste oči a ona je nežnim, tetatralnim zamahom zabaci na stranu i stisnuvši rukama crvenilo u licu da ne iskipi, progovori drhtavim glasom:
-Ne mogu da verujem? Jel moguće? Jojjjjjjjjjjjjj!
Potrča nekoliko koraka kao gazela graciozna, visoka, tanana i zastade kao ukopana.
-A kada?
-Sutra, onim u pet popodne. Pitao je za vas, da l' ste sami...i tako...želi da vas vidi...Bože mi pomozi. Matori lajavi starac.
Njegove poslednje reči rasprši lagani povetarac. Nije bio siguran da ih je čula jer odjuri kao furija put svoje kuće.
Klimnuvši glavom i brbljajući sebi u bradu kao da se sam sa sobom svadja, starac umornim korakom udje u avliju, zalupi teška gvozdena vrata, na povećem imanju koje je pamtilo i mnogo bolje dane.
2.
Vasa Bodroški, imućan domaćin sa najvećom i najlepšom kućom u selu i nekoliko hektara prvoklasne, obradive zemlje, vedrio je i oblačio selom već dugi niz godina. Kada Vasa ore, svi oru. Kada Vasa seje, svi seju. Kada Vasa žanje, to je najbolje vreme za žetvu!
Omanjeg rasta, ali temeljan, sa poviše kilograma viška, obraza naduvanih, jedrih i crvenih od vetra i sunca, uvek oznojana lica ,(teško je podnosio svoju kilažu), odavao je već na prvi pogled utisak da je reč o pravom gazdi. Dani provedeni u mukotrpnom radu. Taj se ni jednog posla nije plašio, a večeri...e tu je nailazio problem?!
On i mati godinama sami. Oca je izgubio još u ranoj mladosti i sav teret pade na njega. Večeri su bile previše tihe, previše usamljene. Teret. Teško ih je podnosio.
Sve je taj imao samo jedno ne:
-Ljubav!
Obično bi pošao na spavanje sa prvim kokoškama ali s vremena na vreme je svoju tugu zalivao u obližnjoj birtiji.
Kada Vasa pije, svi piju. Kada Vasa plače, svi plaču!
-Mati?
-Da sine-odgovori vremešna starica.
-Daj mi lavor da se umijem, idem malo štrapacirati..
Starica pačijim hodom odgega i još brže se vrati i postavi lavor na hoklicu pored bunara a peškir prebaci preko svojih umornih ledja. Zahvati izandjalom kofom, hladnu bunarsku vodu.
-Ženi se Vaso sine, što s' tak' bandoglav- prormlja dok je ovaj svojim ručerdama prskao po sebi, onako go do pojasa, pognut poput lopte a stomak sve kipi.
-Divanila sam neki dan sa onom...
-Tišina- brecnu se Vasa. Neću da čujem ni reč! Il' Milica, il' ni jedna!
U avliju se spusti zlokobna tišina.
3.
Milica dotrča kući, saznavši da Petar dolazi, sva ozarena srećom , lepršava i mila, ulete u svoju sobu, baci se na krevet i zaplaka od sreće. Dugo je ostala lica zagnjurenog u jastuk, a misli počeše da vrludaju...
Kao deca, Petar i ona su rasli u istom selu. Već kao mali osetiše naklonost jedno za drugo. Sećala se zajedničkih igara sa drugom decom. Petar se uvek našao blizu nje da je zaštiti dok bi se igrali. Eeee kako su joj obrazi goreli, kada bi se slučajno očešao o njenu ruku prilikom igre!? Tada bi je obuzimala neka unutrašnja sreća a da nije znala zašto se tako oseća. Lepo joj je ali to nije mogla da razume...
Kada su odrasli, ona dečija pristrasnost je prerasla u jaku, obostranu ljubav i bilo je pitanje dana kada će se njihove sudbine sliti u jednu. Ali avaj, sudbine često ne idu u korak sa našim željama...
Ostade rano bez roditelja ali je uporna i vredna, uspela da završi školu i da se zaposli kao bibliotekarka u seoskoj biblioteci. Izrastavši u lepu devojku, prosci je obletaše želeći da im pokloni svoje srce, ali je svakog odbijala izgovarajući se da jos ne može da se uda. Nisu ni slutili da njeno srce čezne samo za jedim čovekom, za Petrom a baš ON sutra dolazi....
-On dolazi...– reči starog Grge su joj ponovo odzvanjale u ušima a uzbudjeno srce u grudima tuklo, poput udaraljki seoskog dobošara koji idući sokacima, čita neko obaveštenje. Brzo skoči i sva usplahirena, onako uplakana a mila , otrči u kuhinju, razmišljajući šta da spremi sutra za večeru. Pogleda na zid na kome je stajalo, njenom rukom, lepo izvezeno platno sa recima:
-Kuvarice manje zbori da ti ručak ne izgori.
Pogled joj pade na stari, veliki zidni sat koji je podseti na vreme i obaveze koje su pred njom.
-Joj meni. Moram za sutra da se spremim , da budem lepa , moram... – pomisli rukom podižući u pundju, svoju dugu predivnu kosu i pogleda u ogledalo, iskosivši glavu na jednu, pa na drugu stranu, zadovoljna sa onim što vidi.
-Da, tako nešto...to bi mu se dopalo- pomisli ozarena, vidno sretna i sva ustreptala.
-Da li me još voli, da li se seća kakva sam bila kada je otišao......?
-A da se nije oženio pa dolazi sa ženom?...– sa užasom pomisli a onda pokri lice rukama da otera te zlokobne misli.
-Ne, nije se oženio, voli me...to mi govori moje srce. Osećam...nikada se nisam prevarila pa neću ni sada. Znam da me voli i da zbog mene dolazi!
Dugo je razmišljala i kada je legla a njene misli još duboko u noć behu obuzete Petrom pa ni ne oseti kada utonu u sladak okrepljujući san.
Ne dotače je ni povremeni, zlokobni huk sove.
4.
-Bože kako se sve promenilo za pet godina- pomisli Petar dok je ulazio u selo- sve mi se čini manje, drukčije, sve je nekako.....hm. Kao da to više nisu oni najlepši sokaci okićeni visokim bagrenjem, sa pravilno poredjanim i lepo okrečenim kućama u nizu. I miris mi je nekako...Prokleti rat!
Učini mu se da je prošla večnost od kada su ga odveli u zarobljeništvo. Sve patnje i posrtanja behu iza njega a danas je evo stigao svojoj kući. Hejjjjjjjj, kući! Da ne poveruješ?!
Zastade da udahne, tražeći onaj poznati miris bagrema u cvatu.
-Mmmmm...ovo prija- udahnu punim plućima i tog trena se činio još većim, onako visok, stasit, širokih ramena, ko planina. Provuče ruku kroz talase bujne crne kose, friško podšišane, a prijatno, lepuškasto lice mu se razvuče u razdragan osmeh. Dotaknu ovlaš lepo negovane brčiće i nastavi laganim korakom, put svoje kuće.
Kada se uhvati za metaknu bravu, tog trena je znao da je ceo jedan život iza njega a da nailaze bolji dani.
-Domaćineeeeeee......- povika, jedva zadržavajući smešak na licu- ima li koga?
Njegova avlija!
Nije verovao da će je ikada videti!? Ispred, nekada velike, a sada pomalo trošne kuće veliki, stari orah, na kojem je još visila ljuljaška iz dečijih dana. Davno je on prestao da se ljulja, jer su ga šibali razni vetrovi i nesreće. Prvo umre majka u punoj snazi. Savlada je opaka bolest a u ratu mu ubiše oca. Njega odvedoše u zarobljeništvo a brigu o imanju preuze stari sluga Grga, koji je više, onako bio deo porodice.
Pogleda po avliji tražeći detinjstvo, mladost i radost ali sve što je video behu stara paorska kola, slomljeni plug...prazno dvorište.
-Alooooooooo...-nastavi- a u tom času se iz kuće pojavi seda glava, okićena osmehom dobrodošlice.
-Petreeeeeeeeeee...ej Petre! Sine!- veselo mu dotrči starac i baciše se jedan drugom u zagrljaj.
-Ejjjjj, polako slomićeš mi stare kosti- kroz smeh zavapi starac- dobro nam došao kući! Svojoj kući. Ja sam svoje odradio, deder sad ti zasuči malo rukave.
-Dragi moj bać Grga. Da znaš kako si mi nedostajao!? Ona tvoja pisma, jest da su bila retka, jest da jedeš svako drugo slovo, al za mene je to bio praznik. Spas! To me je držalo u životu.
-Ma pisao bi' ja više al' mi je tup plajvaz....znaš- odmahnu rukom- i ovo malo posla sam jedva postizao.
-Znam, znam. Neka i ovo je bilo dovoljno. Bez njih bi' poludeo- utešnim glasom pokuša da ga opravda mladić i nastavi- a jeli....Milica...deder pričaj. Nemoj da ti ja vadim reči iz usta?!
Srce mu zaigra kao da je panonski povetarac rasplamsavao sve više i više njegovu ljubav, koja je i bez njega gorela punim plamenom.
-Bože, hvala ti! Ponovo ću je videti.
-Tu je- odgovori starac- lepa i mila ko što je uvek i bila. Najlepši cvet u selu. Vredna i skromna. Za svakoga po lepa reč...Prava!
-Da nije slučajno čula da dolazim- podiže obrve značajno uz blago klimanje glavom a lice mu je jasno govorilo- ne d'o ti Bog stari da si pisn'o?
-Ma ne znam ja ništa, ne zakeraj, negooo ulazi u kuću da se okrepiš, bogarati dečijeg- nevešto skrenu razgovor na drugu temu i prosto ga ugura u kuću.
-Pričaćemo, polako tek si došao. Eeee mladost....ko ždrebe pred rudu.
-Dobro- nevoljno pristade Petar- al' znaš da moram brzo do nje?
U avliju tiho pade neko lagano, tanano veče.
nastavice se...
1.
-Dolazi!
-Ko dolazi?
-On
-Ko on?
-Pa Petar
-Koji Petar? Moj Petar?
-Da, ali je rekao da nikom ne pisnem inače....
Starac pokaza rukom preko vrata, kao da će ostati bez sede glave ispod otrcanog šešira.
-Gospodjice Milice, molim vas nemojte...
-Ma taman posla bać Grga, znate vi mene...dodje mi od sreće da vas poljubim –ushićeno povika sredovečna devojka, prelepog lica razvučenog u razdragani osmeh. Kao da će poleteti od dragosti. Jedna lepo negovana, plava loknica, nestašno joj zakloni zelenkaste oči a ona je nežnim, tetatralnim zamahom zabaci na stranu i stisnuvši rukama crvenilo u licu da ne iskipi, progovori drhtavim glasom:
-Ne mogu da verujem? Jel moguće? Jojjjjjjjjjjjjj!
Potrča nekoliko koraka kao gazela graciozna, visoka, tanana i zastade kao ukopana.
-A kada?
-Sutra, onim u pet popodne. Pitao je za vas, da l' ste sami...i tako...želi da vas vidi...Bože mi pomozi. Matori lajavi starac.
Njegove poslednje reči rasprši lagani povetarac. Nije bio siguran da ih je čula jer odjuri kao furija put svoje kuće.
Klimnuvši glavom i brbljajući sebi u bradu kao da se sam sa sobom svadja, starac umornim korakom udje u avliju, zalupi teška gvozdena vrata, na povećem imanju koje je pamtilo i mnogo bolje dane.
2.
Vasa Bodroški, imućan domaćin sa najvećom i najlepšom kućom u selu i nekoliko hektara prvoklasne, obradive zemlje, vedrio je i oblačio selom već dugi niz godina. Kada Vasa ore, svi oru. Kada Vasa seje, svi seju. Kada Vasa žanje, to je najbolje vreme za žetvu!
Omanjeg rasta, ali temeljan, sa poviše kilograma viška, obraza naduvanih, jedrih i crvenih od vetra i sunca, uvek oznojana lica ,(teško je podnosio svoju kilažu), odavao je već na prvi pogled utisak da je reč o pravom gazdi. Dani provedeni u mukotrpnom radu. Taj se ni jednog posla nije plašio, a večeri...e tu je nailazio problem?!
On i mati godinama sami. Oca je izgubio još u ranoj mladosti i sav teret pade na njega. Večeri su bile previše tihe, previše usamljene. Teret. Teško ih je podnosio.
Sve je taj imao samo jedno ne:
-Ljubav!
Obično bi pošao na spavanje sa prvim kokoškama ali s vremena na vreme je svoju tugu zalivao u obližnjoj birtiji.
Kada Vasa pije, svi piju. Kada Vasa plače, svi plaču!
-Mati?
-Da sine-odgovori vremešna starica.
-Daj mi lavor da se umijem, idem malo štrapacirati..
Starica pačijim hodom odgega i još brže se vrati i postavi lavor na hoklicu pored bunara a peškir prebaci preko svojih umornih ledja. Zahvati izandjalom kofom, hladnu bunarsku vodu.
-Ženi se Vaso sine, što s' tak' bandoglav- prormlja dok je ovaj svojim ručerdama prskao po sebi, onako go do pojasa, pognut poput lopte a stomak sve kipi.
-Divanila sam neki dan sa onom...
-Tišina- brecnu se Vasa. Neću da čujem ni reč! Il' Milica, il' ni jedna!
U avliju se spusti zlokobna tišina.
3.
Milica dotrča kući, saznavši da Petar dolazi, sva ozarena srećom , lepršava i mila, ulete u svoju sobu, baci se na krevet i zaplaka od sreće. Dugo je ostala lica zagnjurenog u jastuk, a misli počeše da vrludaju...
Kao deca, Petar i ona su rasli u istom selu. Već kao mali osetiše naklonost jedno za drugo. Sećala se zajedničkih igara sa drugom decom. Petar se uvek našao blizu nje da je zaštiti dok bi se igrali. Eeee kako su joj obrazi goreli, kada bi se slučajno očešao o njenu ruku prilikom igre!? Tada bi je obuzimala neka unutrašnja sreća a da nije znala zašto se tako oseća. Lepo joj je ali to nije mogla da razume...
Kada su odrasli, ona dečija pristrasnost je prerasla u jaku, obostranu ljubav i bilo je pitanje dana kada će se njihove sudbine sliti u jednu. Ali avaj, sudbine često ne idu u korak sa našim željama...
Ostade rano bez roditelja ali je uporna i vredna, uspela da završi školu i da se zaposli kao bibliotekarka u seoskoj biblioteci. Izrastavši u lepu devojku, prosci je obletaše želeći da im pokloni svoje srce, ali je svakog odbijala izgovarajući se da jos ne može da se uda. Nisu ni slutili da njeno srce čezne samo za jedim čovekom, za Petrom a baš ON sutra dolazi....
-On dolazi...– reči starog Grge su joj ponovo odzvanjale u ušima a uzbudjeno srce u grudima tuklo, poput udaraljki seoskog dobošara koji idući sokacima, čita neko obaveštenje. Brzo skoči i sva usplahirena, onako uplakana a mila , otrči u kuhinju, razmišljajući šta da spremi sutra za večeru. Pogleda na zid na kome je stajalo, njenom rukom, lepo izvezeno platno sa recima:
-Kuvarice manje zbori da ti ručak ne izgori.
Pogled joj pade na stari, veliki zidni sat koji je podseti na vreme i obaveze koje su pred njom.
-Joj meni. Moram za sutra da se spremim , da budem lepa , moram... – pomisli rukom podižući u pundju, svoju dugu predivnu kosu i pogleda u ogledalo, iskosivši glavu na jednu, pa na drugu stranu, zadovoljna sa onim što vidi.
-Da, tako nešto...to bi mu se dopalo- pomisli ozarena, vidno sretna i sva ustreptala.
-Da li me još voli, da li se seća kakva sam bila kada je otišao......?
-A da se nije oženio pa dolazi sa ženom?...– sa užasom pomisli a onda pokri lice rukama da otera te zlokobne misli.
-Ne, nije se oženio, voli me...to mi govori moje srce. Osećam...nikada se nisam prevarila pa neću ni sada. Znam da me voli i da zbog mene dolazi!
Dugo je razmišljala i kada je legla a njene misli još duboko u noć behu obuzete Petrom pa ni ne oseti kada utonu u sladak okrepljujući san.
Ne dotače je ni povremeni, zlokobni huk sove.
4.
-Bože kako se sve promenilo za pet godina- pomisli Petar dok je ulazio u selo- sve mi se čini manje, drukčije, sve je nekako.....hm. Kao da to više nisu oni najlepši sokaci okićeni visokim bagrenjem, sa pravilno poredjanim i lepo okrečenim kućama u nizu. I miris mi je nekako...Prokleti rat!
Učini mu se da je prošla večnost od kada su ga odveli u zarobljeništvo. Sve patnje i posrtanja behu iza njega a danas je evo stigao svojoj kući. Hejjjjjjjj, kući! Da ne poveruješ?!
Zastade da udahne, tražeći onaj poznati miris bagrema u cvatu.
-Mmmmm...ovo prija- udahnu punim plućima i tog trena se činio još većim, onako visok, stasit, širokih ramena, ko planina. Provuče ruku kroz talase bujne crne kose, friško podšišane, a prijatno, lepuškasto lice mu se razvuče u razdragan osmeh. Dotaknu ovlaš lepo negovane brčiće i nastavi laganim korakom, put svoje kuće.
Kada se uhvati za metaknu bravu, tog trena je znao da je ceo jedan život iza njega a da nailaze bolji dani.
-Domaćineeeeeee......- povika, jedva zadržavajući smešak na licu- ima li koga?
Njegova avlija!
Nije verovao da će je ikada videti!? Ispred, nekada velike, a sada pomalo trošne kuće veliki, stari orah, na kojem je još visila ljuljaška iz dečijih dana. Davno je on prestao da se ljulja, jer su ga šibali razni vetrovi i nesreće. Prvo umre majka u punoj snazi. Savlada je opaka bolest a u ratu mu ubiše oca. Njega odvedoše u zarobljeništvo a brigu o imanju preuze stari sluga Grga, koji je više, onako bio deo porodice.
Pogleda po avliji tražeći detinjstvo, mladost i radost ali sve što je video behu stara paorska kola, slomljeni plug...prazno dvorište.
-Alooooooooo...-nastavi- a u tom času se iz kuće pojavi seda glava, okićena osmehom dobrodošlice.
-Petreeeeeeeeeee...ej Petre! Sine!- veselo mu dotrči starac i baciše se jedan drugom u zagrljaj.
-Ejjjjj, polako slomićeš mi stare kosti- kroz smeh zavapi starac- dobro nam došao kući! Svojoj kući. Ja sam svoje odradio, deder sad ti zasuči malo rukave.
-Dragi moj bać Grga. Da znaš kako si mi nedostajao!? Ona tvoja pisma, jest da su bila retka, jest da jedeš svako drugo slovo, al za mene je to bio praznik. Spas! To me je držalo u životu.
-Ma pisao bi' ja više al' mi je tup plajvaz....znaš- odmahnu rukom- i ovo malo posla sam jedva postizao.
-Znam, znam. Neka i ovo je bilo dovoljno. Bez njih bi' poludeo- utešnim glasom pokuša da ga opravda mladić i nastavi- a jeli....Milica...deder pričaj. Nemoj da ti ja vadim reči iz usta?!
Srce mu zaigra kao da je panonski povetarac rasplamsavao sve više i više njegovu ljubav, koja je i bez njega gorela punim plamenom.
-Bože, hvala ti! Ponovo ću je videti.
-Tu je- odgovori starac- lepa i mila ko što je uvek i bila. Najlepši cvet u selu. Vredna i skromna. Za svakoga po lepa reč...Prava!
-Da nije slučajno čula da dolazim- podiže obrve značajno uz blago klimanje glavom a lice mu je jasno govorilo- ne d'o ti Bog stari da si pisn'o?
-Ma ne znam ja ništa, ne zakeraj, negooo ulazi u kuću da se okrepiš, bogarati dečijeg- nevešto skrenu razgovor na drugu temu i prosto ga ugura u kuću.
-Pričaćemo, polako tek si došao. Eeee mladost....ko ždrebe pred rudu.
-Dobro- nevoljno pristade Petar- al' znaš da moram brzo do nje?
U avliju tiho pade neko lagano, tanano veče.
nastavice se...
