'Vako se pregovara u Ministarstvu!
2.
Ja sam ti jedan hronično nenaspavani tip i to veče legoh u osam na spavanje jer bože moj, sutra imam važne pregovore u Ministarstvu.
To popodne sam odvezao kola na popravku ali kao i svi majstori, opet je nešto zbrzio, kočnice ne rade kako treba te odlučih putovati busom. To je jedno rutinsko putovanje, u zadnjih godinu dana bilo ih je na desetine i „rutinski“ navih mobilni da zvoni u 6.00 jer bus polazi u 6.15...ono, sat vremena kafarenje, spremanje itd i stižem petnaestak minuta ranije...sve po planu, tako to kod nas ide.
Tako i bi. Meračio sam kaficu do 7.00, prija ova prva jutarnja, baš prija i stigoh za koju minutu autom do autobuske, parkiram ga i na šalter po kartu.
-Dajte mi molim vas jednu kartu do Beograda.
-U koliko sati?
-Za ovaj prvi autobus u 6.15.
-Kako u 6.15?
-Pa zar ne ide više autobus u 6.15, u meni počne da kipi i u trenutku skidoh sve svece prevoznicima i našoj balkanskoj nepreciznosti.
-U 6.15????
-Da gospodjo, ŽELIM DA PUTUJEM ZA BEOGRAD U 6.15, DA LI VAM JE JASNO?
Naroguših se sav a vidim ona me gleda zblenuto.
Htedoh da nastavim konverzaciju jer imam u arsenalu dosta „kočijaškog“ rečnika, kada mi pogled nesvesno pade na veliki zidni sat iznad njene glave. Zastadoh u čudu. Pa sada je 7.05. O majkooooo.........Stidljivo se okrenuh i bez reči napustih red za karte.
Šta sada?
Uvek, ali uvek imam bar jednu rezervnu varijantu i po tome sam poznat, te se brzo vratih i zamolim je da mi proda kartu za autobus koji polazi u 8.00.
E tako. Izadjoh zadovoljan, zapalih zasluženu cigaretu i onda mi odjednom prostruji:
-Pa ******, autobus vozi tri ipo sata, dok stignem taksijem u Ministarstvo ode pola sata. Znači kasnim ceo sat!
Šta sada? Hoće li Ministar čekati toliko? Neće!
Ma **** me pun autobus, okrenuh se i naravno ne vrativši kartu sedoh u auto i pičiiiii za Beograd. Ko **** kočnice.
U Vrbasu mi izlete hitna pomoć, delići su me delili od udesa ali sam JASNO znao da je taj konj kriv a ne ja. U Sirigu je jedan traktor toliko kilavio da se umalo popeh na prikolicu sa sve autom ali opet je naravno ON kriv a ne ja. Dok sam došao sebi od uzbudjenja naiđe raskrcnica i ja ti mrtav ladan skrenem za Zmajevo. Pa valjda znam kuda se vozi za Novi Sad? Hiljadu puta sam prošao tim putem. Ne moram ni da razmišljam, čak.
Posle petnaestak kilometara, avaj, videh da sam se zeznuo. Okreći pa nazad. Ma dobro je, nije mnogo. Ode mi samo petnaestak minuta.
Ulazim u Novi Sad i neću autoputem, ko bi se naplaćao ovih putarina, već idem starim putem koji takođe poznajem kao svoj džep. Skrenem desno. Znam da je to prečica. Nisam išao tim putem ali da probam.
Posle desetak minuta oko mene industrijska zona, put sve tanji i tanji a na kraju...njive. O bogo mojjjjj...opet se zeznuh! Okreći, pa nazad.
Pogledam na sat a ono pregovori samo što nisu počeli.
Tada mi sinu!!!!!
Izvadim telefon i :
-Ćero stavi kafu. Tata će danas da gostuje u Novom Sadu kod svoje miljenice. Ljubim te. Stižem za pet minuta.
Ma biće još pregovora ali ljubavi i pažnje koju poklanjamo deci nikada dosta.
Hehehe ....
2.
Ja sam ti jedan hronično nenaspavani tip i to veče legoh u osam na spavanje jer bože moj, sutra imam važne pregovore u Ministarstvu.
To popodne sam odvezao kola na popravku ali kao i svi majstori, opet je nešto zbrzio, kočnice ne rade kako treba te odlučih putovati busom. To je jedno rutinsko putovanje, u zadnjih godinu dana bilo ih je na desetine i „rutinski“ navih mobilni da zvoni u 6.00 jer bus polazi u 6.15...ono, sat vremena kafarenje, spremanje itd i stižem petnaestak minuta ranije...sve po planu, tako to kod nas ide.
Tako i bi. Meračio sam kaficu do 7.00, prija ova prva jutarnja, baš prija i stigoh za koju minutu autom do autobuske, parkiram ga i na šalter po kartu.
-Dajte mi molim vas jednu kartu do Beograda.
-U koliko sati?
-Za ovaj prvi autobus u 6.15.
-Kako u 6.15?
-Pa zar ne ide više autobus u 6.15, u meni počne da kipi i u trenutku skidoh sve svece prevoznicima i našoj balkanskoj nepreciznosti.
-U 6.15????
-Da gospodjo, ŽELIM DA PUTUJEM ZA BEOGRAD U 6.15, DA LI VAM JE JASNO?
Naroguših se sav a vidim ona me gleda zblenuto.
Htedoh da nastavim konverzaciju jer imam u arsenalu dosta „kočijaškog“ rečnika, kada mi pogled nesvesno pade na veliki zidni sat iznad njene glave. Zastadoh u čudu. Pa sada je 7.05. O majkooooo.........Stidljivo se okrenuh i bez reči napustih red za karte.
Šta sada?
Uvek, ali uvek imam bar jednu rezervnu varijantu i po tome sam poznat, te se brzo vratih i zamolim je da mi proda kartu za autobus koji polazi u 8.00.
E tako. Izadjoh zadovoljan, zapalih zasluženu cigaretu i onda mi odjednom prostruji:
-Pa ******, autobus vozi tri ipo sata, dok stignem taksijem u Ministarstvo ode pola sata. Znači kasnim ceo sat!
Šta sada? Hoće li Ministar čekati toliko? Neće!
Ma **** me pun autobus, okrenuh se i naravno ne vrativši kartu sedoh u auto i pičiiiii za Beograd. Ko **** kočnice.
U Vrbasu mi izlete hitna pomoć, delići su me delili od udesa ali sam JASNO znao da je taj konj kriv a ne ja. U Sirigu je jedan traktor toliko kilavio da se umalo popeh na prikolicu sa sve autom ali opet je naravno ON kriv a ne ja. Dok sam došao sebi od uzbudjenja naiđe raskrcnica i ja ti mrtav ladan skrenem za Zmajevo. Pa valjda znam kuda se vozi za Novi Sad? Hiljadu puta sam prošao tim putem. Ne moram ni da razmišljam, čak.
Posle petnaestak kilometara, avaj, videh da sam se zeznuo. Okreći pa nazad. Ma dobro je, nije mnogo. Ode mi samo petnaestak minuta.
Ulazim u Novi Sad i neću autoputem, ko bi se naplaćao ovih putarina, već idem starim putem koji takođe poznajem kao svoj džep. Skrenem desno. Znam da je to prečica. Nisam išao tim putem ali da probam.
Posle desetak minuta oko mene industrijska zona, put sve tanji i tanji a na kraju...njive. O bogo mojjjjj...opet se zeznuh! Okreći, pa nazad.
Pogledam na sat a ono pregovori samo što nisu počeli.
Tada mi sinu!!!!!
Izvadim telefon i :
-Ćero stavi kafu. Tata će danas da gostuje u Novom Sadu kod svoje miljenice. Ljubim te. Stižem za pet minuta.
Ma biće još pregovora ali ljubavi i pažnje koju poklanjamo deci nikada dosta.
Hehehe ....
