Pre neki dan stojim strpljivo u redu za narudzbinu u costa kafeu i posmatram ljude ispred i oko sebe. Red je veliki, pije mi se ona njihova kafa, ne vidim na oci. One su inace gladne i upijaju svaki detalj sa sarenila izlozenih slatkisa. Vikend je, dugo ocekivani i hocu bas malo da blejim. Ljudima ispred mene se zuri, ne kapiraju da je bas sad vreme da se izadje iz svakondevne frke i otkulira makar jedno prepodne. Opija me miris, upijam zvuke, sve mi je zanimljivo kao da sam prvi put tu. Volim taj usporeni ritam kafea, volim cak i tu guzvu za sankom, volim onaj zamor u pozadini i ocekivanje. Ispred mene devojka, lazem, starija malo zena stavlja na posluzavnik dva velika kapucina, svaki sa po jednom velikom zvezdom od cokolade u bogatoj mlecnoj peni. Uzima ona narudzbinu i odsutno je odnosi ka stolu...klinac sa susednog stola pokazuje prstom u solju.
- Vidi tata zvezde! - izvije se malisa ali ne uspeva da privuce paznju roditelja.
Za nega je to jos jedan nepotrebno uzurban dan koji treba straciti u sopingu. Zvezde su izgleda samo u decijim ocima.
- Vidi tata zvezde! - izvije se malisa ali ne uspeva da privuce paznju roditelja.
Za nega je to jos jedan nepotrebno uzurban dan koji treba straciti u sopingu. Zvezde su izgleda samo u decijim ocima.
