NANUK - Blogovi - Forum Krstarice
Prikaži RSS

Borac za prava zivotinja

NANUK

Oceni ovaj blog
Pronašli su se na autobuskom stajalištu u kasno letnje veče.

Vraćao se sa poslednjeg sastanka sa devojkom, na kome mu je rekla da je isuviše dobar za nju, ali da su dva različita sveta, te da je sve između njih svršeno. Ništa nije ukazivalo da će šestomesečnoj vezi doći kraj: videli su se prethodnog dana, vodili ljubav, i ona je izgledala jednako zaljubljena kao i pre. Međutim priznala mu je i da ga ne razume baš uvek, i kako se u poslednje vreme promenio, i da nije isti momak kakav je bio kada su se upoznali. „Deluješ zabrinito i odsutno. Ćutljiv si“, kazala je. „Filipe, voliš li me još uvek?“ Ležali su u krevetu, ona mu je naslonila glavu na grudi, i osetio je kako devojčine suze obrazuju maleni topli tok: počinjale su od udoline njegovog vrata, udarale mu o bradavicu i u tankom, golicavom mlazu, klizile ka stomaku. Zapitao se hoće li mu suze napuniti pupak i formirati slano jezerce pa se, pri zamišljenoj slici svog tela kao neme geografske karte i izlučevina iz njenih očiju koje traže put da je ispune, glasno nasmejao. U toj slici bilo je neke simbolike a, osim toga, prijatno je znati da devojka plače zbog sumnje u njegovu ljubav, jer je sumnja značila da joj je zaista bitan. „Tužna sam a ti se smeješ!“, viknula je i iskočila iz njegovog naručja. Pokušao je da joj objasni, ali je, što se više trudio, srljao u prazna pravdanja koja su izazvala kratkotrajnu, besmislenu svađu. Posle su se pomirili, ili je barem on mislio da jesu, jer je sve delovalo uobičajeno slatko.
I evo, sledeće večeri dočekala ga je vrlo ozbiljna, kruta, smrznutog izraza lica. Pobegla mu je iz zagrljaja, sela dovoljno daleko da je, i po vrućini, mogao osetiti hladan vazduh u međuprostoru, i saopštila mu kako je sve gotovo.

Nije mu bilo svejedno. Već se bio navikao na devojku, na rutinu njihovih svakodnevnih viđanja, na užitak spoznaje da je voljen. Tumarao je ulicama razmišljajući gde je pogrešio, i zašto ga nije razumela ako je već bila zaljubljena, i hoće li ikada sresti devojku koja će ga voleti zbog onoga šta on jeste a ne šta bi mogao biti. Zaključio je kako je život dovoljno dugačak a svet prostran i da u moru od sedam milijardi duša sigurno mora postojati jedna srodna njegovoj. Onda je pohitao da uhvati poslednji autobus i sreo Nanuka.

Krupan džukac – u svemu naizgled običan osim po ujednačeno belom krznu, mirno je ležao na asfaltu i izgledao poput odbačene kese koju je naneo vetar. Protegao se, ustao i oprezno prišao Filipu. „Baš si ružan“, rekao mu je Filip. Kuče ga je pogledalo pravo u oči, kao da je htelo da kaže da je svesno svake reči, i kako su uvrede odavno prestale da ga bole, i sad očekuje samo malo ljudskog milosrđa. Možda je već bio u psećoj sredovečnosti ali je i dalje u njemu tinjala urođena potreba za pripadanjem.
Filip je rešio da ne obraća pažnju. Ali njih dvojica bila su trenutno jedina budna bića u uspavanoj ulici, pa je bilo nemoguće ignorisati prisustvo životinje. Pas se udaljio, onjušio prazne limenke razbacane oko kontejnera, zapišao banderu, pa se vratio i seo do Filipovih nogu. Čuljio je uši u pokušaju hvatanja Filipovih misli i trdoglavo odbijao da ode, iako je do tada morao shvatiti kako ništa neće isprositi.
Ni posle tri popušene cigarete autobusa nije bilo na vidiku. Bez cvonjka u džepu, već pomalo gladan i umoran, Filip je krenuo pešice. Do stana je bilo potrebno oko pola sata brzog hodanja. Nije voleo noćno pešačenje. Pre nekoliko sedmica desilo se da je bio u istoj situaciji i kući stigao tek ujutru, a da se nije sećao kako i gde je izgubio vreme. Upamtio je slučajni susret sa kolegom sa fakulteta, šljašteći bilbord sa reklamom za filmsku premijeru, lepe ženske noge u prolazu ... ali se sve ostalo raspršilo po zabitim ćoškovima svesti. I ne samo tada. Filip je već par meseci osećao ono što je devojka naslutila: promenu. Nije je tačno mogao definisati i nije znao kuda ga vodi, no nije bila prijatna. Nosila je sa sobom usamljenost, uvek i svuda. Izgledalo mu je kao da se odvojio od spoljašnjeg sveta, prerastao naivnost sa kojom je taj svet ranije prihvatao i istovremeno bio kažnjen zato što je prozreo obmane. Ljudi oko njega govorili su jedno, mislili drugo a radili treće; glumili su osećanja i zidali život lažima, pokušavajući i njega da uvuku u sistem prevrtljivih vrednosti. Ponekad mu je padalo na pamet – još uvek kolebljivo – kako je okružen stvorenjima sa druge planete, ili androidima, kreiranim u tajnoj laboratoriji pa puštenim da se rašire planetom, uzimajući obličja nekadašnjih pravih ljudi. Gledao je jedanput takav horor film – o invaziji virusa koji čovečanstvo pretvara u robove – i dok su drugi bili užasnuti prizorima nasilja i strašnih mutacija, Filipa je uplašila ideja o svetu u kome će ostati ili sam, ili postati deo teledirigovane vojske.

Pas je krenuo za njim. Držao je korak sa Filipom, prelazeći ulice i zastajkujući pred izlozima. „Nisam lud za džukcima“, obratio mu se Filip, „i uzalud me pratiš.“ Njegove reči, međutim, nisu imale nikakvog uticaja a pas, tiha avet, i nije bio tako loše društvo u pospanoj noći. Kada su napokon stigli i kada je Filip hteo da uđe u zgradu, kuče je zalajalo. „Lepo sam ti rekao da nema vajde od mene, i sad čibe, beži!“, povikao je na psa. Uleteo je u zgradu, potrčao uz stepenice, ali mu je u glavi i dalje odzvanjao razočarani lavež. Bio je nepotrebno grub prema pratiocu. Možda je životinja htela samo malo vode, hrane i prenoćište. Zatim se, ne znajući zašto – da li zbog samilosti ili radoznalosti, vratio, otvorio vrata, i psa poveo u stan.
„Sad si moj gost i zvaću te Nanuk“, kazao mu je. Nanuk je ime nekog božanstva ili je u inuitskom jeziku reč koja znači beli medved – nije mogao da se seti, ali je savršeno odgovaralo beloj, krupnoj džukeli. Pitao se da li da ga pomiluje, i da li pas sa tako ljudskim, razumnim pogledom i stoičkim držanjem, želi da bude tretiran kao pas.

Podelili su večeru – po par viršli, zemičku i jogurt. Filipova baba – da je bila budna – zaprepastila bi se nad činjenicom da joj uljez, oličen u uličnom psu od tridesetak kilograma, potencijalni prenosilac buva, besnila i ko zna kakvih boleština, sedi na tepihu koji je tek stigao sa hemijskog čišćenja i jede iz tanjira iz stogodišnjeg servisa za ručavanje.



(nastavak sledi u komentaru)

Pošalji "NANUK" na Facebook Pošalji "NANUK" na Google Pošalji "NANUK" na My Yahoo! Pošalji "NANUK" na Live Pošalji "NANUK" na MySpace Pošalji "NANUK" na Twitter Pošalji "NANUK" na Digg Pošalji "NANUK" na del.icio.us

Kategorije
Nekategorizovano

Komentari

  1. Borac za prava zivotinja (avatar)
    Nije loš pseći život, pomislio je Filip. Pas mu se u istom trenutku – a Filip se mogao zakleti da jeste – nasmešio. Zatim je skočio na trpezarijsku stolicu i zauzeo položaj dostojan Anubisa ili čoveka koji se na njoj veoma udobno oseća. Sve na njemu bilo je drugačije nego kod drugih pripadnika njegove vrste: pre svega, tamne i neprozirne oči. Nisu bile molećive i ponizne poput očiju ostalih pasa. Slične je Filip video na fotografijama ajkula. Ali, za razliku od mraka predatorskih, bez topline i razuma, kretale su se kao da Nanuk pomno posmatra i ispituje stvari oko sebe i kao da je vid, a ne njuh, bio ključan za njegovo upoznavanje sa okolinom. Nosna pečurka jedva da se pomerala, ali zato su mu usta poigravala, čas delimično pokazujući očnjake, čas kriveći se u očigledan osmeh, iskreniji i prirodniji od mnogih ljudskih sa kojima se Filip susretao.
    „Idemo na spavanje“, kazao mu je, i pas je sišao sa stolice i krenuo za njim.
    Sutra ću ga vratiti tamo gde sam ga našao, bilo je poslednje što je pomislio pre nego što je utonuo u san. Ujutru ga je probudio dodir Nanukovog hrapavog jezika po nadlanici. U prvi mah se zgadio: pas je ostavio lepljiv trag prljave pljuvačke, ali kada je otvorio oči i sreo sa sa njegovim pogledom, razumeo je da je to bio jedini način da mu žvotinja bezglasno stavi do znanja kako želi da izađe.
    Na brzinu se obukao. U predsoblju se sreo sa babom, odavno gluvom na jedno uho, i poluslepom, ali još uvek prgavom, čije su reči letele poput metaka: „Šta si mi doveo u kuću, nesrećo? Odmah ga izbaci ili ću zvati šintere da dođu po njega!“
    No, znao je da baba samo laje. Ona to nikada ne bi učinila. Živeli su zajedno još od Filipove sedme godine, kada su mu poginuli roditelji. Bila je, osim njega, jedini zaostatak drevnog ljudskog roda koji nije zahvaćen virusom. Zagazila je u osamdesetu i ličila – a to je prvi put primetio tog jutra – na ostarelog koker-španijela sa kataraktom i artritisom.

    Prišao joj je i nežno je poljubio u oklembešeni obraz. „Volim te“, šapnuo joj je u gluvo uvo. Potom je izašao iz stana sa Nanukom.
    Šetali su po obližnjem parku. Vlasnik nekog psa dobacio mu je, sa bezbedne udaljenosti, kako je Nanuk baš lep, impozantno i negovano kuče, ali da šalje signale tiranina. Kako god ti signali izgledali, Filip ih nije video; njegov pas ponašao se pristojno i nije pokazivao nikakve znake uznemirenost ili agresivnosti. Nije pokazivao ni nameru da se odvoji i ode – čemu se Filip potajno i nadao. Na neki čudesan način, Nanuk je postajao prijatelj, zarobljen u telu životinje, i vezivao ga za sebe nevidljivim povocem.
    Možda je drugačiji zato što i nije pas, razmišljao je Filip. Ljudski um sputan je poznatim obrascima; ne ide mu ni pokušaj da spozna samog sebe jer i nema čime da se spozna osim samim sobom, a kamoli da izađe iz okvira samog sebe.
    „Ko si ti?“, pitao ga je, dok su sedeli za trpezarijskim stolom. Nanuk je iskrivio glavu na jednu stranu, trepnuo dva puta i progovorio očima: „Pas koji bi želeo da bude čovek.“
    To je itekako imalo smisla. Sve se uklapalo: Nanuk je tragao za jedinim preostalim ljudskim bićem, sposobnim da sa njim uspostavi komunikaciju.

    Iste noći Filip je imao izvanredan doživljaj: na trenutak je njegov duh prešao u telo belog psa i mogao da iskusi kako izgleda imati sluh koji jasno čuje lepet leptirovih krila na udaljenosti od dvadeset metara, koliki dijapazon mirisa može osetiti samo jednim pokretom nozdrva, kako je stajati na četiri noge i mahati produžetkom kičme u ritmu raspoloženja. Nedostatak mogućnosti govora nije predstavljao nikakav problem; štaviše, u poređenju sa oštricama ostalih čula – od kojih do tada za neke nije ni pretpostavljao da postoje – govorni aparat je bio beznačajan. Video je i svu skučenost svoje, odnosno Filipove sobe: zidove koji se sužavaju i pritiskaju sa svih strana, plafon koji preteći visi, okačen o kuku na nebeskom svodu, i koji oduzima širinu disanja; razne stvari, beskorisne geometrijske oblike, nabacane bez reda i logike.
    „Opet si pričao u snu“, baba mu je rekla za doručkom. „I ja, ovako gluva, mogla sam te čuti.“ Zatim, nežno ga dodirnuvši prstima po obrazu: „Šta je s tobom, dete moje, jesi li bolestan?“
    Nanuk je tiho zarežao.
    „Ne, sve je u redu, nemoj da brineš“, odgovorio je Filip. Kako da joj saopšti svoje otkriće, kako da je – tako staru – uznemiri istinom da postoje ljudi-psi, zarobljenici u tuđim telima? Ne bi shvatila.
    Pas se odomaćio. Spavao je u Filipovom krevetu, delio sa njim obroke, pratio ga kao senka. Dlaka mu je postajala sjajnija, telo se podgojilo, snaga nabujala. Nije više bilo nikakve sumnje da mu prija Filipov život.

    Kad god bi Filip posegao za telefonom da pozove bivšu devojku, podlegavši iskušenju da joj makar čuje glas i otkrije je li ona još uvek ona, Nanuk bi mu dao znak neodobravanja. Namrštio bi se, ili iskezio u ciničan osmeh – kao da se podsmeva njegovoj ljudskoj slabosti, ili bi, nakostrešenih leđa, prišao i režao na slušalicu. O, sve je znao, sve predvideo, pa čak i posledice svih događaja koji će se tek desiti u budućnosti. Zbog njega se Filip više nije plašio za sopstveni život; imao je ličnog Kerbera, telohranitelja, proroka ... ali je strahovao da će zaboraviti svoj identitet. Postojalo je nešto proždrljivo u prostoru i vremenu, čega čak ni Nanuk nije bio svestan ili je bio ali o tome još nisu stigli da razgovaraju, što je, malo po malo, jelo njegovu prisutnost u tekućoj stvarnosti. Ponekad bi se probudio u mraku a onda, pogledavši u sat, video da je dan ... i obrnuto – katkad bi ga zaslepelo sunce a časovnik je pokazivao ponoć. Naravno, i psu i njemu dosađivali su glasovi, koji su, kao naratori u filmu, objašnjavali šta se zaista događa iza kulisa takozvane realnosti.

    Fantastično prijateljstvo trajalo je od avgusta do novembra. Potom je, u večernjoj šetnji, Nanuk nestao. Filip ga je dozivao, danima tražio po kafilerijama, po stablima kačio letke o izgubljenom psu, ali od drugara više nije bilo ni traga, ni glasa.

    I on me je napustio, zaplakao je veče pre konačnog preobražaja, slomljen i ljubomoran zbog mogućnosti da postoji još neko, Nanuku važniji – neko sa rastegljivijom i udobnijom kožom i otvorenijim srcem.

    Ujutru je baba pokucala na vrata. Nije se oglasio. Pokucala je još jedanput. Čuo je njeno teško disanje na pragu sobe, i namirisao mokraću i smrt. Zatim je ušla, zabrinutog pogleda ispod debelih stakala naočara. „Kako si, Filipe?“
    A šta da joj kaže, da nije više Filip? Da je pronašao idealno bekstvo? Ne bi razumela, kučka stara.
    „Av, av“, zalajao je, i zavukao glavu u kućicu od jorgana.
  2. shonery (avatar)
    Odlično... Dakle, svi muškarci su kad-tad džukele?
  3. SUPERKULER (avatar)
    Vau,vau...kučkice de ste,stižemoooo!:per::lol:
  4. Doktor Zo (avatar)