Mačka - Blogovi - Forum Krstarice
Prikaži RSS

Borac za prava zivotinja

Mačka

Oceni ovaj blog
Imala sam divnu, crnu mačku. Pomislih, nakon njenog četrnaestog leta, kako je baš jedna srećna mačka, jer je, od devet života, tek drugi načela. Prvi je potrošila kada je, mlada i polaskana zovom glavnog švalera među lokalnim mačorima, iskočila kroz prozor našeg stana u prizemlju. Na nesreću, nabasala je na komšijskog kera, osvedočenog mrzitelja mačaka. Inače se nije plašila pasa. Pored dva je - velika i oštra – odrasla. Psi su je pazili kao da im je štene ili družbenica s kojom dele buve, ležaj i činiju za vodu. Zanimljiva je bila ta životinjska družina: ona im se penje na leđa, masira ih šapicama, liže im uši, a oni su, zauzvrat, njeni nežni telohranitelji.
„Radoznalost je ubila mačku“, kazala sam joj pošto smo je jedva izbavili iz kerećih čeljusti. Pogledala me je jantarskim očima i razumela. Pokunjena, sakrila se pod krevet i odbolovala traumu dan-dva.
I stvarno, više nikada nije bila neoprezna. Iskradala se kroz prozor nakon što bi detaljno osmotrila situaciju na ulici. Moji psi pomno su motrili mačkino kretanje, kao da su roditelji maloletne ćerke koja ide na prvi sastanak. Vraćala bi se brzo, a rezultati njenih ljubavnih susreta postajali su vidljivi posle mesec dana: trbuh bi joj se zaoblio, i tada bi, otežala, mirovala u mojoj fotelji, ili na mom krevetu, ili na mojim leđima, glasno predući. Čak se i macila u mom krilu. Nije htela drugačije. Svako novorođeno mače bi mi donosila. Tačno sam znala šta znači umilno mjaukanje: "Vidi što su mi lepa dečica, pogledaj! Zar nisu najlepši koje si ikada videla?" Pa i tada je, u tom, za mačke netipičnom, potpunom razotkrivanju preda mnom – u trudovima, krvi i sluzi, zadržavala lepotu. Tome je doprinosio i njen gracilan, vitak stas i stav dostojan mačije boginje Bast.

Očigledno je bila vrlo zadovoljna nama, kao što smo i mi bili zadovoljni njome. Bili smo skladna porodica: moja dva sina, muž, ja, dva psa i ona.

Ali mi, ljudi, predugo živimo. Naš život je poput karusela s kojeg posmatramo psića kako sazreva, i taman kad naučimo da mu čitamo misli – puf! – proleti deset godina, pa pas postane starac. Mi se vozimo sporo, on brzo. Osedi mu dlaka, poispadaju zubi, načne ga artritis ili šećerna bolest, i stigne vreme za umiranje.

Psi su se preselili u Večna lovišta, mačka je i dalje, kao nekada, veselo lovila ovozemaljske miševe. A nije da nije bila svesna konačnosti. Jednom je ceo dan oplakivala svoje mrtvo novorođenče. Bolesnom, ostarelom psu tiho je prilazila, na vrhovima šapica, sa čudnom grimasom i raširenih zenica – kao da je u vazduhu njušila smrt, rešena da joj se suprotstavi, ili bude nemi utešitelj u poslednjim trenucima. Možda je htela da upozna čin umiranja; tek, ugnezdila se na psećim leđima i tu sedela sve dok se život pod njom nije ugasio. Nismo imali srca da je oteramo. Plakali smo, a mačije mirno prisustvo obojilo je našu tugu svečanim nijansama.

Došli su drugi psi. Ona nije uočavala razliku između novih i nekadašnjih. Uostalom, novi su prilično ličili na one sa kojima je odrastala, pa je samo nastavila da ih voli i bude ono što jeste: umiljata, zaista plemenita mačka.

Prešli smo u drugi stan. Uopšte se nije uznemirila, niti uplašila nove sredine. Prolepšala se. Uglavnom je sa terase motrila zbivanja u dvorištancetu u koje su, povremeno, svraćale mačke uličarke. Ponašala se poput snoba: namerno ih izazivala držanjem dobro udomljene srećnice, koja ima svoju posudu sa hranom, svoje ime, svoj toalet, svoje jastuče, svoje pse, svoje vlasnike, i pride polaže neprikosnoveno pravo na svaki kutak stana.

Sa četrnaest godina nije izgledala ni dana starije nego sa pet. Krzno joj je i dalje bilo zift crno, zubi svi na broju, oči bistre. Mačke mogu dugo da žive, i među njima ima pravih metuzalema. Sećam se jednog mačora iz detinjstva, karmički nazvanog Srećko, koji je dogurao do dvadeset četvrte, kada ga je dokusurio infarkt. Uginuo je pokušavajući da uhvati goluba. Ali on je oduvek bio predebeo, a moja mačka zadržala je stas balerine koja lako skače s kreveta na orman, i obrnuto. Tim pre – mislila sam – dugovečnost joj je osigurana.
Malo mi, ljudi, znamo o mačkama – kada, kako i gde potroše svoje živote. Može biti da je ipak, u međuvremenu, nakon incidenta sa komšijskim džukcem potrošila još nekoliko. Jer, razbolela se. U telo joj se ušunjao smrtonosan virus. Nikakva terapija ga ne može pobediti.

Nisam verovala da će umreti. Ni tada, niti bilo kada. Znam, zvuči glupo, jer svi umiru. Ali ona mi je delovala večno. Kao mačka u misiji dokazivanja fenomena. Možda zato što je nadživela ostale ljubimce, pa mi je izgledalo da je njena energija beskonačna i neuništiva. Kada je bolest postala očigledna, tešila sam se: biće dobro, samo joj treba pažnje i još više ljubavi.
Nekako baš u to vreme, u dvorište nam se uselila tigrasta maca, sama kost i koža. Pitomo, mazno stvorenje. Ceo komšiluk je hranio. Činilo se da će je neko usvojiti, ali je ipak ostala prosjakinja koja je noćivala po podrumima. Danju je sedela na zidu i gledala u našu terasu.
Moja tada više nije imala snage da izlazi na terasu i nadobudno, sa visine, osmatra. Nije imala snage ni za šta. Prestala je da jede. Stavili smo je na infuziju. Davali joj injekcije. Njenu hranu počeli smo da ostavljamo tigrastoj beskućnici. Iz dana u dan moja mačka bivala je sve mršavija, a tigrasta se gojila.
Ne mogu opisati očaj koji me je obzimao pri pogledu na ljubimicu. Još gore je bilo kad bih je uzela u naručje: pod prstima sam osećala slabost, neujednačen ritam srca, beživotnu dlaku, mlitavost mišića. Još uvek je komunicirala pogledom. Međutim, taj pogled je bivao sve staklastiji, udaljeniji, kao da je umorna od pokušaja da nastavi borbu za život.
„Muči li se?“, pitala sam veterinara. Mislio je da ona ne pati i da je ne treba uspavati. Ja sam pak mislila da se muči. I umor je mučenje. Onda sam se, kada je počela da traži vodu, predomislila. Eto dokaza, ponadala sam se, da želi da dobije bitku. Mačka je to, žilavo biće. Zar bi bilo čudno da ima, naprimer, čulo koje prepoznaje da je smrt odustala?
Ona druga, ne moja, preko noći je izrasla u opasnu mačketinu, alfu među ostalim beskućnicama. Zapravo, više nije bila beskućnica. Osvojila je celo dvorište, i nijedna više nije smela da uđe u njega. Pričala sam joj i tepala. Ne i dodirivala. Maženje Tigraste isuviše mi je ličilo na izdaju.

"Pusti me da odem", šaputala mi je mačka. Oči su joj bili zamućeni klikeri, bezizražajne. Jedini trag života koji je davala dok mi je oklembešeno ležala u rukama bilo je disanje. Krkljanje. Neko struganje u plućima. Hvatala je vazduh kao davljenica, isprekidanim udisajima.
Preostali pas nije više ulazio u sobu u kojoj je ležala mačka. Ranije je imao običaj da joj priđe i lizne je po njuškici. Njoj su prijali pseći poljupci, jer bi odmah počela da prede. Ali sad više nije imala volje i snage za predenje, i on je sedeo je na pragu, čuljio uši i krivio glavu čas na jednu, čas na drugu stranu. Povremeno bi tiho zacvileo. Vremenom je potpuno izgubio interesovanje. Bila sam skoro ljuta na njega: zar ju je, živu, već prežalio?
Jednog jutra učinilo mi se da je mački bolje. Glasno je mjauknula, razrogačila oči – u kojima se pojavio bljesak svesti, pa sam pomislila da me doziva. Nije htela ništa, osim da je ljuljuškam. Ljuljala sam je možda dvadesetak minuta i grejala joj hladne šapice, a zatim položila na krevet. Istog trenutka telo joj se izvilo u luk. Grč je bio propraćen strašnim izdisajem čiji je šištavi zvuk ispunio celu sobu. Još jedan, pa još jedan ... poslednji.
Svi smo plakali. Pokrili smo je belim čaršavom, a meni se satima pričinjavalo da se pokrivač podiže i spušta. Nekoliko puta proveravala sam nije li mačka, možda, oživela. I svaki put, videvši je skvrčenu i odjednom sitnu, veoma sitnu, kako nepomično leži sa izrazom na kome je, u mom pamćenju, ovekovečena agonija, osetila sam se još neutešnijom.
Kasnije je sin izveo psa u šetnju. Otvorivši vrata od stana, ugledala sam Tigrastu na otiraču. Nikada pre nije ulazila u zgradu. Delile su nas sekunde od trenutka kada će je kuče ugledati. Pojuriće je, možda povrediti. Čula sam ga kako trči uz stepenice.
„Idi“, kazala sam joj, „moj pas ne trpi mace. Samo jednu je voleo.“
Nije ni mrdnula. Gledala me je. Tigrasta, sa jantarskim očima. Priznajem – oči su ličile na oči moje pokojne ljubimice. Sličnost ranije nisam uočavala. Da li je moguće? .... začela mi se neodređena sumnja, i odmah odletela.
U tom pogledu bilo je nade da ću je pozvati unutra i priuštiti joj mesto na terasi, sad kada je napokon upražnjeno. O, shvatila sam njenu želju za posudom sa hranom, za jastučetom pored tople peći, za krilom koje bi ispunila predenjem.

Tada je dotrčao pas, liznuo je po njuškici i glavom pogurao preko praga.
„Prerano je“, promrmljala sam, i zatvorila vrata.

cat.jpg

Pošalji "Mačka" na Facebook Pošalji "Mačka" na Google Pošalji "Mačka" na My Yahoo! Pošalji "Mačka" na Live Pošalji "Mačka" na MySpace Pošalji "Mačka" na Twitter Pošalji "Mačka" na Digg Pošalji "Mačka" na del.icio.us

Ažurirano 04.12.2015. u 14:19, autor: Borac za prava zivotinja

Kategorije
Nekategorizovano

Komentari

  1. iamblond (avatar)
    ovoga je mene strah...neznam kako ću preživjeti dan kad jednom odu...i moj Neo boxer i Flekica ...maca.....toga me je strah......hvala ti za ovu divnu priču...hvala ti što dijeliš svoj život sa nama....
  2. BLAJBI (avatar)
    Mog "boksera" su bezdusni ljudi ubili na svirep nacin: bacili su mu neku hranu i kojoj je bila igla!
    Kada sam stigao kuci i video kako se muci nisam znao sta mu je.....Odneo sam ga hitno kod veterinara, ali veterinara nije bilo kuci, njegov asistent mi je rekao da dolazi za jedan sat....
    Nije dosao za jedan sat, ni za dva, ni za pet...Pas je umro u mukama...
    Sutradan sam trazio da se utvrdi od cega je uginuo...
    Nasli su mu veliku iglu u grlu.

    To se dogodilo pre skoro 20 godina....Ni danas ne mogu da prezalim tako divnog i pametnog psa.
  3. iamblond (avatar)
    Citat Original postavio BLAJBI
    Mog "boksera" su bezdusni ljudi ubili na svirep nacin: bacili su mu neku hranu i kojoj je bila igla!
    Kada sam stigao kuci i video kako se muci nisam znao sta mu je.....Odneo sam ga hitno kod veterinara, ali veterinara nije bilo kuci, njegov asistent mi je rekao da dolazi za jedan sat....
    Nije dosao za jedan sat, ni za dva, ni za pet...Pas je umro u mukama...
    Sutradan sam trazio da se utvrdi od cega je uginuo...
    Nasli su mu veliku iglu u grlu.

    To se dogodilo pre skoro 20 godina....Ni danas ne mogu da prezalim tako divnog i pametnog psa.
    žao mi je...iskreno mi je žao...i dan danas Zagreb i Hrvatskom harače ljudi sa takvim gadostima....stavljaju u hranu staklo, igle...otrov...beskrajno mi je žao i vas i vaše predivne životinje...sama sam vlasnica boxera i znam kakav je to pas...
  4. faraonn (avatar)
    ...moj belgijanac u CH.
    pocijepao kozni trosjed od 01-03 ujutro
    i dok sam ja se razbudio oko 11. sati
    Komandant zenskog dijela svijeta
    otarasila se divnog 8-nedjeljnog steneta...
    ...poklon je dobila Frau Stirniman
    i tako je pocela drama u Blattenmosstrase 14...Littau...
    A on je bio kao gavran crn i imenovan,- Samuraj...
    Samuraj kojeg nema vise
    a ni mene tamo...i za mene i njega
    nije se dobro svrsilo
    ali se svrsilo...
    Karma...Karmita...
    ...,-mjestu ove Ispovijedi
    do sada cutane...
  5. Doktor Zo (avatar)





  6. Borac za prava zivotinja (avatar)
    Hvala vam, dragi ljudi, na komentarima.
  7. sanja* (avatar)


    Sad sam tužna
  8. bakonja (avatar)
    Svaki trenutak proveden sa njima nosimo u srcu i kada njih ne bude sa nama , a onda , kada se i to neminovno desi , onda se setimo i zapitajmo - sta bi nama bilo bez njih i bez tih i takvih trenutaka , bilo toliko vazno u nasem zivotu ...
    Bili nasi ljubimci na dve , cetri ili vise sapica ...
  9. gost 382857 (avatar)
    Divna priča. Divno napisana. Moram sad da vidim gde je moja maca... :(:heart: