Baka je zaspala milujući mi bos taban svojom nežnom rukom grube kože. Zavarala sam je, mudro
žmureći. Sada, kada je utihnuo poslednji ton tople uspavanke, lagano dižem najpre jedan, a zatim drugi
kapak. Polako, kao što baka podiže roletne.
Mrak je gust kao kaša i burgijam pogledom kroz njega, sve dok u prostoru ne provrtim rupu svetla,
mlečnog, treperavog, mesečinastog. Ono se lagano širi i osvetljavava ceo prostor.
I tako ugledam drvo nasred sobe.
Veliki raskošan pitomi kesten korenjem uranja u patos, a iz čvrstog, kvrgavog stabla izdvaja se par
debelih grana, nositeljki široke razlistale krošnje koja ispunjava celu sobu.
Stojim u svom krevetcu i uživam posmatrajući ga. Začuje se zvuk testere, ali kesten ne zadrhti ni
listom, a ni ja – poznajem, to je tek deda, hrče.
Nešto u krošnji potom zapucketa. Tiho, kao pucanje kokica u bakinoj šerpi.
Pogledam uvis, a ono, bockave zelene kugle plodova se raspolućuju, izbacujući nežne, paperjaste pufne
pamuka. One se promeškolje, izmigolje poput leptira iz čaure, a zatim lagano padnu na pod. U
trenu kada ga dotaknu, uspravljaju se na čudom iznikle trapave, kratke nožice, i rastrčavaju se po sobi
na sve strane, uz veselo čavrljanje i ciku.
Pomislim: “To su Pahuljčići” i nekako znam da ih treba nahraniti.
Siđem s kreveta, tiho, da ne probudim drage starce, prišunjam se kestenu, kleknem. Nežno ih zgrćem u
naručje, grickam svoje nokte i hranim ih njima.
Grickaju halapljivo, pridržavajući parčiće noktiju ručicama.
žmureći. Sada, kada je utihnuo poslednji ton tople uspavanke, lagano dižem najpre jedan, a zatim drugi
kapak. Polako, kao što baka podiže roletne.
Mrak je gust kao kaša i burgijam pogledom kroz njega, sve dok u prostoru ne provrtim rupu svetla,
mlečnog, treperavog, mesečinastog. Ono se lagano širi i osvetljavava ceo prostor.
I tako ugledam drvo nasred sobe.
Veliki raskošan pitomi kesten korenjem uranja u patos, a iz čvrstog, kvrgavog stabla izdvaja se par
debelih grana, nositeljki široke razlistale krošnje koja ispunjava celu sobu.
Stojim u svom krevetcu i uživam posmatrajući ga. Začuje se zvuk testere, ali kesten ne zadrhti ni
listom, a ni ja – poznajem, to je tek deda, hrče.
Nešto u krošnji potom zapucketa. Tiho, kao pucanje kokica u bakinoj šerpi.
Pogledam uvis, a ono, bockave zelene kugle plodova se raspolućuju, izbacujući nežne, paperjaste pufne
pamuka. One se promeškolje, izmigolje poput leptira iz čaure, a zatim lagano padnu na pod. U
trenu kada ga dotaknu, uspravljaju se na čudom iznikle trapave, kratke nožice, i rastrčavaju se po sobi
na sve strane, uz veselo čavrljanje i ciku.
Pomislim: “To su Pahuljčići” i nekako znam da ih treba nahraniti.
Siđem s kreveta, tiho, da ne probudim drage starce, prišunjam se kestenu, kleknem. Nežno ih zgrćem u
naručje, grickam svoje nokte i hranim ih njima.
Grickaju halapljivo, pridržavajući parčiće noktiju ručicama.
