(iz objavljene zbirke)
Stigla je jutarnjim autobusom, tačno u devet, kao i uvek tokom poslednjih pet godina. Bio je četvrtak, njihov dan. On je postajao nestrpljiv već u sredu, i čekajući je na stanici, osećao kako mešavina uzbuđenja narasta do tačke u kojoj neće biti u stanju da joj kaže sve ono što je danima unazad nameravao. Ustručavao se, imajući na umu ideju da pravi muškarac nikada ne izgovara svoja nežna osećanja. Emocije (koje je smatrao dežurnim smetalom racionalnom poimanju stvari) su slabost, tipična za ženski karakter. Život je igra, i njihova veza trebalo je da predstavlja deo te igre – od početka planirana da bude površna, zabavna, bez nečeg dubljeg od krevetskih vratolomija.
Iskoračila je iz autobusa – žena, sasvim prosečna u svemu, osim u načinu voljenja. Mnogo puta pitao se šta ona zapravo oseća. Čak i kada je tvrdila da joj reči slede najdublje misli, sumnjao je u njihovu istinitost. Jer, sve druge žene koje je do tada imao bile su vešte glumice. Umele su odglumiti nežnost, strast ili nešto tako krupno kao što je zaljubljenost ... i živeo bi, blažen u neznanju, sve do trenutka spoznaje ženskih zasićenja njegovim prisustvom, dosade i ravnodušnosti. Uočavao je sasvim jasno, već sekundu nakon doživljenih vrhunaca ljubavnica - po zenicama u kojima se zanos gasio poput poslednjih titraja čarobne lampe - da je prestalo njihovo razumevanje, da je prestala želja za dodirom, za bilo kojim oblikom razmene intimnosti, i svim onim u šta su se inače olako klele. Ukratko: prestajao je da im bude potreban. Okretale su leđa pod izgovorom umora, budeći utisak da je poslužio svrsi, ili bio alatka za postizanje kratkog zadovoljstva.
Ova žena, međutim, predavala mu se i nakon podavanja. U tome je bila čar: u neokretanju leđa, u spavanju sa glavom položenom na njegove grudi, u šaputanju nežnosti – najčešće onda kada je mislila da je čvrsto zaspao, u pogledu u kome je i iza doživljenog vrhunca još uvek video strast i glad za svim mrvicama kojima je raspolagao u monotonoj sredovečnosti. Moglo bi se reći da ju je zbog njene bliskosti i topline i zavoleo. „Ljubav“ nije pojam kojim je nepromišljeno baratao ni u ovom slučaju; pre da je odnos prema ljubavnici, uz dozu neobjašnjive griže savesti, definisao kao uzajamnu težnju da jednom drugom budu neophodni u popunjavanju misterioznih životnih praznina.
Formalno su se pozdravili. Mala sredina imala je oči i uši na sve strane, a oboje su pokušavali da zabranjenu vezu drže što dalje od mogućih glasina. Otišli su u motel van grada, u kome su se, kao i prethodnih godina, kao i u ostalim motelima, pravili da su bračni par na proputovanju.
Trebalo je odmah da zna – tog četvrtka, koji je osvanuo isuviše lep da bi život bio toliko divan u svojoj lakoći – šta će se desiti. Vodili su ljubav a onda, glupa i nametljiva slutnja, pobuđena iskrom sete u ženinim očima, naterala ga je da pita: „Zašto si odjednom tužna?“ Nadao se da će mu odgovoriti: Ne, učinilo ti se. Ali, rekla je, sa umornim osmehom: „Već odavno sam tužna“.
„Nisam primetio. Glumila si sreću sa mnom?“
„Ništa nisam glumila. Tek jutros sam shvatila koliko tuge je u meni...“
„Zašto si tužna?“
„Zato što ovo više ne vodi ničemu. Zaglavljeni smo, i tako mora biti.“
Srce mu je zaigralo: nije pomišljao da će njihova veza imati skori kraj, a ženine reči i raspoloženje nagoveštavali su odluku da je svršeno. Zar joj je toliko lako da se odrekne budućih vremena u kojima bi zajedno uživali? Zabolela je pomisao da joj više nikada neće biti potreban.
„Imali smo nešto lepo, i to je dar kojeg ću se sećati do smrti“, dodala je.
„Da, da“, promrmljao je, ne skrivajući gorčinu u glasu. „Zar nije jednostavnije reći kako sam ti dosadio?“
Naježio se od njenog pogleda: u njemu je bilo nežnosti slične onoj koju je dobijao od majke dok je, kao dečkić, bolestan i u groznici ležao u krevetu. Brižan. Previše nežan za ljubavničku vezu zasnovanu na kratkim susretima četiri puta mesečno. „Dobro znaš da te volim“, prošaputala je. „Ali iscrpljena sam od voljenja i nedostajanja. Nekome je ljubav smisao, meni je postala breme. Nisi mi dosadio ti, nego uzaludnost.“
„I šta ću ja sada?“ Pitanje se otrglo; umesto da dostojanstveno prihvati odluku, dozvolio je slabosti da izleti.
„Isto što i pre mene: živećeš.“
Pokušao se setiti kako je život izgledao pre nje. Nedostajala mu je takva ljubavnica, a toga je postao svestan tek nakon što ju je upoznao.
„Potrebna si mi da te volim.“
Dlanovima je prekrila lice. „Molim te, ne otežavaj ... Možda će zvučati ofucano, ali – volim te isto koliko volim i sebe, i bićeš zauvek prisutan u meni.“ Nakratko se zamislila, i rekla: „U stvari, mislim da te volim i više nego samu sebe.“
Hteo je da je kazni ciničnim osmehom; umesto toga, krajevi usana su mu se, skoro bolno, izvili u grču. „Toliko me voliš da me unesrećuješ?“
„Biće bolje; rasteretićeš se. Posle izvesnog vremena prestaćeš da misliš na naše susrete, nećeš morati da pronalaziš izgovore za odsustvo od kuće, neće biti lažnih nadanja u lažno sutra, i sve će doći na svoje mesto.“
„Vreme je“, kazala je, obuvši cipele.
Stajala je, u snopu sunčevih zraka koji su probijali kroz prozor, ali joj nije jasno mogao videti izraz lica. Tada ... ili se to desilo ranije – nije imao predstavu o protoku trenutaka u klimi jednog zajednički provedenog sata, ili dva, ili tri – ugledao je sebe kako sedi na krevetu, raščupan, u gaćama i potkošulji, i zuri u pravcu odakle je izgovorio, obuvajući cipele, ženinim glasom: „Vreme je.“ Osetio je strahovit nalet tuge, kao da se rastaje od samog sebe, od suštine koja ga je do tada ispunjavala. Muškarac na krevetu je izgledao zbunjeno, donekle tužno, nedorečeno i zagonetno, i hteo mu je reći – zarobljen u oklopu ženskog tela i sa ženinom dušom koja ga je, kao neka obolela i nabubrela žlezda, gušila u grudima i grlu – da je dovoljno samo jedno „ostani“ koje bi zaustavilo vreme. Prohujalo mu je kroz glavu da mora biti kako je lud kada posmatra sebe, odvojenog od sopstvenog tela, iz obličja drugog bića, istovremeno razmišljajući i osećajući kao žena koja ga, sa velikim naporom, napušta. „Ko sam?“ – pomislio je. „Da li je moguće da smo, razmenjujući energiju, krštenu imenom ljubav, postali Jedno?“
Setio se – iz svesti Jednog, iznenađujuće sinhronim unutrašnjim glasovima – da su nekada davno pričali kako je njihov odnos poput ogledala. „Sve emocije koje mi pokloniš ogledaju se u meni i reflektuju, vraćajući se tebi podjednakim intenzitetom.“ Mislio je da ga nije razumela, što i nije bilo naročito važno za dalji tok odnosa u kome je sve što su pružali bilo savršeno u svojoj dovoljnosti.
Zatim je, iznenada ispražnjen od sećanja i emocija drugog tela, ponovo bio polovina koja sedi, u gaćama i potkošulji, na krevetu. Žena u snopu sunčevih zraka obula je cipele i izgovorila: „Vreme je.“
„Ostani!“, uzviknuo je.
Nije znao koliko dugo su ćutali; koliko je sekundi ili minuta proteklo na nemoj razdaljini između njih dvoje. Nije se više imalo šta reći. Zažmurio je, skoncentrisan na želju da se agonija ženinog odlaska završi što pre. Da joj ne čuje korake, da ne čuje jecanje vrata dok se za njom budu zatvarala, da više ne doživi čudno preletanje u njen um i ne iskusi ženinu bol, da ne vidi sebe njenim očima – konačno ogoljenog u slabosti potrebe za ljubavlju. Unapred je znao: kao što će ona osećati njegovo, tako će i on osećati njeno odsustvo. Život će verovatno i uglavnom biti kao pre, ali oplemenjen iskustvom da je sa nekim moguće biti Jedno, istomisleće biće, nastalo iz dva ogledala koja se uzajamno ogledaju i ispunjavaju prostor između ničega.
Otvorivši oči, ugledao ju je kako sedi na ivici kreveta – naga, sa osmehom zadovoljne žene. Njene cipele stajale su tamo gde ih je izula kada su ušli u sobu.
„Zadremao si“, rekla je, i poljubila ga u vrh nosa.
„Sanjao sam .... sanjao sam ...“ Razmišljao je da li da joj prepriča san, ali se predomislio. Zašto da je rastužuje svojim košmarom?
Kasnije, dok su zagrljeni ležali, prepustio se glasnom filozofiranju: „Zamisli da smo deo nečijeg sna, i da je sve što doživljavamo kreacija usnulog uma.“
„To bi značilo da je taj um smislio ceo tok naših života, čak usadivši nam i lažnu svest o našim postojanjima. Da li smo onda nečija ili sopstvena realnost? San ludog filozofa, trunčice koje ostaju u situ… “
„Ne znam. Nije ni važno. Znam samo da si, čak i ako te sanjam, prilično sladak san.“
„Život je san“, kazala je snenim glasom, pribivši se uz njega. „A možda ja sanjam tebe i sve ovo što se trenutno dešava. Ali ljubav – sigurna sam – nije san.”
Stigla je jutarnjim autobusom, tačno u devet, kao i uvek tokom poslednjih pet godina. Bio je četvrtak, njihov dan. On je postajao nestrpljiv već u sredu, i čekajući je na stanici, osećao kako mešavina uzbuđenja narasta do tačke u kojoj neće biti u stanju da joj kaže sve ono što je danima unazad nameravao. Ustručavao se, imajući na umu ideju da pravi muškarac nikada ne izgovara svoja nežna osećanja. Emocije (koje je smatrao dežurnim smetalom racionalnom poimanju stvari) su slabost, tipična za ženski karakter. Život je igra, i njihova veza trebalo je da predstavlja deo te igre – od početka planirana da bude površna, zabavna, bez nečeg dubljeg od krevetskih vratolomija.
Iskoračila je iz autobusa – žena, sasvim prosečna u svemu, osim u načinu voljenja. Mnogo puta pitao se šta ona zapravo oseća. Čak i kada je tvrdila da joj reči slede najdublje misli, sumnjao je u njihovu istinitost. Jer, sve druge žene koje je do tada imao bile su vešte glumice. Umele su odglumiti nežnost, strast ili nešto tako krupno kao što je zaljubljenost ... i živeo bi, blažen u neznanju, sve do trenutka spoznaje ženskih zasićenja njegovim prisustvom, dosade i ravnodušnosti. Uočavao je sasvim jasno, već sekundu nakon doživljenih vrhunaca ljubavnica - po zenicama u kojima se zanos gasio poput poslednjih titraja čarobne lampe - da je prestalo njihovo razumevanje, da je prestala želja za dodirom, za bilo kojim oblikom razmene intimnosti, i svim onim u šta su se inače olako klele. Ukratko: prestajao je da im bude potreban. Okretale su leđa pod izgovorom umora, budeći utisak da je poslužio svrsi, ili bio alatka za postizanje kratkog zadovoljstva.
Ova žena, međutim, predavala mu se i nakon podavanja. U tome je bila čar: u neokretanju leđa, u spavanju sa glavom položenom na njegove grudi, u šaputanju nežnosti – najčešće onda kada je mislila da je čvrsto zaspao, u pogledu u kome je i iza doživljenog vrhunca još uvek video strast i glad za svim mrvicama kojima je raspolagao u monotonoj sredovečnosti. Moglo bi se reći da ju je zbog njene bliskosti i topline i zavoleo. „Ljubav“ nije pojam kojim je nepromišljeno baratao ni u ovom slučaju; pre da je odnos prema ljubavnici, uz dozu neobjašnjive griže savesti, definisao kao uzajamnu težnju da jednom drugom budu neophodni u popunjavanju misterioznih životnih praznina.
Formalno su se pozdravili. Mala sredina imala je oči i uši na sve strane, a oboje su pokušavali da zabranjenu vezu drže što dalje od mogućih glasina. Otišli su u motel van grada, u kome su se, kao i prethodnih godina, kao i u ostalim motelima, pravili da su bračni par na proputovanju.
Trebalo je odmah da zna – tog četvrtka, koji je osvanuo isuviše lep da bi život bio toliko divan u svojoj lakoći – šta će se desiti. Vodili su ljubav a onda, glupa i nametljiva slutnja, pobuđena iskrom sete u ženinim očima, naterala ga je da pita: „Zašto si odjednom tužna?“ Nadao se da će mu odgovoriti: Ne, učinilo ti se. Ali, rekla je, sa umornim osmehom: „Već odavno sam tužna“.
„Nisam primetio. Glumila si sreću sa mnom?“
„Ništa nisam glumila. Tek jutros sam shvatila koliko tuge je u meni...“
„Zašto si tužna?“
„Zato što ovo više ne vodi ničemu. Zaglavljeni smo, i tako mora biti.“
Srce mu je zaigralo: nije pomišljao da će njihova veza imati skori kraj, a ženine reči i raspoloženje nagoveštavali su odluku da je svršeno. Zar joj je toliko lako da se odrekne budućih vremena u kojima bi zajedno uživali? Zabolela je pomisao da joj više nikada neće biti potreban.
„Imali smo nešto lepo, i to je dar kojeg ću se sećati do smrti“, dodala je.
„Da, da“, promrmljao je, ne skrivajući gorčinu u glasu. „Zar nije jednostavnije reći kako sam ti dosadio?“
Naježio se od njenog pogleda: u njemu je bilo nežnosti slične onoj koju je dobijao od majke dok je, kao dečkić, bolestan i u groznici ležao u krevetu. Brižan. Previše nežan za ljubavničku vezu zasnovanu na kratkim susretima četiri puta mesečno. „Dobro znaš da te volim“, prošaputala je. „Ali iscrpljena sam od voljenja i nedostajanja. Nekome je ljubav smisao, meni je postala breme. Nisi mi dosadio ti, nego uzaludnost.“
„I šta ću ja sada?“ Pitanje se otrglo; umesto da dostojanstveno prihvati odluku, dozvolio je slabosti da izleti.
„Isto što i pre mene: živećeš.“
Pokušao se setiti kako je život izgledao pre nje. Nedostajala mu je takva ljubavnica, a toga je postao svestan tek nakon što ju je upoznao.
„Potrebna si mi da te volim.“
Dlanovima je prekrila lice. „Molim te, ne otežavaj ... Možda će zvučati ofucano, ali – volim te isto koliko volim i sebe, i bićeš zauvek prisutan u meni.“ Nakratko se zamislila, i rekla: „U stvari, mislim da te volim i više nego samu sebe.“
Hteo je da je kazni ciničnim osmehom; umesto toga, krajevi usana su mu se, skoro bolno, izvili u grču. „Toliko me voliš da me unesrećuješ?“
„Biće bolje; rasteretićeš se. Posle izvesnog vremena prestaćeš da misliš na naše susrete, nećeš morati da pronalaziš izgovore za odsustvo od kuće, neće biti lažnih nadanja u lažno sutra, i sve će doći na svoje mesto.“
„Vreme je“, kazala je, obuvši cipele.
Stajala je, u snopu sunčevih zraka koji su probijali kroz prozor, ali joj nije jasno mogao videti izraz lica. Tada ... ili se to desilo ranije – nije imao predstavu o protoku trenutaka u klimi jednog zajednički provedenog sata, ili dva, ili tri – ugledao je sebe kako sedi na krevetu, raščupan, u gaćama i potkošulji, i zuri u pravcu odakle je izgovorio, obuvajući cipele, ženinim glasom: „Vreme je.“ Osetio je strahovit nalet tuge, kao da se rastaje od samog sebe, od suštine koja ga je do tada ispunjavala. Muškarac na krevetu je izgledao zbunjeno, donekle tužno, nedorečeno i zagonetno, i hteo mu je reći – zarobljen u oklopu ženskog tela i sa ženinom dušom koja ga je, kao neka obolela i nabubrela žlezda, gušila u grudima i grlu – da je dovoljno samo jedno „ostani“ koje bi zaustavilo vreme. Prohujalo mu je kroz glavu da mora biti kako je lud kada posmatra sebe, odvojenog od sopstvenog tela, iz obličja drugog bića, istovremeno razmišljajući i osećajući kao žena koja ga, sa velikim naporom, napušta. „Ko sam?“ – pomislio je. „Da li je moguće da smo, razmenjujući energiju, krštenu imenom ljubav, postali Jedno?“
Setio se – iz svesti Jednog, iznenađujuće sinhronim unutrašnjim glasovima – da su nekada davno pričali kako je njihov odnos poput ogledala. „Sve emocije koje mi pokloniš ogledaju se u meni i reflektuju, vraćajući se tebi podjednakim intenzitetom.“ Mislio je da ga nije razumela, što i nije bilo naročito važno za dalji tok odnosa u kome je sve što su pružali bilo savršeno u svojoj dovoljnosti.
Zatim je, iznenada ispražnjen od sećanja i emocija drugog tela, ponovo bio polovina koja sedi, u gaćama i potkošulji, na krevetu. Žena u snopu sunčevih zraka obula je cipele i izgovorila: „Vreme je.“
„Ostani!“, uzviknuo je.
Nije znao koliko dugo su ćutali; koliko je sekundi ili minuta proteklo na nemoj razdaljini između njih dvoje. Nije se više imalo šta reći. Zažmurio je, skoncentrisan na želju da se agonija ženinog odlaska završi što pre. Da joj ne čuje korake, da ne čuje jecanje vrata dok se za njom budu zatvarala, da više ne doživi čudno preletanje u njen um i ne iskusi ženinu bol, da ne vidi sebe njenim očima – konačno ogoljenog u slabosti potrebe za ljubavlju. Unapred je znao: kao što će ona osećati njegovo, tako će i on osećati njeno odsustvo. Život će verovatno i uglavnom biti kao pre, ali oplemenjen iskustvom da je sa nekim moguće biti Jedno, istomisleće biće, nastalo iz dva ogledala koja se uzajamno ogledaju i ispunjavaju prostor između ničega.
Otvorivši oči, ugledao ju je kako sedi na ivici kreveta – naga, sa osmehom zadovoljne žene. Njene cipele stajale su tamo gde ih je izula kada su ušli u sobu.
„Zadremao si“, rekla je, i poljubila ga u vrh nosa.
„Sanjao sam .... sanjao sam ...“ Razmišljao je da li da joj prepriča san, ali se predomislio. Zašto da je rastužuje svojim košmarom?
Kasnije, dok su zagrljeni ležali, prepustio se glasnom filozofiranju: „Zamisli da smo deo nečijeg sna, i da je sve što doživljavamo kreacija usnulog uma.“
„To bi značilo da je taj um smislio ceo tok naših života, čak usadivši nam i lažnu svest o našim postojanjima. Da li smo onda nečija ili sopstvena realnost? San ludog filozofa, trunčice koje ostaju u situ… “
„Ne znam. Nije ni važno. Znam samo da si, čak i ako te sanjam, prilično sladak san.“
„Život je san“, kazala je snenim glasom, pribivši se uz njega. „A možda ja sanjam tebe i sve ovo što se trenutno dešava. Ali ljubav – sigurna sam – nije san.”
