EKSPERIMENT 2 - Blogovi - Forum Krstarice
Prikaži RSS

Borac za prava zivotinja

EKSPERIMENT 2

Oceni ovaj blog
Tačno u sedam bila sam na vratima Markovog stana, obučena kao drolja i raspaljene mašte. Otvorio je – sveže obrijan, prilično bled i u idiotskom, demodiranom odelu. Od poslednjeg susreta sigurno je izgubio nekoliko kilograma. Ušla sam bez reči, prohujala pored njega, prošla kroz vrata – kako se kasnije ispostavilo, spavaće sobe njegovih roditelja – i razvezala mantil. Stajao je, okamenjen, na nekoliko koraka ispred mene. „Dođi“, prošaputala sam, i legla na krevet.
Trudio se da odloži vrhunac, ali je svršio u roku od, činilo mi se, minuta. Zapalila sam cigaretu i pustila ga da istražuje po mom telu. Uzbuđenje mi je bilo splasnulo, i zabrinula sam se ima li šanse da misija uspe. Trebalo je da mu budem inspirativna, da ga zaludim … a ja nisam osećala ni trunku želje. Zato sam se prepustila mašti: sa mnom je drugi muškarac, ili devojka, ili oboje – svejedno, atmosfera pršti od strasti i njihovih uzastopnih orgazama.
„Divna si“, šapnuo je. Reči su imale čudesan efekat, pa sam ponovo osetila žmarce.
Te večeri i noći vodili smo ljubav četiri puta, i svaki put je bilo sve bolje i bolje. Iznenadila sam se: zar je moguće uživati u seksu sa muškarcem koji mi se ne dopada? To mi se nikada pre nije desilo.
Nastavila sam da dolazim kod njega svakodnevno, kao hipnotisana, na partiju odličnog seksa. Ponekad sam glumila zavodnicu u kožnom mantilu, ponekad sam ja bila ja – bez šminke, namerno neobrijanih pazuha i nogu, u trenerci, pitajući se koliku moć imam nad njim i da li ću mu se zgaditi nedoterana, neistuširana, neopranih zuba, a katkad nisam ni obraćala pažnju kako izgledam. I on se menjao: bivao sve otvoreniji, slobodniji, doživeo čak i fizičku tra­nsformaciju, očitovanu u gubitku kilograma i drugačijem izboru odeće. Posle dve nedelje počeli smo i da razgovaramo. Bio je zabavan, mada ne naročito originalan. Izbegavala sam da pitam za Ljilju, iako me je najviše i interesovao taj aspekt njegovog života. Konačno, zbog toga sam i započela eksperiment. Pretpostavljala sam da se viđaju, ali sam se pravila da mi je svejedno, očekujući da će mi sam reći kada dođe vreme. Kako smo se viđali svakog popodneva i kako su naši sastanci trajali do kasno u noć – nakon čega je on bio iscrpljen i ujedno zadovoljen – slutila sam da su im se druženja svela na kratka prepodneva, uz platonsko držanje za ruke. Zato sam napravila pod-eksperiment, iz radoznalosti, tek da vidim koliko sam mu važna: jedanput sam mu predložila sastanak u jutarnjim satima. Naravno, pristao je, ali nisam mogla a da ne primetim nekolicinu sekundi oklevanja. Dakle, ona je još uvek bitna, ali više nije na prvom mestu, razmišljala sam, nezadovoljna svojim dotadašnjim učinkom.
Inače sam se odlično osećala: puna energije, kao da seks sa Markom pokreće neki zamajac, strujno kolo stalno istog intenziteta. Tokom dana strastveno sam pripremala ispite, strastveno iščekivala vreme odlaska kod Marka, i podjednako strastveno – po povratku iz avanture – zapisivala rezultate eksperimenta u beležnicu. Osvežila sam se i prolepšala; njega, međutim, kao da je iznutra nešto izjedalo – bivao je sve mršaviji, bleđi, sa tamnim podočnjacima i grozničavim sjajem u očima. Mene pokreće strast, zaključila sam, a njega proždire ljubav. Eto sigurnog dokaza da se treba kloniti ljubavi.
Jednom sam glasno prdnula tokom seksa i, posramljena, iskočila iz kreveta i pobegla u kupatilo. Rasplakala sam se zbog poniženja. On je krenuo za mnom, obuhvatio mi dlanovima lice i kazao: „Nema potrebe da se stidiš. Ti ne razumeš … Volim i tvoj prdež, i tvoje *****, sve tvoje. Obožavam te.“
Gledala sam ga u čudu: upravo sam se pred njim ogolela do nivoa životinje i prestala da budem misterija, a on mi je izjavio ljubav. Kakav je to muškarac, van svih stereotipa koje sam do tada poznavala?
„Šta si pronašla u meni?“, želeo je da zna. „Otkud da se takva riba zainteresuje za moju malenkost?“ Zbilja nisam imala odgovor. I dalje nisam bila zaljubljena. Jednostavno, nije bio moj tip mladića, ne još uvek. Ne samo što nisam shvatala samu sebe, već sam se i sramila veze sa Markom. Nijedna moja drugarica, s kojima sam inače podrobno razmenjivala utiske o frajerima, nije znala za njega.
Okretala sam na šalu, praveći aluzije na njegovu mu­škost: „Pa i nisi baš mali …“
„Obožavam te“, bile su reči koje su me lako i brzo dovodile do vrhunca. Strast sam doživljavala kao trenutno ludilo, zanesenost koja će se okončati čim prestanem da razmišljam o slasti naših susreta, čim počnem da spremam ispite, čim mi pažnju bude okupiralo nešto drugo … ili neko drugi, čim mozak uposlim u dovoljnoj meri da iz njega potisnem slike vođenja ljubavi sa Markom. Ali vreme je prolazilo, a žudnja nije jenjavala, niti je ikakva druga aktivnost mog mozga uticala na nju. Najerotičniji trenutak naših sastanaka bio je onaj u kome sedim na Marku, posmatram mu lice u ekstazi i čujem isprekidani krik: „Obožavaaaam teee!“ Tada sam znala da imam kontrolu nad njegovim telom i umom. Činilo se da je taj osećaj nadmoći bio najjači afrodizijak. U knjigama iz psihologije pronašla sam različita tumačenja mog odnosa prema Marku, počevši od želje za dominacijom, preko kompleksa više vrednosti, pa sve do narcisoidnosti … ali sve to suštinski i nije bilo od značaja pred najvažnijom stvari: bila sam srećna.
Počela sam da zapisujem u svesku i efekte eksperimenta na mene:
Osećam se kao boginja. Divno je biti obožavan. Stepen mog uživanja u seksu zavisi od stepena Markovog prepuštanja i, istovremeno, njegove svesti o mom prisustvu. Mogu da doživim vrhunac i bez dodirivanja, samo pri pogledu na njegov izraz lica na kome se jasno čita divljenje.
„Koji sam ti po redu?“, pitao je.
„Treći“, lagala sam. „Ali najbolji.“ Ovo nisam slagala.
„Svejedno, ipak sam ljubomoran.“
„Mogla bih i ja biti ljubomorna“, izletela sam se.
„Na koga?“
„Znaš ti na koga.“
„Ako misliš na Ljilju, raskinuo sam sa njom još pre dva meseca, odmah nakon tvog prvog dolaska. Rekao sam joj za nas.“
Zaprepastila sam se. Bolje rečeno, uplašila. Stvorila sam Frankenštajnovo čudovište koje se vezalo za mene i koje sad očekuje da mu uzvratim istim vezivanjem. Pomislila sam na duge večeri pored Marka, na njegovu ljubav koja će, kao i sve ljubavi, početi da me davi čim strast mine. Eksperiment je uspeo, ali odjednom više nisam bila ushićena ishodom.
„Zar ne učite zajedno svakog prepodneva?“
„Ne, uopšte se ne viđamo.“
„Imala sam utisak da si pre podne zauzet.“
„Povremeno jesam.“
Dalje ništa nisam pitala. Njegova jutra su njegova stvar. Nema Ljilje, što je najvažnije – tešila sam se.
Pokušavala sam da proredim naše susrete, ali je strast prešla u naviku. Tako se, valjda, osećaju bolesnici od bolesti zavisnosti: ne smeju ni zamisliti sutrašnji dan bez svog opčinjujućeg rituala, jer im se čini kako ga ne bi preživeli, i zato što svako iskustvo, u poređenju sa onim na koje su navikli, deluje bledo i obično.
Početkom leta prvi put smo se suočili sa problemom: seks se sveo na jedanput, najviše dva puta dnevno. Marko je jedva postizao erekciju, a ja sam bila izmrcvarena njegovim uzaludnim pokušajima da je održi. „Umoran sam“, pravdao mi se. „Mnogo si smršao“, kazala sam, posmatrajući oštar reljef njegovih rebara. „Možda ne unosiš u sebe dovoljno proteina i vitamina?“ „Jedem“, odgovorio je odsečno. Bilo mu je neprijatno što razgovaramo o tome. Obuzela me je strepnja: a šta ako je njegova ljubav presahla, šta ako mu se više ne diže na mene zato što sam mu dosadila? Treba li da preduzmem nešto, zavisi li išta od mene u ovoj situaciji? Možda sam već zakasnila.
„Volim te“, kazala sam, u očajničkom pokušaju da mu rasplamsam želju.
„Lepo“, osmehnuo se. Zatim, nehajno: „U narednom periodu imaću neke obaveze, pa nećemo moći često da se viđamo.“
Kao da me je neko polio hladnom vodom. „Koliko dugo?“, upitala sam, osetivši kako mi srce dumbara. Najradije bih vrisnula, bacila mu se u zagrljaj, uz bezbroj pitanja: da li me još voli i koliko, jesam li još uvek njegova boginja? Međutim, kao što rekoh – nisam romantična, i trudim se da emocije držim pod kontrolom.
„Ne znam, verovatno desetak dana. Javiću ti se.“
Nije me toliko zabrinuo period, koliko poruka između redova: javiću se ja tebi, dakle – ne zovi me. To je podrazumevalo nedostatak moje inicijative u komunikaciji, i čekanje da se on javi. Nije zvučalo kao molba već kao zahtev. S druge strane – pitala sam se – kakve su to obaveze koje traju desetak dana, a da pri tom Marko i nije siguran hoće li trajati kraće ili duže od otprilike navedenog vremena?
Šta sam mogla drugo nego da se povučem i čekam? Nedostatak obožavanja me je polako gasio, odrazivši se na moje učenje i dnevne aktivnosti. Već posle dva-tri dana postala sam usplahirena poput divlje životinje, nervozna, spremna da ujedam, nesposobna da se duže zadržim na jednom mestu. Loše sam spavala, slabo jela, libido mi se srozao na nulu.

Pošalji "EKSPERIMENT 2" na Facebook Pošalji "EKSPERIMENT 2" na Google Pošalji "EKSPERIMENT 2" na My Yahoo! Pošalji "EKSPERIMENT 2" na Live Pošalji "EKSPERIMENT 2" na MySpace Pošalji "EKSPERIMENT 2" na Twitter Pošalji "EKSPERIMENT 2" na Digg Pošalji "EKSPERIMENT 2" na del.icio.us

Kategorije
Nekategorizovano

Komentari