Moja majka... moja majka je luda,
odveli su je... odveli su je prošlog meseca,
odveli su je u bolnicu... za duševne bolesnike.
O... o Bože, kako se ona muči tamo, njoj uopšte nije dobro.
Kako ona viče, vrišti... histeriše, udara rukama po podu, po zidovima,
kao da... kao da su joj oni krivi, kao da su krivi... kako je ruke ne zabole,
majko, ooo majčice... mojaaa...
Gledam je... lepa je, hahaha, lepa je, ali... ali me ne prepoznaje.
Ja joj kažem, vidi majčice ko ti je došao, a ona... a ona gleda u zid,
gleda u zid i... i smeje se, ona se zidu smeje.
Kažem, došla ti je Bela, tvoja Bela... kći tvoja,
a ona... pusti suzu, tačno je videh, skliznula je iz oka na njeno bledo lice i otkotrljala se međ' njene usahle grudi,
ne gleda u mene, ali ja znam... znam da me ipak prepoznala, na tren barem, a zatim ustade, poče udarati glavom u zid,
okrene se ka meni, unese mi se u lice: šta ti misliš da ne znam ko si, hahaha, ti si, hahaaa... ti si... marš iz mog salona,
vidiš li da se ulepšavam za njega, on, on će po mene doći uskoro i... i odosmo nas dvoje, hahaha, a sad idi, odlazi, gubi se.
Ja to ne razumem...
draga moja Emice, ne razumem.
Njih nije teško razumeti, oni su to što jesu, ali kako razumeti nas "normalne"...
Emice moja... Emice, došao je... došao je po nju i odveo je... kao što je rekla, nema je više moja Emice.
Za njega se ulepšavala, sređivala... o kako je sada lepa, lepa, lepa, anđeo moj, majčica mojaaa.
vrlo realno
