SVA MOJA PLATNA - Blogovi - Forum Krstarice
Prikaži RSS

LJILJA MMM

SVA MOJA PLATNA

Oceni ovaj blog

(sve reči do sad ispisane, pa i ove, samo su zapisi spisateljkine duše i života....prelepog života....da mogu, kada se prozori sećanja isprljaju po malo da ih obrišem i gvirnem kroz njih, kada me život slomi da se podsetim gde spava snaga. Ovo je knjiga koju ostavljam u amanet onima koji hode za nama koračajući tragovima našim.....našoj deci)



Svim pisačima i čitačima, sa nikom i bez njega (ovih drugih je zaista mnogo za sve ove godine), samo da dobacim srce i zahvalnost.
Kako god okrenete pisanje i čitanje idu ruku pod ruku, i oba su lekovita, kao i lepota, ljubav, smeh, razgovor i kao takvo, preporučljivo je.Pisanjem slažete sebe, rasterećujete, postavljate pitanja, pronalazite odgovore tim sređivanjem, ili jednostavno, prepisujete od života. Delite svoju radost sa drugima, zagrlite nečiju tugu i ona pobegne, pa kad se vrati slabija je, jer zna da tužna osoba više nije sama. Reči su čudo. Naravno, da je ljubav prema pisanju uvek prisutna, kao i ljubav prema čitanju.Neko je talentovan za pisanje i voli svoj talenat, te to naziva ljubavlju prema pisanju, kao što i slikar voli slikanje, vajar vajanje. Zašto? Zato što se tu pronalaze. Pisanje i čitanje su umeća. Zato se ponekad, pisači i čitači prepoznaju. To se istovetni osećaju sretnu.Jedni drugima pomažu. Reči su lekovite, daju emociju, neku ličnu pamet, zbližavaju ljude, leče usamljenosti i izolovanosti, vesele, daju snagu kad se posustane, ali samo kada su date sa namerom da ne povrede. To naravno zavisi od govornika (pisača) i cilja koji želi postići, kao i u reali. U svakom slučaju,
Reč je delo,
i delo je reč
I na jedan i na drugi način
može se mnogo toga reć.
Čak je i ćutanja reč.
Oooo, kako mnogo govori ta reč.

Ovde, na netu, samo reči imamo da njima slikamo svoja platna onim bojama koje žive u nama.


SVA MOJA PLATNA
MIHOLJSKO LETO NA KALEMEGDANU…početak knjigice, odavno napisan ovde

Divan jesenji dan u bojama zlata,u crvenoj ,braon i zelenoj boji. Sav taj šareniš šušti pod nogama mnoštva dece. Trvi se i migolji kao živ ispod malih stopala koja po njemu radosno jure.Zlatno-crvene gomilice lišća nestaju u toj dečijoj graji i opet se zahvaljujući istom dečijem veselju stvaraju na drugom mestu. Kroz grane promiče sunce, milujući dečije rumene obraze. Ptice pevaju sakrivene u još bujnim krošnjama starog drveća. Odrasli sede,šetaju,nadgledaju veselu dečicu.Poneko šeta psa, majke razgovaraju i budno prate svaki pokret svojih mališana.
Miholjsko leto na Kalemegdanu. Divan prizor, tako isti a ipak drugačiji svake godine. I ringišpil, i autići, i panorama, i streljana i zoološki vrt. Za male duše šta ćeš više.Raj.
Miholjsko leto pre mnogo godina, isto ovakvo, ludo,lepo,toplo samo što sam ja bila dete i žao mi je što sam porasla i odrasla, ali šta ćeš. Mama je mog, godinu i po, mladjeg brata i mene izvela u šetnju na Kalemegdan. Kod ringišpila ugledsamo starijeg čoveka kako na velikim kolicima gura takodje veliki kavez u kome su bile dve veverice. Moja majka, Javorka, obožavala je životinje. I brat i ja smo povukli na nju. Prišla je kavezu, gledali smo veverice koje su jurcale po njemu, čovek je uveravao mamu da su pitome, mi smo vriskali i molili da nam kupi, i sirota žena nam je KUPILA VEVERICE. Čovek je rekao da će ih doterati u stan. Mama je dala adresu i sutradan su stigle CUCIKA I MUCIKA. Bože radosti. To se ne može opisati (bar ja ne mogu) već se mora doživeti. Do tada sam u stan dovlačila na lečenja mačiće i poneko štene, pa čak i ptice ali smo ih oporavljene puštali, ali ovo, samo naše veverice koje niko drugi nema, tako različite od ostalih kućnih ljubimaca.
Dečiji raj, eto na šta je meni moj život tada ličio.
Miholjsko leto, ludo doba godine, kada i najludji snovi dok trepneš mogu postati java.
Mnogo godina kasnije shvatiš da kada kockice počnu da se slažu i ukaže se šansa moraš odreagovati inače šansa ode.Shvatiš da se šanse ne čekaju, one se grabe. Da nismo brat i ja bili tako uporni mama nam ne bi kupila veverice i ja se možda ne bih kroz dalji život tako vezivala za životinje, te bi zbog toga moj život bio mnogo siromašniji a takodje i životi mojih ukućana. I da moja majka nije bila luda za životinjama takodje ne bih ni ja. I tako su zbog pravilno iskorišćene šanse i majčine ljubavi u naš život ušle Cucika i Mucika i učinile ga savršenim.Hvala mama.

ISPIŠI SVOJ ŽIVOT (napisano davno, naravno, ovde)

Ponekad mi se čini, da nam je rodjenjem, majka stavila u ruke prazan papir i olovku uz reči „Ispiši svoj život dete“.
I svi počinjemo da pišemo. Neko je pismeniji od drugog, neko je slabo pismen ali uči i postaje sve bolji, neko mirno živi u svojoj nepismenosti Zato smo različiti, zato imamo različite živote, stremljenja, interesovanja.
I tako pišući naidje (ili nikada ne naidje) momenat kada na tudjem papiru pročitaš iste reči, isti smisao. Treba da bude sretan svako ko taj momenat prepozna i ima dovoljno pameti da zadrži onog drugog, a ne da produži dalje da piše sam.I još ako se pogodi da I onaj drugi, gvirkajući u papir prvog, pomisli, zbog identičnosti smisla, da je ovaj prvi prepisivao od njega, eto dve srodne duše. I tako, sada su tu dve knjižice. Oboje mogu da počnu da pišu zajedničku knjigu. Mnogo stranica ispisaće skupa. Izmedju reči poljupci, izmedju redova uzdasi, po koja suza i svadja odmaraće medju stranama. Na marginama, crtaće naizmenično, prvi pa drugi, osmehe, cvetiće, čiča Gliše...a bogami, biće i čitavih strana bez osmeha, sa čemerom filovanih reči. Onda jedan napiše rečenice što se dave u suzama a drugi brzo doturi čamac da rečenice spasava. Uvije onog davljenika u topli zagrljaj, osuši i one mokre rečenice, i nastave da plove u čamcu identičnosti i prepoznavanja dok se suzne vode ne povuku.I tako, naizmenično spasavajući jedno drugo, množe stranice. A na njima, film režira najveći svetski režiser...život. Od zvonkog smeha, preko sreće, detinjeg plača, razbijenih kolena, malih boginja, kuca, maca i krilatih prijatelja, momaka i devojaka, ogromnih telefonskih računa, izleta, zidanja, bolesti, izgubljenih prijatelja, prvih samostalnih letovanja, škola, roditeljskih sastanaka odakle samo želiš da pobegneš, fakulteta, zaposlenja...ma kao torta, red ovoga, red onoga, pa red pelina...ali je važno da zajedno i slatko i gorko podele.
Dešava se da drugi ne misli kao i prvi, što je česta pojava, iz prostog razloga što su im pisanija pre susreta jako različita, a samo ta stranica iz njihovih knjiga je slična, te je prvi u žurbi pomislio da su i cele knjige slične. E, onda drugi odbija da nastavi zajedničko pisanje sa prvim, i prvi ostaje ucveljen (malo ili mnogo već zavisno od situacije). U tom slučaju, prvi treba da bude zahvalan što drugi odlazi...jer, bar jedno je shvatilo veličinu različitosti. Oboje ostaju sami, samo što prvi doživljava tu svoju samoću strašnije (jer je povredjen zbog ostavljanja), dok se drugi oseća slobodnim....ali je ipak sam. Potraga se nastavlja dalje, potraga za nekim sa sličnim rečima.
Dešava se takodje, da prvi i drugi imaju dosta stranica istovetnih. Sretni, što se prepoznaše i nadjoše, nastavljaju dalje da pišu skupa. Izmedju reči poljupci, izmedju redova uzdasi, po koja suza i svadja odmaraće medju stranama. Na marginama, crtaće naizmenično, prvi pa drugi, osmehe, cvetiće, čiča Gliše...a bogami, biće i čitavih strana bez osmeha, sa čemerom filovanih reči. Onda jedan napiše rečenice što se dave u suzama a drugi...ne vidi i ne dovuče čamac. I taj uplakani, nekako uspe sam da dopliva do obale, ali razočaran, ucveljen i jako umoran. Onaj drugi, što su mu reči suve, i dalje ne haje, ili ne razume. Podrazumeva tužan pogled, lice bez osmeha, oko bez sjaja, jer je ruka koja je davno, sa velikim elanom, započela pisanje sa njim, njegova.......uvek njegova, i ničija više. Jedne za drugima, uplakane i suve rečenice se smenjuju, svaka za sebe, nepovezane, neshvaćene i sve više je praznog prostora medju njima. Kao dva sveta, dva nebeska tela koja se samo gledaju, ali se nikada ne susreću. Veselih reči više nema u knjizi, čak tu ne stanuju ni ljutite reči..samo prazne strane se roje...tužno.
Ne znam, samo pretpostavljam, da je ovakvo pisanje najteže.

09.2015.

U vreme kada dan očekuje da noć dođe i poljubi je za miran san, rađaju se krovovi sa granama i svakakva druga čudesa. Mir tada hoda zemljom. Vazduh je druge boje i mirisa, nekako rozikast i slatkast. Neba su šarena, kao da je neko nasumice povlačio četkicom. malo bele, malo roze na svom tom plavom platnu i malkice žućkasto-crvene što je za sobom sunce ostavlja odlazeći da umor odmori. Volim da to vreme smiraja uhvatim kada mi dan dozvoli. Volim i da u rana, baš rana jutra kada još sve spava, čekam i posmatram buđenje dana. Volim i kada duboka noć priča sa danom ili jednostavo ode na neki svoj put za nigde. O da, volim svoje samoće što nikako ne znači da sam usamljena. Naprotiv.

Pošalji "SVA MOJA PLATNA" na Facebook Pošalji "SVA MOJA PLATNA" na Google Pošalji "SVA MOJA PLATNA" na My Yahoo! Pošalji "SVA MOJA PLATNA" na Live Pošalji "SVA MOJA PLATNA" na MySpace Pošalji "SVA MOJA PLATNA" na Twitter Pošalji "SVA MOJA PLATNA" na Digg Pošalji "SVA MOJA PLATNA" na del.icio.us

Ažurirano 01.10.2015. u 09:17, autor: LJILJA MMM

Kategorije
Nekategorizovano

Komentari

  1. LJILJA MMM (avatar)


    Samo što smo Maki i ja stigli, avlija se napuni ljudima koji su došli kod Mace. On je tu već nekoliko dana zbog berbe kukuruza. Sve njive su požnjevene, obrane. Majka i otac su sigurno ponosni na svog sina. Ja jesam. Skuvah sebi kafu i sklonih se od muških razgovora. Sedim na basamku.Gledam u svo to zelenilo što se u rozikast plašt presvlači i čekam trenutak kada će dan da obuče crni, prozračni til. Evo ga…krov sa granama čika Ljubine kuće.Grane Izgledaju kao da tu oduvek žive. Postoji par trenutaka u vremenu dana, kada razdaljina između krova I krošnje prestaje da postoji. Na pozadini tamnije plave boje, sa tim rozikasto-belim pramenovina, stoji zakačena silueta stare kuće sa granatim krovom. Uhvatila sam tren kao fotoaparatom. Još jedna prelepa slika skladištena u mojoj memoriji.
    Čudno mi je ponekad. Sve pamtim kao slike, ljude,događaje, propise, posao, ljubav, svađu, druženje, smeh, tugu, putovanje, osećaje…ma sve. Nije to ni tako loše. Bar uvek imam rolu u nekom filmu ili sam samo posmatrač. Pored toga, ne mogu da se požalim da sam glumica samo u jednom žanru
    Gledam u našu staru, lepu gospođu Kuću. Njene žuto-bele haljine pune čipki, ukrasa, karnera, tako raskošno deluju. Ovaj crni til, nehajno prebačen preko nje budi setu i sreću što je seta tu. Vesela žuta boja postaje tamno žuta, nekako elegantna, baš kao za večernji izlazak. Stvarno je lepa. Što je najvažnije, deo je svih nas, kao i ova avlija, ovaj moravski sokak u mom selu Pomešani, u meni oduvek žive, čubursko-novobeogradski asvalt, na kom me rodiše i gde teče moj-naš život, i plodna moravska zemlja, gde naopačke da posadiš ima da rodi. Moja mešavina. Moje kopno koje se prostire između tri reke Save, Dunava i Južne Morave. Toliko toga divnog i teškog. Prelep i ne uvek lak život, koji bih opet, da mogu odživela, sa svim divnim ljudima. Od njih sam lepa. Lepota se hrani isključivo lepotom, dobrota dobrotom, ljubav ljubavlju, poštovanje poštovanjem itd. Hoću da kažem, da je pravilna ishrana životno važna.
    “Aleksinaaaac” čuje se kroz voz dok ruka otvara vrata kupea. Škripe kočnice “Ajde, sine, ovde teba da izađeš” “Znam, hvala Vam”. Sitna devojčica iskače iz voza i kao loptica skočica žuri do kapije svoje nane. Preskače je, jer je već mrak i nana je zaključala. Dijana, mala čupava, već stara, mešanka zalaja besno, ali kad je čula glas devojčice dođe da se mazi. Na vratima kuće pojavi se Nana. Popunila je prostor u ragastou. Niska i jako debela ženica sa sedom kosom upletenom u pletenicu što se niz leđa spušta, zagrli iznenađeno svoju unuku……mir i sreća ispuniše devojčicinu dušu. Dan se završava uskakanjem u njen jako visok krevet . Dole dunja (dušek od perja), pa veliki perjani jastuk, pa mali perjani jastuk, pa jorgan od perja. Skloni prekrivač sa te visoke gomile i brzo uskoči u vazdušasto, hladno perje što miriše. Loptica skočica zaspa u mekom udubljenju na svom oblaku. U rano jutro pevac pod prozorom, poželeće joj dobro jutro. I ona njemu. Što ti je sudbina. Dve ulice odatle se udadoh, za krupnog momka koji radi u mom Beogradu. Sudbi hvala na tome i svemu ostalom. Slike uhvatiše osmeh za ruku i povedoše ga u šetnju dušom. Palagano, nogu pred nogu, šetaju bulevarima Srca, pa preko Duše, sve do trga Osmeh Lica, kao iz filma u film.

    I da mogu opet bih tebe birala
    I na tvojim rukama život Žene odživela

    “Maki, gde si?” iz razmišljanja me prenu glas našeg sina
    Posla preko glave. Plan je megalomanski, kao i uvek. Rad do kasno u noć. Pomaganje rođaka, priča, smeh, kafe, piva. Šapica je presladak i odličan čuvar kuće, a mačor Cile je velika maza i bezobraznik. Ponaša se kao pas. U subotu smo Maca i ja pekli papriku na dva kubeta (jedno za mene a drugo za njega) a Cile je svo vreme preležao pored nas na onoj vrućini. Nema šanse da se mrdnem igde bez njega. Čim dođem, batali mog muža, i zakači se kao čičak za mene. Zna da je smena zaduženja za hranu. Jedino ujutru, dok pijemo jednu za drugom dve kafe, on je u Macinom krilu. Kako se spremimo za povratak u grad, tako Cile ode kod Macinih rođaka. Ćim moj muž dođe sledeći put, eto Cileta nazad kući.
    U nedelju je meso u planu. Podosta toga. Opet su svi od ranog jutra na okupu. Bez ljudi ne ide život. Zapravo ide vreme a život kao da stoji.
    Sin i ja odlazimo do majke i oca (svekra i svekrve) i moje tri gospe. Prvo kod mame i tate.Palim sveće i u sebi im pričam kakav im je praunuk. Znam da bi voleli da znaju. U sebi govorim jer sinovljeva mladost još nema to znanje da razume. Tako i treba. Nedostaju mi. Sve mi njihovo nedostaje. Očekujem da će majka na velikoj kapiji da nas isprati kad krećemo za Beograd, vidim je kako peče pogaču pod crepuljom u ognjištu…priča priče unucima pa onda od umora zaspi….otac koji pravi igračke od drveta unucima….sav ponosan, čeka unuka i sina da se vrate iz žetve svako sa svojim kombajnom….majka već počinje da brine što ih nema jer noć uveliko vlada selom, a on joj objašnjava stručno, muški šta sve može da se desi na tim grdosijama od mašina, ali da se ne sekira jer su se sigurno zaradili. Slajdovi…..jedan za drugim…sretna sam što ih imam.
    Onda odlazimo do mojih gospi. Palim sveće i za mog oca i brata. Dete me pogleda.
    “Zašto i njima pališ sveće kad nisu ovde sahranjeni?”
    “Šta ima veze gde su sahranjeni? Šta je spomenik? Kamen. Ljudi žive u nama. Sada su svi skupa, i u meni su skupa.”
    Na ćošku spomenika oduvek postoji mala rupa. Tu stavim dve zapaljene cigarete. U sebi rekoh “J. nemoj da sekiraš tvog Javora. Sad imaš drugu priliku. Poslušaj tvog Ćiru”. Zapalih i ja cigaru.I tako pušeći pričasmo o njihovom prvom praunuku, čukununuku. Primetih da je sliku moje majke, koja je pala, ali se staklo I ram nisu polomili, Maca zalepio na spomenik. Poštovanje.
    Moje tri gospe……..ogroman deo mene…..pružena ruka ne znači uvek “daj mi” nego i “izvolite”. Kada lepota kaže “izvoli” samo ružnoća razume “daj mi”.
    Od svih njih sam satkana…..takvu me majka rodila, a sudbina svojim mlekom podojila.

    Sa dvoja do vrha natovarenih kola polazimo. Na velikoj kapiji stoji prilika mladog Macinog bratanca koji nas ispraća. Umorni su moji momcu. Svi smo umorni, zdravo umorni i zadovoljni.
    Dočeka nas radostan laveži i ispražnjena činija sa nekakvim privescima koji leže mrtvi po travi, kamenu. Jedna izgrižena saksija svedoči o teškoj smrti biljke u njoj. E, ta biljka je kao neznani junak….ne zna se di je hahaha Javljamo se da smo stigli. Javljamo se Cic. Čujem Stefketa kako drži neku bebeću govoranciju, i naravno, on je predsedavajući. Pristavljam kafu, kratak dogovor i presvlačenje, pa svi na posao. Sutradan stižu u pomoć I ostali članovi našeg čopora.
    **************
    Za one koji svojim koracima koračaju tragovima našim, našoj deci, biološkoj i nebiološkoj:
    MI…….tako malena, a tako zahtevna i, u današnje vreme, retka skupocenost.
    Sa MI se ne rađa. MI se uči.
    MI je ogromna obaveza ....ali obaveza koja se želi....koju MI žele.
    MI je JA koje ne vidi samo sebe.
    I svi moraju znati da im je neprocenjiva MI kolekcija data samo na korišćenje. Ako se ne trude da se menjaju, prilagode jedno drugom, da razumeju, podrže i ne đipaju svađalački na svaku reč ( a sve te promene su put da budete bolji, kvalitetniji ljudi) biće im oduzeta vredna MI kolekcija. Ostaju kolekcionari samo svog malenog i siromašnog JA.
    Priroda je odredila da biljke, životinje i ljudi žive u paru, muškom i ženskom, iz mnogo razloga.
    Priroda je odredila da sva živa bića žive u čoporu, jatu, krdu, grupi. Za čovekovu vrstu to je porodica.Preživela je sve vekove, sve politike, uređenja, ratove, sve pošasti koje je čovek mogao izmisliti, iz mnogo razloga. Oni koji žele da se trude, ako su već darovani njome, mogu je sačuvati. Trudite se da je očuvate, jer u ovom potrošačkom društvu, gde je otuđenost vrlina, kad stanete u jurnjavi, shvatite da samo porodicu imate. Taj redak dar vam je dat iz mnogo razloga.
    Sa jednom porodicom se rađate. To ne možete promeniti, ali morate naučiti da sa njom živite najbolje što možete. Drugu porodicu svesno stičete. Čuvar porodice je MI, dva JA koja ne vide samo sebe.
    Prenositi s kolena na koleno to trudbeničko znanje živeći ga, uslov je da ostanete zdravo živi, i vi i vaš porod za ono što dolazi. To je takođe i osnovni domaći uslov (na ostale ino uslove ne možemo uticati) koji zavisi isključivo od nas samih, da ovaj narod zdravo preživi ono što dolazi.
    ************
    Umor zagrli umor onako kako voli, te tako zaspaše…..poslednja slika ispod spuštenog kapka….bor u oku drema….noć odmara dan …..a dan, kao nar. I sutra je novi dan, još jedan nar, nama dat na dar.

    GLE...


    Jednom, kada me više ne bude,
    Kada ti postelja i ruke prazne osvanu,
    Pa s tišinom, kroz vreme, hodaš korakom umornim
    I znaš, da doći neću, a opet, kafu za dvoje po navici pristavljaš,
    Tad, u ruke uzmi kao lek, redove knjige ove, što o životu govore
    Otvori zelene korice, i znam, u sebi tiho reći ćeš,
    „Gle, pa tu si ti.“

    Jednom, kada te više ne bude,
    Kada mi postelja i ruke prazne osvanu,
    Pa s tišinom, kroz vreme, hodam korakom umornim
    I znam da doći nećeš, a opet, kafu za dvoje po navici pristavljam
    Tad, u ruke uzeću kao lek, redove knjige ove, što o životu govore
    Otvoriću zelene korice, i znam, u sebi tiho reći ću,
    „Gle, pa tu si ti.“

    Jednom, kada Nas više ne bude,
    Deca će naša, kada im život dozvoli,
    u ruke uzeti redove knjige ove što o životu govore
    I brzo shvatiti da lek i put jesu
    Otvoriće zelene korice i znam, sa srećnom setom reći će
    „Gle, pa tu su oboje“.





    Čemu drumovi, ako život sa dušom njima ne hodi?
    kraj knjigice
    Ažurirano 01.10.2015. u 09:36, autor: LJILJA MMM