DANIČINA LJUBAV - Deo prvi - Blogovi - Forum Krstarice
Prikaži RSS

Stipanov Dućan

DANIČINA LJUBAV - Deo prvi

Oceni ovaj blog

Danica ništa nije znala o svetu van sigurnog okruženja nekolicine okolnih zdanja, iako nije tu bila rođena. Mama joj je pričala da ju je rodila sred razorene civilizacije, negde u beskonačnoj divljini i da ju je u naručju ovamo donela, bežeći preko pustinje pred poluljudskim razdiračima, stvorovima od kamena i neljudskim lovcima na robove.
Pričalo se da je pre Obesvećenja Čovek bio gospodar mašina, životinja i kamena. Da je suvereno vladao planetom, stigao do zvezda i bio potisnut natrag. Niko od živih nije video Obesvećenje, ali su ga ponekad s užasom, isključivo šapatom, pominjali u predugim noćima kraj vatri što razgone tamu.
Pa opet, Danica nije često razmišljala o tome. Jednom joj je snaš Tona rekla da ono što se nalazi u lagumima ispod grada nikome ne dozvoljava da ugrozi ono što smatra sopstvenom svojinom i da taj i takav zaštitnik užasno plaši svaku poznatu predatorsku vrstu. Uveravala ju je kako nema šanse da se ikada ikakav razbojnik ovde pojavi. Doduše, naglo je zaćutala kad se čika Matija pojavio i nikad više to nije pominjala, ali Danici je bilo sasvim dovoljno ono što je čula. Osećala se sigurnom.
Stresavši glavom kako bi razagnala misli, Danica je pogledala kroz prozor u sunčano popodne rane jeseni. Senke su bile duge, a Dušomor je bio tamo, kao i svaki put. Pogled mu je bio usmeren ka njoj, ali kao da nije posmatrao njen prozor, već neku neodređenu tačku, daleko iza snova.
Naglo je spustila pogled. Moćne Dušomorove mišice bile su sposobne da nose ogroman teret, ali lice mu je bilo prepuno nežnosti. Oduvek je bio tamo, ali je nikad nije ni pogledao. Zbog nečega je njegov pogled večito bio uperen u nedokučiva prostranstva koja ona nikad neće spoznati.
Uzdahnuvši pokupila je ispopravljanu odeću sa svog jedinog blaga, stare Singerice koju su zatekle upravo ovde. Mame odavno nema, ali pre no što je umrla, osposobila je drevnu spravu i naučila je Danicu kako se ona koristi .
Strpavši robu u ruksak, krenula je razrovašenim pločnikom najpre do snaš Tone. Prizemlje je bilo prepuno kokošaka i koza, ali Danica se odavno privikla na njih. Predala je sređenu odeću, uzela jaja i mleko, pa ovlaš otpozdravila starici blagog lica, a onda nastavila do čika Pavla. Njegovi zečevi su bili na spratu i zaista nije želela da ih vidi. Pavle je plaćao u mesu i ne bi volela da zamišlja njihov vlažni pogled dok ručava.
Pošto je obišla još nekoliko komšija, pokupila stvari za opravke i svoje potrepštine u kojima su je isplaćivali, krenula je kući s čudnim stezanjem u grudima. Svi su ti ljudi bili jako ljubazni i mnogo su pričali, ali Danica se uvek osećala neprijatno pored njih. Nikad nije uspela da se otme utisku da nisu potpuno otvoreni. Kao da su nešto prećutkivali, kao da su krili nešto što ona nikako nije smela znati.
Veče se spuštalo, korak joj se ubrzao, a disanje je postalo lagodno. Stigavši do Dušomora zastala je i osmotrila ga je. Pogled mu je bio uperen naviše, ali njegove mišićave butine pružale su se na dohvat Daničinih ruku. Nije mogla da se suzdrži. Prešla je laganim pokretom preko njegove noge i prošaptala "Volim te". Mada Dušomor ničim nije pokazao da je osetio njen dodir, Danica se naglo postidela, hitro okrenula, pa je požurila ka svom ulazu. Valjalo je srediti dobijenu robu.
Suvo granje je lako planulo i stari šporet je ispunio prostoriju jarom. Dok se meso peklo i mleko kuvalo, još jednom je pogledala Dušomora kroz prozor. Možda je sve bilo tek igra večernjih senki ili odraz njene čežnje, ali gotovo je bila sigurna da je Dušomor posmatra. Prvi put za sve ove godine! Koliko mu je samo puta čula glas, ponekad i obris nazirala u svojoj sobi, svaki put na razmeđi snova i stvarnosti, a da je nijednom ni pogledao nije. Protrlja oči i pogleda ponovo. Nije bilo sumnje. Dušomorov pogled beše uperen ravno u nju.

***

Kako su jesenji dani odmicali, Danica je sve češće imala gosta pre no što bi zaspala. Iako su to bili tek magloviti obrisi, Danica je s nepogrešivom sigurnošću razaznavala da nejasna silueta kraj njenog kreveta pripada Dušomoru.
- Tu sam, srce moje... Tu sam... Ne mogu preživeti bez tebe... Potrebna si mi... Žuta kugla gubi snagu, a led dolazi... Sanjam tvoju put. Želim da se privijem uz tebe i da te ispijam u ledenim noćima..O, mala, mala. Tako mi trebaš..." - šaptao bi joj uljujkujući je u san i Danica bi sanjala njegovo telo pokraj svoga, žudela za poljupcima i milovanjima i čekala ga iz večeri u veče.
Najzad je uvela novi običaj. Kad god bi prolazila kraj Dušomora, pomilovala bi ga i rekla "volim te". Ponekad se osećala kao guska dodirujući kamene površine te drevne statue, ali Dušomor je bio njena jedina ljubav, koliko god glupo ponekad i njoj samoj to delovalo.
Dani su prolazili jedan za drugim. Vreme je postajalo sve hladnije, a kiše sve češće i duže. Danica je retko izlazila, ali svoj mali obred izjavljivanja ljubavi Dušomorovoj skulpturi nikad nije izostavljala, a noćna šaptanja postajala su sve učestalija.
Kad je jednog od tih sivih dana krenula da obavi svoju malu ljubavnu ceremoniju, s nelagodnošću ugleda čika Rajka gde sedi pod Dušomorovim nogama s licem u šakama. Danica mu priđe i on podiže pogled. Oči mu behu krvave, a lice vlažno od suza.
- Šta se desilo čika Rajko? Zašto plačete? - obrati mu se ona nežno.
- Marica... Marica... Vrišti u snu... Bojim se da ću je izgubiti.- odgovorio je nesigurno.
- Ne bojte se čika Rajko. Evo, Dušomor vas je čuo, ne da on vašu Maricu...- započe Danica pokušavajući da uteši uplakanog čoveka. Međutim, on se naglo osovi na noge i za trenutak joj se učini da će je udariti.
- Dušomor!? Kako se samo usuđuješ, kučko bezosećajna! - prodera se Rajko.
- Tu je Dušomor... Tu iza vas... Pogledajte.- promuca Danica. Rajko zastade i osvrnu se. Potom se potpuno okrenu i pogled mu stade kliziti naviše uz skulpturu što se nadvijala nad njim. Buljeći u hladni kamen Dušomorova obličja Rajko zatrepta, pa najzad ponovo obrati pažnju na Danicu.
-To... To... Čekaj malo... Kako znaš?- delovao je zbunjeno.
- Priča mi noću. Predstavio mi se.- reče Danica i u Rajkovim očima poče da iskri shvatanje.
- Ovo... Ovo priča s tobom? I reklo je da se zove Dušomor?- zamuca kao u nekom iščekivanju ili olakšanju. Danici postade nekako toplo oko srca što je umirila nesretnog čoveka i požele da mu ispriča sve o svojoj ljubavi.
- Da... On me voli...- započe, ali je Rajko opet prekide.
- Je li ti govorio nešto o dolasku jeseni?- Danici ne pade na pamet da se zapita otkud to Rajko može znati, nego mu odgovori kao iz topa.
- Da. Obećao je da će me odvesti odavde.- olakšanje na Rajkovom licu se gotovo moglo dodirnuti.
- Pristala si?- upita s nekakvom divljom radoznalošću.
- Jesam.- odgovori Danica pomalo zbunjeno.
- Dobro si uradila... Jako dobro... Nikad ne odustaj od svoje ljubavi. Jesen je blizu.- odgovori Rajko, pa se okrenu i bez pozdrava ode niz ulicu.


...Nastavlja se...

Pošalji "DANIČINA LJUBAV - Deo prvi" na Facebook Pošalji "DANIČINA LJUBAV - Deo prvi" na Google Pošalji "DANIČINA LJUBAV - Deo prvi" na My Yahoo! Pošalji "DANIČINA LJUBAV - Deo prvi" na Live Pošalji "DANIČINA LJUBAV - Deo prvi" na MySpace Pošalji "DANIČINA LJUBAV - Deo prvi" na Twitter Pošalji "DANIČINA LJUBAV - Deo prvi" na Digg Pošalji "DANIČINA LJUBAV - Deo prvi" na del.icio.us

Kategorije
Priča

Komentari

  1. 123loncar (avatar)