Omršaveli vukovi – uznemireni glađu, poklekli pred jačim autoritetima, vođama čopora ljudi, najsurovijim primercima – pognute glave i povijenog repa, beže u stranu k ćoškovima kaveza, uhvaćeni nemirom. Posmatraju ih ljudi, posetioci zoovrta, bacajući zadivljene poglede, pune strahopoštovanja, ali i oholosti i prezira.
Miris životinjskog izmeta, mokraće i tela, uvlači se u ustajale bare, u jezerca, u kućice za spavanje, u travu prekrivenu maslačkom i belim radama, i raznosi se blagim beogradskim povetarcem do obližnjih terasa i potamnelih, na pojedinim mestima okrnjenih ili i otpalih fasada.
Na raskrsnici sa tramvajskim šinama ljudi žure sa kesama, pijačnim torbama i putnim koferima. Tramvaji odjekuju zvonjavom skretanja i brzinom prolaska. Jutarnje sunce se smeje romskoj dečici na raskrsnici kod obližnjeg vrtića, čiji izgled podseća na aristokratska vremena. Prose kraj kola, ili pokušavaju da očiste šoferšajbne nervoznih vozača čiji pogled odaje nerazumevanje i prekor, ljutnju i psovanje, žaljenje ili ravnodušnost. Poneko dâ dozvolu i sitninu, pre nego što krene dalje.
Sve se to čuje i primeti jednim odlaskom do zoo-vrta na Kalemegdanu, omiljenom mestu za šetnje, romanse, vožnje biciklom i partije šaha. Treba poznavati istoriju te velike zelene površine, tvrđave, njenih bedema i kula, skrovitih bunkera, kao i muzeja, galerija, kafana, noću osvetljenih svetiljkama i fenjerima, oko kojih obleću rojevi sitnih mušica u brzom luku.
Spomenici podignuti velikanima, uzdignuti ka slobodi, ka neboplavoj boji visine, iznad krošnji drvoreda, kao da kamenom govore. Crna kapija sa šiljcima i krstom, koja se vidi pokraj crkve Ružice obgrljene zelenožutim bršljenom, postavljena je ukoso od crkve Sv. Petke, do koje vernici dolaze u grupama i pojedinačno, noseći darove, tražeći milost i oproštaj, iznureni težinom krsta i penjanjem uzbrdo ka zidinama utvrđenja, uz tu, na tom mestu, opasno strmu kaldrmu.
Koliko puta su mi oči upijale mir ovoga mesta, pokušavajući da me prenesu u neku drugu realnost, u sasvim drugačije oblikovani život, u novi stadijum filosofske usmerenosti ka večnom u nama, ka besmrtnom delu nas samih, ka našoj suštini, koju konačno i prepoznajemo... Mnogo puta zapitani i pre mene, koračali su lelujavim stazama, natkriveni krošnjama stabala, i prolazili pored klupa na kojima su sedeli zaljubljeni parovi i stariji ljudi, ti književnici, neprekinute veličine koje bde nad nama, početnicima u svetu književnosti, tek prinesenim žrtvama Bogu mašte.
Kratak i iznenadan, oštar bol u srcu ponovo me opominje na prolaznost, na kraj i ovog pokušaja opisivanja one druge Ulice. Ne postoji dan u mom sećanju da ne pomislim na sopstvene poraze, na svoju ništavnost i bezličnost, tako nemenjajuću, i toliko svirepu, da me nagoni na iskorak unazad, na vraćanje na staro, na početak, prvu stranicu, belinom ispunjenu. Ruka, prislonjena o poluotvorene usne, odbija kao barikada odbegle izdahe, dok oči zamišljenost odaju.
Pokušavam i sada, ovoga časa, iz istih stopa, u deliću sekunde, da kažem obuzeta sveznanjem i prosvetljena, kako znam šta je istina među lažima, kako umem da joj prepoznam lice, bledo, ispijeno, među svim tim nasmejanim i ozarenim varkama, čija bezazlenost prividna je, a svirepost izjeda upravo kroz putanju istine. Bol i istina, jedno li su?
Moji likovi, bolje reći uhode i aveti, u dubini mene usidreni, u izgubljenoj luci one druge Ulice – kao da stalno viču jedno te isto: pomozi, opiši, osveti nas! Kako da im objasnim koliko sam i sama avet, i da nemam moći ni želje za još jednim ratom, da sam gubitnik kao i oni, da se ne razlikujem od njih ni po čemu, čak ni po rečima, kojima je ubijena svaka radost, i unižen ponos, i glasnogovorljivost?!
Utihnule su moje reči zaglušene ratnom burom i olujom stvari, bespomoćni promatrač Ulice kvazipisac Marstoj tiho pati i sažaljeva se. Dosta je za danas...
M.S.Marstoj
Miris životinjskog izmeta, mokraće i tela, uvlači se u ustajale bare, u jezerca, u kućice za spavanje, u travu prekrivenu maslačkom i belim radama, i raznosi se blagim beogradskim povetarcem do obližnjih terasa i potamnelih, na pojedinim mestima okrnjenih ili i otpalih fasada.
Na raskrsnici sa tramvajskim šinama ljudi žure sa kesama, pijačnim torbama i putnim koferima. Tramvaji odjekuju zvonjavom skretanja i brzinom prolaska. Jutarnje sunce se smeje romskoj dečici na raskrsnici kod obližnjeg vrtića, čiji izgled podseća na aristokratska vremena. Prose kraj kola, ili pokušavaju da očiste šoferšajbne nervoznih vozača čiji pogled odaje nerazumevanje i prekor, ljutnju i psovanje, žaljenje ili ravnodušnost. Poneko dâ dozvolu i sitninu, pre nego što krene dalje.
Sve se to čuje i primeti jednim odlaskom do zoo-vrta na Kalemegdanu, omiljenom mestu za šetnje, romanse, vožnje biciklom i partije šaha. Treba poznavati istoriju te velike zelene površine, tvrđave, njenih bedema i kula, skrovitih bunkera, kao i muzeja, galerija, kafana, noću osvetljenih svetiljkama i fenjerima, oko kojih obleću rojevi sitnih mušica u brzom luku.
Spomenici podignuti velikanima, uzdignuti ka slobodi, ka neboplavoj boji visine, iznad krošnji drvoreda, kao da kamenom govore. Crna kapija sa šiljcima i krstom, koja se vidi pokraj crkve Ružice obgrljene zelenožutim bršljenom, postavljena je ukoso od crkve Sv. Petke, do koje vernici dolaze u grupama i pojedinačno, noseći darove, tražeći milost i oproštaj, iznureni težinom krsta i penjanjem uzbrdo ka zidinama utvrđenja, uz tu, na tom mestu, opasno strmu kaldrmu.
Koliko puta su mi oči upijale mir ovoga mesta, pokušavajući da me prenesu u neku drugu realnost, u sasvim drugačije oblikovani život, u novi stadijum filosofske usmerenosti ka večnom u nama, ka besmrtnom delu nas samih, ka našoj suštini, koju konačno i prepoznajemo... Mnogo puta zapitani i pre mene, koračali su lelujavim stazama, natkriveni krošnjama stabala, i prolazili pored klupa na kojima su sedeli zaljubljeni parovi i stariji ljudi, ti književnici, neprekinute veličine koje bde nad nama, početnicima u svetu književnosti, tek prinesenim žrtvama Bogu mašte.
Kratak i iznenadan, oštar bol u srcu ponovo me opominje na prolaznost, na kraj i ovog pokušaja opisivanja one druge Ulice. Ne postoji dan u mom sećanju da ne pomislim na sopstvene poraze, na svoju ništavnost i bezličnost, tako nemenjajuću, i toliko svirepu, da me nagoni na iskorak unazad, na vraćanje na staro, na početak, prvu stranicu, belinom ispunjenu. Ruka, prislonjena o poluotvorene usne, odbija kao barikada odbegle izdahe, dok oči zamišljenost odaju.
Pokušavam i sada, ovoga časa, iz istih stopa, u deliću sekunde, da kažem obuzeta sveznanjem i prosvetljena, kako znam šta je istina među lažima, kako umem da joj prepoznam lice, bledo, ispijeno, među svim tim nasmejanim i ozarenim varkama, čija bezazlenost prividna je, a svirepost izjeda upravo kroz putanju istine. Bol i istina, jedno li su?
Moji likovi, bolje reći uhode i aveti, u dubini mene usidreni, u izgubljenoj luci one druge Ulice – kao da stalno viču jedno te isto: pomozi, opiši, osveti nas! Kako da im objasnim koliko sam i sama avet, i da nemam moći ni želje za još jednim ratom, da sam gubitnik kao i oni, da se ne razlikujem od njih ni po čemu, čak ni po rečima, kojima je ubijena svaka radost, i unižen ponos, i glasnogovorljivost?!
Utihnule su moje reči zaglušene ratnom burom i olujom stvari, bespomoćni promatrač Ulice kvazipisac Marstoj tiho pati i sažaljeva se. Dosta je za danas...
M.S.Marstoj
