"Toplina je otopila moj vrat", mislio je Miljan, "otopila je moj vrat, otopila je kragnu, i sad mi se od potiljka niz kičmu spušta ta lepljiva mešavina kože i tkanine."
Duboko je i (na svoju žalost) čujno disao i prestravljeno i nepomično buljio u kolibu.
"A nije ni samo od vrućine", mislio je, jer, ipak je već petnaest minuta džedžio u hladu drveta, sakriven iza debelog stabla, dok ga je jeo nemir. "Prokletnica je tamo, i vreba me. Pravi se da nije tu, a tu je, osećam je. Majka će me ubiti što kasnim."
Stisnuo je platnenu torbu s hlebom, mlekom i ostalim potrepštinama čvršće uz sebe, udahnuo i, kao na iglama, zakoračio na veštičinu teritoriju.
Korak, dva, tri. Svaki težak kao da umesto nogu ima macole, svaki sve žurniji od prethodnog. Prevalio je već dve trećine travnjaka, naherena koliba ostaje iza njega, izgleda će ovaj put uspeti da se izvuče neprimećen.
- Hej, mali ... - začu odjednom iza sebe, i niz leđa mu potekoše još krupnije kaplje znoja. Poslednje što je hteo da uradi je da se okrene. Pa ipak, nekako protiv vlastite volje, pomerena samo babinim piljećim očima, glava mu se obrte unazad.
Stajala je na pragu, s crnom mačkom na ramenu. Krupna, kratkonoga, oklembešenih grudi. Donja vilica isturena, a par krnjavih zuba iz nje štrči uvis, preko gornje usne. Kukovi ukrivo, jedan značajno viši. Zlokoban odsjaj u onom nećoravom oku. I grba na leđima. Ne vidi je, ali je tu.
- Heeej maaali... - otegla je, baš onako kao što otegne svakoga dana pre nego što se to desi. - Gađaću te sisom!
Talas užasa se preliva Miljanovim licem, on se okreće, odjednom noge više nisu macole nego su opet lake, trči koliko god ga nose, baba podiže obema rukama desnu sisu izned desnog ramena (mačka je na levom!), pravi raskorak radi boljeg oslonca, a onda jedan neverovatan, snažan izbačaj i leteće đule mesa snažno pogađa dečaka u potiljak. Ovaj put, međutim, on, pre nego što se onesvesti, ugleda liniju međe kako promiče ispod njega.
"Sledeći put ću uspeti!", misli, dok mu se svest rastapa u magli.
"Sledeći put će uspeti.", primećuje i mačka, dok veštica namotava sisu vidno raspoložena zbog pogotka.
Duboko je i (na svoju žalost) čujno disao i prestravljeno i nepomično buljio u kolibu.
"A nije ni samo od vrućine", mislio je, jer, ipak je već petnaest minuta džedžio u hladu drveta, sakriven iza debelog stabla, dok ga je jeo nemir. "Prokletnica je tamo, i vreba me. Pravi se da nije tu, a tu je, osećam je. Majka će me ubiti što kasnim."
Stisnuo je platnenu torbu s hlebom, mlekom i ostalim potrepštinama čvršće uz sebe, udahnuo i, kao na iglama, zakoračio na veštičinu teritoriju.
Korak, dva, tri. Svaki težak kao da umesto nogu ima macole, svaki sve žurniji od prethodnog. Prevalio je već dve trećine travnjaka, naherena koliba ostaje iza njega, izgleda će ovaj put uspeti da se izvuče neprimećen.
- Hej, mali ... - začu odjednom iza sebe, i niz leđa mu potekoše još krupnije kaplje znoja. Poslednje što je hteo da uradi je da se okrene. Pa ipak, nekako protiv vlastite volje, pomerena samo babinim piljećim očima, glava mu se obrte unazad.
Stajala je na pragu, s crnom mačkom na ramenu. Krupna, kratkonoga, oklembešenih grudi. Donja vilica isturena, a par krnjavih zuba iz nje štrči uvis, preko gornje usne. Kukovi ukrivo, jedan značajno viši. Zlokoban odsjaj u onom nećoravom oku. I grba na leđima. Ne vidi je, ali je tu.
- Heeej maaali... - otegla je, baš onako kao što otegne svakoga dana pre nego što se to desi. - Gađaću te sisom!
Talas užasa se preliva Miljanovim licem, on se okreće, odjednom noge više nisu macole nego su opet lake, trči koliko god ga nose, baba podiže obema rukama desnu sisu izned desnog ramena (mačka je na levom!), pravi raskorak radi boljeg oslonca, a onda jedan neverovatan, snažan izbačaj i leteće đule mesa snažno pogađa dečaka u potiljak. Ovaj put, međutim, on, pre nego što se onesvesti, ugleda liniju međe kako promiče ispod njega.
"Sledeći put ću uspeti!", misli, dok mu se svest rastapa u magli.
"Sledeći put će uspeti.", primećuje i mačka, dok veštica namotava sisu vidno raspoložena zbog pogotka.
