Srećno sam 1999 godine, u podrumu, istrpela bombardovanje i od tad nemam baš mnogo razumevanja za ljude koji drugima razbijaju glave, a to nazivaju junaštvom. Isto to se desilo, i na istom mestu pre više od šest vekova.
Zato medju herojima i izdajnicima prvo zapažam onu koja nije ni jedno ni drugo. Razumem samo nju – Kosovku devojku. Polje zamišljam kao veliku livadu pretvorenu u bojište. Ranjeni junaci leže kraj svojih konja i polomljenog oružja. Zbog krvave odeće jedva se razlikuju Srbin od Turčina. Posle su jedni na jednom kraju livade izgradili crkvu, a drugi na drugom džamiju. Tako su zauvek razdvojili one koji su u smrt otišli zajedno.
Jedni su glave razbijali topuzima drugi buzdovanima, jedni sekli mačevima, drugi sabljama. Kosovka devojka je i jedne i druge pojila vinom i umivala suzama.
Vidim je visoku i tanku povijenu nad nekim ranjenikom, kao brezu na vetru. Oči crne i bez sjaja, isplakane i užasnute prizorom. Vilica podrhtava bez jecaja. Na rukama skorela krv ranjenika.
Posle svakog koraka se sagne pokušavajući da pomogne vitezu. Svaki put se sve manje i sve teže ispravlja. Crna raspuštena kosa vidljivo sedi. Traži dragog ili brata, kao da i jedan od onih nije nečiji brat ili dragi.
Naći će nesreću, starost, smrt... Od jednog do drugog kraja livade na hiljade svadbi koje se neće desiti i dece koja neće biti rodjena.Dok predje polje Kosovka devojka pretvoriće se u staricu, grbavu i zabradjenu.
Danas se na Kosovo zovu neke nove svate, na svadbu bez mlade. Opet se dele naheroje i izdajnike i dalje ne shvatajući da niko nikada neće pobediti. A gube svi.
Zato medju herojima i izdajnicima prvo zapažam onu koja nije ni jedno ni drugo. Razumem samo nju – Kosovku devojku. Polje zamišljam kao veliku livadu pretvorenu u bojište. Ranjeni junaci leže kraj svojih konja i polomljenog oružja. Zbog krvave odeće jedva se razlikuju Srbin od Turčina. Posle su jedni na jednom kraju livade izgradili crkvu, a drugi na drugom džamiju. Tako su zauvek razdvojili one koji su u smrt otišli zajedno.
Jedni su glave razbijali topuzima drugi buzdovanima, jedni sekli mačevima, drugi sabljama. Kosovka devojka je i jedne i druge pojila vinom i umivala suzama.
Vidim je visoku i tanku povijenu nad nekim ranjenikom, kao brezu na vetru. Oči crne i bez sjaja, isplakane i užasnute prizorom. Vilica podrhtava bez jecaja. Na rukama skorela krv ranjenika.
Posle svakog koraka se sagne pokušavajući da pomogne vitezu. Svaki put se sve manje i sve teže ispravlja. Crna raspuštena kosa vidljivo sedi. Traži dragog ili brata, kao da i jedan od onih nije nečiji brat ili dragi.
Naći će nesreću, starost, smrt... Od jednog do drugog kraja livade na hiljade svadbi koje se neće desiti i dece koja neće biti rodjena.Dok predje polje Kosovka devojka pretvoriće se u staricu, grbavu i zabradjenu.
Danas se na Kosovo zovu neke nove svate, na svadbu bez mlade. Opet se dele naheroje i izdajnike i dalje ne shvatajući da niko nikada neće pobediti. A gube svi.