Na televizijama se odskora vrti reklamna poruka: Dva momka kusaju nekakve grickalice, jedan se stropošta uz jauk, dok drugi otpljune u kameru da je to što kusaju dobro, samo treba vremena da se navikne. Pun pogodak.
Tako mi se nekako čini i čitava ujdurma oko tranzicije - dok je čitavo stanovništvo bezmalo u komi, nekolicina trutova ubeđuje nas da ***** miriše.
Tako se desilo da se Mile sa Čubure, junak talentovanih ali strogo kontrolisanih autora, pretvorio u svoju suprotnost otrgnuvši se tako sa zamišljene medijske udice. Po svoj prilici, Mile se izmigoljio nameri i svom prvobitnom zadatku.
Narodu je zlo od lopovluka, afera, optuživanja, čerečenja i sve to na oči gladnih, obespravljenih i poniženih. Pre neki dan saznali smo da je nestalo četiri hiljade stanova! Pa da je četiri hiljade zrna kafe, srkali bi je do onomad. Četiri hiljade pčela nakupilo bi meda za izbeglu i sirotu decu.
Sunce vam ***** kalaisano, gori ste od najcrnje noćne more. Dok su pritegli i krenuli da čereče zemlju, vi se nadate crncu u Beloj kući. Kako vam nije palo na pamet (a bila vam je dužnost) da vratite četiri hiljade vojske na jug Srbije.
Sedam leta mrsomudite, sastančite, razglabate, pezite pred svetskim činovnicima kao *****. Cupkate po trgovima umesto da se sakrijete pod suknje, ako vas nesrećnice koje moraju da dele postelju sa vama nisu već škartirale, zatečeni po mišjim rupama, vežbate za svetske sobarice.
Ponizili ste zemlju dopustivši da nam danas seru pred kućom. Na pragu. Obezglavili ste vojsku terajući momke da služe po dečjim jaslama i mere praškove po apotekama. Čuvaju straže u foajeima pozorišta.
Mrtvi rodoljubi i junaci zveče kostima, ponovo im se umire od stida. Šta vi to pregovarate i sa kim? Ko je vama kukavicama i ništacima dao mandat da odlučujete o životu, vi, mrtva puvala?
Stalno vam je u ustima 1999! Pa gde ste bili 1999? Naplaćivali ste ceh u Pešti, Segedinu, Beču. Gladne godine trčali ste u Vašington na molitvene doručke, vi, deca nečastivog.
Danas dopuštate da vam sajber narkoman, drekavac sa kolutovima oko izgubljenih očiju, drži verbalnu vekelu, umesto da vežete manijaka ili ga bar suočite sa njegovim ortacima u zločinu. Ne znate ko je ubio Zorana Đinđića? Spremate taksiste iz Čikaga za ambasadora u Prištini. Narodu uvijate lajne u celofan, da se navikne, liferujete sluškinje u pantalonama. Učite decu da i njih (pantalone) treba skinuti i pružiti oba obraza novim prijateljima. Vama je obraz tek obris na lopovskom dupetu.
Tako gologuze terao bih vas da molite i kumite po svetu, umesto što se ljubite sa ispušenim lulama u trodelnim odelima. Preziru vas čak i naši neprijatelji. Znaju oni da vi niste mi. Da ste još samo jedna nesreća u nizu. Prodavci udvoričke demokratije. Ali, svake sile do svanuća. Dok vi ne nestanete u prah sa lica ove izmučene zemlje koja vas trpi. Ništa niste naučili. Ništa nije gotovo dok ne bude gotovo. Za to vreme narod će odgajati nov naraštaj, koji neće ličiti na vas. Ličiće na nas. Tada će nebo da se otvori i počne pakao. A nebo neka izabere svoje miljenike. Toliko!
Tako mi se nekako čini i čitava ujdurma oko tranzicije - dok je čitavo stanovništvo bezmalo u komi, nekolicina trutova ubeđuje nas da ***** miriše.
Tako se desilo da se Mile sa Čubure, junak talentovanih ali strogo kontrolisanih autora, pretvorio u svoju suprotnost otrgnuvši se tako sa zamišljene medijske udice. Po svoj prilici, Mile se izmigoljio nameri i svom prvobitnom zadatku.
Narodu je zlo od lopovluka, afera, optuživanja, čerečenja i sve to na oči gladnih, obespravljenih i poniženih. Pre neki dan saznali smo da je nestalo četiri hiljade stanova! Pa da je četiri hiljade zrna kafe, srkali bi je do onomad. Četiri hiljade pčela nakupilo bi meda za izbeglu i sirotu decu.
Sunce vam ***** kalaisano, gori ste od najcrnje noćne more. Dok su pritegli i krenuli da čereče zemlju, vi se nadate crncu u Beloj kući. Kako vam nije palo na pamet (a bila vam je dužnost) da vratite četiri hiljade vojske na jug Srbije.
Sedam leta mrsomudite, sastančite, razglabate, pezite pred svetskim činovnicima kao *****. Cupkate po trgovima umesto da se sakrijete pod suknje, ako vas nesrećnice koje moraju da dele postelju sa vama nisu već škartirale, zatečeni po mišjim rupama, vežbate za svetske sobarice.
Ponizili ste zemlju dopustivši da nam danas seru pred kućom. Na pragu. Obezglavili ste vojsku terajući momke da služe po dečjim jaslama i mere praškove po apotekama. Čuvaju straže u foajeima pozorišta.
Mrtvi rodoljubi i junaci zveče kostima, ponovo im se umire od stida. Šta vi to pregovarate i sa kim? Ko je vama kukavicama i ništacima dao mandat da odlučujete o životu, vi, mrtva puvala?
Stalno vam je u ustima 1999! Pa gde ste bili 1999? Naplaćivali ste ceh u Pešti, Segedinu, Beču. Gladne godine trčali ste u Vašington na molitvene doručke, vi, deca nečastivog.
Danas dopuštate da vam sajber narkoman, drekavac sa kolutovima oko izgubljenih očiju, drži verbalnu vekelu, umesto da vežete manijaka ili ga bar suočite sa njegovim ortacima u zločinu. Ne znate ko je ubio Zorana Đinđića? Spremate taksiste iz Čikaga za ambasadora u Prištini. Narodu uvijate lajne u celofan, da se navikne, liferujete sluškinje u pantalonama. Učite decu da i njih (pantalone) treba skinuti i pružiti oba obraza novim prijateljima. Vama je obraz tek obris na lopovskom dupetu.
Tako gologuze terao bih vas da molite i kumite po svetu, umesto što se ljubite sa ispušenim lulama u trodelnim odelima. Preziru vas čak i naši neprijatelji. Znaju oni da vi niste mi. Da ste još samo jedna nesreća u nizu. Prodavci udvoričke demokratije. Ali, svake sile do svanuća. Dok vi ne nestanete u prah sa lica ove izmučene zemlje koja vas trpi. Ništa niste naučili. Ništa nije gotovo dok ne bude gotovo. Za to vreme narod će odgajati nov naraštaj, koji neće ličiti na vas. Ličiće na nas. Tada će nebo da se otvori i počne pakao. A nebo neka izabere svoje miljenike. Toliko!
