Благоје Јововић

Два метка за Павелића
(одломак из књиге Тихомира Бурзановића)

...

Пођем кући и знам да сјутра вече долази последња ноћ, 9. април 1957.године, и да више нема одустајања од ријечи коју сам дао самоме себи, па таман погинуо!

Дан Д
Крећем ја сјутра на станицу, кад тамо - ево Мила!
Ја љут, питам га:
”Шта си дошао да ме деморалишеш, ја вечерас завршавам посао, не требаш ми!”
“Вечерас не гледам у Павелића, идем иза њега и бићу са тобом”, каже мени Мило и додаје да ће вечерас бити све у реду.
Идем ја, Мила слушам и не слушам, само ми кроз главу пролазе слике данашњег боравка у усташкој кафани. Донијели летке, транспаренте, плакате дијеле, све спремају, јер сјутра је велика прослава на којој, како сам са заклео, неће бити живог Павелићa.
Уђемо у аутобус. Сједнемо поново скупа. Павелић, ако нема на крају аутобуса мјеста онда сједне на прво иза возача. Кад смо дошли до станице да силазимо, ја Милу кажем да иде испред мене и он стварно сиђе и уђе у ону масу народа. Кад смо се примакли путу који се одваја ка Павелићевој кући, Мила нема!
Кукавица, где се изгуби ?
Ја одлучио и повратка нема. Идем за њима и размишљам колико морам да приђем , колико времена имам кад пуцам у Павелића, да пуцам у пратиоца. И хоћу ли Павелића убити једним метком.
Идем, прилазим им све ближе, јасно чујем како разговарају. У том тренутку се прекрстим и помолим се Богу и Светом Василију Острошком. Како сам се прекрстио, чујем, пратилац говори:
“Поглавниче, ја бих сад свратио до клуба, ево вас близу, брзо ћу ја доћи!”
Не могу да вјерујем да ми је Бог тако брзо помогао. И Свети Василије.
До куће Павелића још 50 метара.

Павелић пада и псује ми мајку српску
Раздвојили су се, ја се склонио за једно велико дрво у дрвореду, видим како се Павелић окреће наоколо, и наставља да иде, са ташном у руци.
Кренем за њим. Брзим кораком. Скоро трчим.
Долазим на седам - осам метара. Павелић ме је осјетио, видео... почео да виче:
“Мајку ти ***** српско - јеврејску, комунистичку!
Чујем пуцањ, не знам одакле долази.
Не стајем. Трчим право на Павелића. Дођем на два - три метра и пуцам.
Једном. Други пут ! Пуцам му у леђа, онако како је бјежао. Два пута у њега.
Он пада.
Како је носио ташну, она му испадне, са стране, у једну башту.
Пао, не мрда, не могу да вјерујем да се прави мртав, ако су два метка у њега.
У том тренутку помислим - боље је да остане жив, јер ће га у болницу, народ ће видети и онда му се мора судити!
Дал да га прибијем? Онда угледам ону ташну. Документи? Било би добро докопати се... али, ако су паре у торби, па ме ухвате и прогласе лоповом. И да сам га убио због пара! Оставим ја и Павелића и торбу.
 

Back
Top