Školjka se jednom oglasila, ali je zvuk bio tako jak i prodoran da nas je sve probudio. Kao i onog dana kada sam čula vrisak žene, kada je Euros došao, tako sam i sada zarila glavu u jastuk dok su se u meni budila sećanja na težak period detinjstva koji me pomno prati u svakom mom koraku, iako se trudim da ga zaboravim. Ponovo sam pomislila da sanjam, ali setivši se da su me snovi napustili i da sam u zemlji ravnoteže mirno spavala, pomislih da bi pametnije bilo da proverim gde je David. Međutim, njegov krevet je bio prazan. Izletela sam iz sobe, a svi ostali su već bili napolju i posmatrali kako zmajevi proleću, ne obraćajući pažnju na nas. Prisetih se da na zvuk školjke zmajevi lete ka njoj poput pčela radilica na poziv matice. Znajući da bez zmaja ne mogu nigde, počela sam pomahnitalo da dozivam njegovo ime jer sam predosetila da se David nalazi u opasnosti. Ostali su me posmatrali začuđeno kao da posmatraju ludaka, ali kao da su moji povici urodili plodom, zmajevi su se ubrzo našli ispred špilje. „A možda žele da vidimo nešto“, pomislih.
Pokušavala sam da izvučem neku informaciju iz Eurosa, ali on je samo ćutao, kao da ne želi da mi povredi, što je samo još više jačalo moju sumnju da se nešto loše dogodilo. Nekoliko sati je ostalo do zore, a ljudi su već upalili svetla u špiljama i izašli napolje, očekivajući da čuju razlog zbog kojeg se tako rano oglasila školjka. Posle nekoliko minuta letenja, suzavajući oči kako bih izoštrila vid kroz mrak, uočila sam da se na jednoj špilji skupilo više ljudi. Šaputali su između sebe toliko izbezumljeno da su i tihim šaputanjem ipak pravili buku. Kada smo sleteli, iako nisam bila sama, svi su fiksirali pogledom mene, kao da se plaše moje reakcije kada vidim ono što se nalazilo u sobi špilje. Razvukli su se u suprotne strane, praveći mi put do vrata sobe. Iz nje su dopirali glasovi praćeni besom i plačom.
Pokušavala sam da izvučem neku informaciju iz Eurosa, ali on je samo ćutao, kao da ne želi da mi povredi, što je samo još više jačalo moju sumnju da se nešto loše dogodilo. Nekoliko sati je ostalo do zore, a ljudi su već upalili svetla u špiljama i izašli napolje, očekivajući da čuju razlog zbog kojeg se tako rano oglasila školjka. Posle nekoliko minuta letenja, suzavajući oči kako bih izoštrila vid kroz mrak, uočila sam da se na jednoj špilji skupilo više ljudi. Šaputali su između sebe toliko izbezumljeno da su i tihim šaputanjem ipak pravili buku. Kada smo sleteli, iako nisam bila sama, svi su fiksirali pogledom mene, kao da se plaše moje reakcije kada vidim ono što se nalazilo u sobi špilje. Razvukli su se u suprotne strane, praveći mi put do vrata sobe. Iz nje su dopirali glasovi praćeni besom i plačom.