Već sledećeg dana, sa zavijenom rukom, David je morao da nastavi trening. Vremenom, kako bi se ruka sve više zagrevala, tako su i David i Hristina uspevali da zadržavaju što duže mačeve u vazduhu, ali bi im onda snaga iščezavala pred gravitacijom zemlje i mačevi bi pali, pri čemu bi ih često udarili ili ponekad čak i posekli. Treninge su uglavnom završavali sa obilnim modricama po glavi, rukama ili nogama ili obilnim krvarenjima. U glavi bi mi uvek ostajala slika tamne, borde mase krvi utapkane na sivom, blještavom sečivu koji su činili da osećam smrad ustajalih leševa u ratu, misleći o tome koliko njih bih mogla mačem da ubijem ili pak, da li bi i ja isto tako smrdela. Ta slika me je noću proganjala, izazivajući grč u mom stomaku.
Ne znam da li su se svi plašili Mojre i nisu želeli da joj se zameraju, ali niko se nije obraćao Davidu i Hristini, niko se nije ni usuđivao ni da ih upita da li su dobro. Čak ni ja, plašeći se da ću učiniti neku glupost kako bi im pomogla a mogla bih samo da im nanesem još više štete. Nakon treninga, zatvarali smo se u svoje sobe i sretali samo na ručku, koji je prolazio isključivo u onome čemu i služi, u jedenju. David i ja provodili smo dane ležeći u svojim krevetima, ne usuđujući se ni da se pogledamo. Zurila sam u zid i slušala njega kako ponavljala bezbroj puta „Ona je zla.“ Pokušavala sam da protumačim te njegove reči ne bi li otkrila da li se iza njih krije nešto mnogo opasnije od onoga što već znam, ali to bi se uvek završavalo bezuspešno. Uvek bi bile samo prazne reči jednog uplašenog bolesnog dečaka. Znajući da mu nema pomoći, nije se žalio niti je tražio, ali možda je želeo da kaže nešto što nije smeo, nešto što ga je mučilo, što mu čak nije dozvoljavalo ni da spava. Tako sam ga i jedne noći ostavila budnog i utonula u duboki, čvrsti san kada me je probudio jaki krik žute skoljke.
Ne znam da li su se svi plašili Mojre i nisu želeli da joj se zameraju, ali niko se nije obraćao Davidu i Hristini, niko se nije ni usuđivao ni da ih upita da li su dobro. Čak ni ja, plašeći se da ću učiniti neku glupost kako bi im pomogla a mogla bih samo da im nanesem još više štete. Nakon treninga, zatvarali smo se u svoje sobe i sretali samo na ručku, koji je prolazio isključivo u onome čemu i služi, u jedenju. David i ja provodili smo dane ležeći u svojim krevetima, ne usuđujući se ni da se pogledamo. Zurila sam u zid i slušala njega kako ponavljala bezbroj puta „Ona je zla.“ Pokušavala sam da protumačim te njegove reči ne bi li otkrila da li se iza njih krije nešto mnogo opasnije od onoga što već znam, ali to bi se uvek završavalo bezuspešno. Uvek bi bile samo prazne reči jednog uplašenog bolesnog dečaka. Znajući da mu nema pomoći, nije se žalio niti je tražio, ali možda je želeo da kaže nešto što nije smeo, nešto što ga je mučilo, što mu čak nije dozvoljavalo ni da spava. Tako sam ga i jedne noći ostavila budnog i utonula u duboki, čvrsti san kada me je probudio jaki krik žute skoljke.