Pogledajte prilog 349738
Dok smo polako sletali na polje, zraci jutarnjeg sunca zrcalili su se u nekakvom srebrnom prekrivaču koji je bio postavljen na travi. Kako smo se približavali, uočavali smo niz srebrnih dugih mačeva od kojih je bio sastavljen prekrivač, koji je ležao na nekoliko zelenih stolova. Zastajali smo ispred svakog posmatrajući ga detaljno, iako su svi bili isti i nezno smo ih dodirivali kao da bi se pri nasem dodiru otopili poput pahulje. Jedanestoro ljudi vrtelo se oko tri stola kako bi posmatralo tanko srebrno sečivo mačeva i njihove precizno izrezbarene rukohvate na kojim se oslikavao srebrni zmaj. Naše oduševljavanje prekinula je Lilijan. „Nadam se da vam se sviđaju jer ćete od sada rukovati njima“, rece nam. „Pokazaću vam kako se koriste“, doda, a zatim nas rasporedi u istoj postavi u kojoj smo bili kada smo vežbali karate.
Premda su izgledali dosta krhko i graciozno, mačevi su bili veoma teški. Ruka bi me zabolela samo dok bih ga držala u ruci a kamoli se borila njime sa imaginarnim neprijateljem, mlateći ga u vazduhu. Većina je bila već dosta jaka i činilo mi se da brzo uče. Ostali su bar uspevali da održavaju mačeve u vazduhu, ali Hristina i David nisu uspevali ni tri sekunde da ga pridrže. Posmatrali su me tražeći pomoć, dok sam ja piljila strogo u Lilijan pokušavajući da ponovim svaki njen korak.
Naše pomno proučavanje svakog Lilijaninog poteza, prekinuo je glasni jecaj i bučan ton načinjen pri padu teškog sečiva. David je čvrsto stegnuo levom rukom zglob desne i pao na kolena, privijajući ruke uz grudi. Zgrčio je kapke očiju kako bi sprečio suze da izliju, ispuštajući tihe zvuke bola. Izgleda da je pokušao da održi mač u vazduhu, no teški metal je prenaglio na drugu stranu, uvivši mu zglob desne ruke. Videvši po ko zna koji put njegove obraze prekrivene suzama i crvenilom, odlučila sam da preduzmem nešto kako bih prekinula ovu torturu. „Zar ne vidite koliko se muče?“, uputih besno Lilijan misleći na Davida i Hristinu. „Zar ne bi mogli da im date neke manje mačeve ili neko drugo oružje?“ dodah i kleknu pored Davida. Svi smo već bili okupljeni oko njega i pokušavali da ga podignemo, a on se otimao želeći da se kolenima prikove za zemlju i u tom položaju ostane dok ovaj košmar ne prođe. Čak je i Lilijan gledala izbezumljeno, štaviše, pomislila sam da će pristati i uvažiti moj predlog.
No, zlo nikada ne dolazi samo. Kako bi svaki trenutak Davidovog života bio gorči uvek kada je već dovoljno gorak, Mojra je već bila tu kako bi ga takvim učinila. Čula je sve što sam rekla i uvidevši da Lilijan popušta, odvaži se da odgovori umesto nje. „Takve promene ne možemo načiniti“, reče približavajući mi se dok se nije našla ispred mene tako blizu da mi je svojom odorom dodirivala nos. Mirisala je na pakost i moć. „U ratu će biti mnogo teže i moraju da se naviknu“, reče premda tačno, iz njenih usta je zvučalo tako lažno i zlokobno. Kada sam podigla glavu, videla sam njene svetle oči kako su potamnele u tamnu, beživotnu plavu boju poput boje mora noću kada se tama i muk preslikavaju u njegovim dubinama. Kao more koje bi progutalo svakoga u sekundi ko bi mu se iole malo suprostavio. Kako sam se nalazila tik uz njene noge, učinilo mi se da bi me istim zgazila kao mrava da Lilijan nije odlučila da prekine trening rekavši da je bilo dovoljno za danas. David je opet zavrsio u bolnici, dok smo mi, kao da su nam ruke vezane, beznadežno posmatrali svoje pune tanjire na ručku ne čineći nikakav pokret.
Dok smo polako sletali na polje, zraci jutarnjeg sunca zrcalili su se u nekakvom srebrnom prekrivaču koji je bio postavljen na travi. Kako smo se približavali, uočavali smo niz srebrnih dugih mačeva od kojih je bio sastavljen prekrivač, koji je ležao na nekoliko zelenih stolova. Zastajali smo ispred svakog posmatrajući ga detaljno, iako su svi bili isti i nezno smo ih dodirivali kao da bi se pri nasem dodiru otopili poput pahulje. Jedanestoro ljudi vrtelo se oko tri stola kako bi posmatralo tanko srebrno sečivo mačeva i njihove precizno izrezbarene rukohvate na kojim se oslikavao srebrni zmaj. Naše oduševljavanje prekinula je Lilijan. „Nadam se da vam se sviđaju jer ćete od sada rukovati njima“, rece nam. „Pokazaću vam kako se koriste“, doda, a zatim nas rasporedi u istoj postavi u kojoj smo bili kada smo vežbali karate.
Premda su izgledali dosta krhko i graciozno, mačevi su bili veoma teški. Ruka bi me zabolela samo dok bih ga držala u ruci a kamoli se borila njime sa imaginarnim neprijateljem, mlateći ga u vazduhu. Većina je bila već dosta jaka i činilo mi se da brzo uče. Ostali su bar uspevali da održavaju mačeve u vazduhu, ali Hristina i David nisu uspevali ni tri sekunde da ga pridrže. Posmatrali su me tražeći pomoć, dok sam ja piljila strogo u Lilijan pokušavajući da ponovim svaki njen korak.
Naše pomno proučavanje svakog Lilijaninog poteza, prekinuo je glasni jecaj i bučan ton načinjen pri padu teškog sečiva. David je čvrsto stegnuo levom rukom zglob desne i pao na kolena, privijajući ruke uz grudi. Zgrčio je kapke očiju kako bi sprečio suze da izliju, ispuštajući tihe zvuke bola. Izgleda da je pokušao da održi mač u vazduhu, no teški metal je prenaglio na drugu stranu, uvivši mu zglob desne ruke. Videvši po ko zna koji put njegove obraze prekrivene suzama i crvenilom, odlučila sam da preduzmem nešto kako bih prekinula ovu torturu. „Zar ne vidite koliko se muče?“, uputih besno Lilijan misleći na Davida i Hristinu. „Zar ne bi mogli da im date neke manje mačeve ili neko drugo oružje?“ dodah i kleknu pored Davida. Svi smo već bili okupljeni oko njega i pokušavali da ga podignemo, a on se otimao želeći da se kolenima prikove za zemlju i u tom položaju ostane dok ovaj košmar ne prođe. Čak je i Lilijan gledala izbezumljeno, štaviše, pomislila sam da će pristati i uvažiti moj predlog.
No, zlo nikada ne dolazi samo. Kako bi svaki trenutak Davidovog života bio gorči uvek kada je već dovoljno gorak, Mojra je već bila tu kako bi ga takvim učinila. Čula je sve što sam rekla i uvidevši da Lilijan popušta, odvaži se da odgovori umesto nje. „Takve promene ne možemo načiniti“, reče približavajući mi se dok se nije našla ispred mene tako blizu da mi je svojom odorom dodirivala nos. Mirisala je na pakost i moć. „U ratu će biti mnogo teže i moraju da se naviknu“, reče premda tačno, iz njenih usta je zvučalo tako lažno i zlokobno. Kada sam podigla glavu, videla sam njene svetle oči kako su potamnele u tamnu, beživotnu plavu boju poput boje mora noću kada se tama i muk preslikavaju u njegovim dubinama. Kao more koje bi progutalo svakoga u sekundi ko bi mu se iole malo suprostavio. Kako sam se nalazila tik uz njene noge, učinilo mi se da bi me istim zgazila kao mrava da Lilijan nije odlučila da prekine trening rekavši da je bilo dovoljno za danas. David je opet zavrsio u bolnici, dok smo mi, kao da su nam ruke vezane, beznadežno posmatrali svoje pune tanjire na ručku ne čineći nikakav pokret.
