Idealno i realno

Стога бих захтевао строг доказ да бих могао да сматрам бесмисленим оно што су говорили школски учитељи:" моја душа je цела у целом телу и цела у сваком његовом делу". Здрав разум често примећује истину пре него што увиди разлоге којима je може доказати или објаснити. Не би ме сасвим збунио ни приговор који би рекао да ja на овај начин замишљам душу као распрострту и раширену приближно онако како је то за децу илустрвано у "Свету у сликама" (Orbus Pictus)

Имануел Кант

У тој књизи "Orbus Pictus" коју спомиње Кант веза душе са телом представљена је овако:

Овa илустрација није далеко од истине. Стим, да ЈА осим што је у сваком делићу тела, исто тако је у сваком делићу представе. Све оно што опажате јесте ваш продукт, продукт ваше сопствене свести, вашег ЈА.

О томе треба размишљати овако да поновим:

Када кажем да су појава слике око мене које ме окружују и које се мењају обликом и величином како се померим мислим на овако нешто.

Ово је илустрација ситуације у којој сте управо сада. Имате дакле субјекат кога не можете сазнати и имате ИСПРЕД њега скуп слика уоквирен једном сфером која чини ваше видно поље.
Слике у тој сфери се мењају обликом и величином кад год се померите.

То показује да се ту ради о сликама у вашој свести. И да се НЕШТО као те слике у тој вашој свести на тај начин појављује и да то што се тако појављује само по себи није такво какво се појављује. Није слика, није објекат.

Сви секундарни квалитети, боја, мириси, укуси, чврстоћа, топлота, и сви примарни: облик и просторност, све то је продукт ваше индивидуалне свести и налази се као такво само у њој.
Значи свет који вас окружује јесте ваше сопствено ЈА, ваша свест!

Сада. Ако се почнемо питати шта је онда ту идеално, а шта је реално, залазимо у област метафизичког, у област "земље по којој не можемо ходати и воде у којој не можемо пливати".

Сам Кант у том спису који сам цитирао "Снови једног видовњака објашњени сновима метафизике" не усуђује се да доноси закључке, већ каже:

Која нужност проузрокује да дух и тело заједно чине једно и који разлози укидају ово јединство, ова питања поред разних других далеко превазилазе моје разумевање, па ма како мало да сам иначе одважан у одмеравању своје способности разума са тајнама природе.

Кант

Али то је било пре његове "Критике чистог ума", пре Шопенхауровог "Света као воље и представе" и пре Бергсона.

Данас, можемо донети и неке закључке:

Квалитативна множина
http://forum.krstarica.com/entry.php/5997-Kvalitativna-množina

Увид у квалитативну множину даје нам одраз суштине изван представе. Изван сопствене свести коју зовемо "реалност", јер иако је сваки опажај, сваки предмет који опажаш продукт твоје индивудалне свести, твоја свест буквално, сам по себи, он има своју трансценденту суштину која је опет са друге стране део твоје свести али не део на начин дела од мноштва, нити пак на начин јединства.

Већ на начин нечега потпуно својеврсног.

život je psihološkog reda, a u suštini psihičkog je da sadrži nejasnu množinu članova koji se prožimaju. Bez svake sumnje, u prostoru, i jedino u prostoru, moguća je razgovetna mnogostrukost, gde bi svaka tačka bila apsolutno spoljna prema svakoj tačci. Isto tako, čisto i prazno jedinstvo susreće se samo u prostoru: to je jedinstvo matematičke tačke. Apstraktno jedinstvo i apstraktna množina jesu, kako se hoće, odredbe prostora ili kategorije razuma, jer prostornost i intelektualnost su precrtane jedna s druge. Ali, ono što je psihološke prirode ne bi se moglo tačno primeniti na prostor, niti potpuno ući u okvire razuma. Moje ja, u jednom datom momentu, je li jedno ili mnogostruko? Ako ga oglasim za jedno, odmah se diže unutarnji glas i protestuje, glas osećaja, osećanja, predstava na koje se moje ja deli. Ali, ako ga odlučno oglasim za mnogostruko, moja svest se isto tako jako buni, ona tvrdi da su moji osećaji, moja osećanja, moje misli samo apstrakcije koje ja izvodim na samom sebi i da svako moje stanje sadrži sva ostala. Ja sam, dakle, - treba usvojiti jezik razuma, jer razum jedini ima jezik - mnogostruko jedinstvo i jednostavna mnogostrukost; ali, jedinstvo i mnogostrukost su samo pogledi moga razuma na moju ličnost, razuma koji je uperio svoje kategorije na mene. Ali, ja ne ulazim ni u jednu ni u drugu, ni u obe u isti mah, mada obe udružene mogu dati jednu približnu imitaciju ovog uzajamnog prožimanja i ove neprekidnosti koju ja nalazim u osnovi sebe. Takav je unutarnji život, takav je takođe život uopšte.

Бергсон

А таква је и суштина свега. Суштина онога што налазимо у себи и зовемо ЈА а које нити је једно, нити је мнoштво, а опет то што зовемо "ЈА" нам је најближе, најпознатије и најреалније од свега, иако је изван наше сазнавалачке свести.

Kao što je svako potajni pozorišni direktor svojih snova, da isto tako i ona sudbina koja vlada našim stvarnim životom u krajnjoj liniji polazi od volje koja je naša sopstvena, ali koja je međutim ipak ovde gde nastupa kao sudbina, delovala iz jednog regiona koji leži visoko iznad naše predstavljačke svesti."

Šopenhauer

 

[oziman]

Ova илустрација коју је споменуо Кант, веома симболички додирује у суштину ствари.

Само треба ове "тачкице" протегнути на целу представу. На цело видно поље а не само на тело.

Јер је цело твоје видно поље, цела твоја представа, буквално ТВОЈА СВЕСТ.

У том смислу је ЈА у свакој тачки тела и у свакој тачки појавног света.
И то не на начин дела смештеног у целину већ је то својеврстан однос који нема аналогију.

Тај однос воље и тела, ја и појавног света најбоље је Шопенхауер описао овако:

Identičnost volje i tela je sasvim posebna vrsta saznanja čija se istina upravo stoga ne može zapravo uvrstiti ni u jednu od četiri rubrike na koje sam - u svojoj raspravi o načelu razloga,i dalje - razdelio sve istine; naime, nju ne mogu da uvrstim ni u logičke, ni u empirijske, ni u transcendentalne, ni u metalogičke istine: jer ona nije - poput ovih istina - veza apstraktne predstave s nekom drugačijom predstavom ili s nužnom formom intuitivnog ili apstraktnog predstavljanja; ona je veza suda sa odnosom koji postoji između opažajne predstave, to jest tela, i nečeg što uopšte nije predstava, već je nešto što se od nje toto genere razlikuje: volja. Zato bih želeo da ovu istinu razlučim od svih ostalih istina i da je nazovem filozofskom istinom svoje vrste. Nju možemo da izrazimo različitim obrtima: moje telo i moja volja su jedno; ili, ono što kao opažajnu predstavu nazivam svojim telom, to nazivam svojom voljom, ukoliko sam svog tela svestan na sasvim različit način, koji se ne može uporediti s nekim drugim načinom; ili, moje telo je objektivitet moje volje; ili, bez obzira na to što je moje telo moja predstava, ono je još samo moja volja, itd.

Шопенахуер

 

[123loncar]

...pitanje je može li čovek znati istinu o svemu ...kako se to kaže , apsolutnu istinu....odmah potom možemo se zapitati , koliko je čoveku dostupna . saznajno , stvarnost....ako mu je prvo večno uskraćeno , onda ovo drugo je falšno , pa on sam ne može biti nikad realan - stvaran samomome sebi...oću reći . on tako malo zna o sebi ( svom telu , svojoj duši , njivom jedinatvu - biću , a samim tim i o svetu oko sebe - stvarnoj stvarnosti....
...pa ako mu je realnost falšna , onda mu je i shavatanje idealnosti svega postojećeg falšno....

...neke pojmove čovek je ustanovio , ka ciljeve na dalekom horizontu , koji su sve dalji i dalji kad se čovek kreće , a ima se privid kad se miruje da su sve bliži i bliži....
...zato na pitanje ko zna , mudrac ili glupak , kaže se da mudrac nezna jer stalno stvar vrti , sagledava o dande i odavde , premišlja o njoj i promišlja , nikad nije siguran u ono što vidi pa zagleda sa svih strana , izokreće i izuvrće , dok glupak ono što zna on zna i tačka...za njega je sve što zna aminovano , jer tako treba - kad se zna !...

 

[oziman]

Свет је представа, продукт сопствене свести, а ова илустрација са тачкама које испуњавају цело видно поље, а коју ево опет спомињем, веома добро илуструје и подсећа нас на то.

Међутим, интересантно је колико напора заправо треба да бисмо себе довели до тог увида. Цео наш духовни склоп гура у супротном смеру, у смеру реализма где имамо ја и спољашњи објективни свет око мене. То је природни ток интелигенције који се намеће, иако је далеко од истине и води у апсурд.
Зато је разумљиво зашто је идеализам толико непојмљив и далек многима.

Захтева напор. Захтева неубичајену контемплацију о свету и животу, на начин на који човек није навикао.

 

[123loncar]

Kant kaže da je to što mi zovemo dušom je u svakom deliću tela....verovatno misli da je mikro svet , ono što je manje od nedeljivog - živo , ima svest o sebi , te ima predstavu o svetu u kome je....do tog saznanja on dolazi promišljanjem , a današnja nauka dokazuje da mikro celine našeg tela ( pa i svega oko nas ) mogu da opstanu ( žive - funkcionalno u svom svetu ) i bez naše celine ( našeg tela i naše duše - našeg bića )....te mikro celine su entiteti sami za sebe - imaju svoje "ja" , svoj svet....

...do skora je takva misao bila idealizam , a odskora je realizam.....
...idealizam je religijom , naročio populističkom doktrinom , manje više vulgarizovan...kao što se realizam vulgarizuje, i gura u spoljašnji svet....realizam svoj opstanak bazira prevenstveno na svojstva i osobenosti u mikro svetu....on , realizam , bez predrasuda prevrće sve , kako lice , tako još više i naličje , kako spoljašnjošt još više unutrašnjost...tačno je da realizam je za svoje potrebe definisao model objektivne istine...ali , on jedini stoji na poziciji koja svaku svoju objektivnu istinu osporava sve dok ne dosegne viši stepen uvida ili totalno je ne ospori.....
...realističke nauke , ćerke su filosofskih spoznaja...bez naučnih saznanja , filosofija bi postala mrtva - imala bi sa svojom poelednjom spoznajom izgrađen kineski zid...

 

[oziman]

Kant kaže da je to što mi zovemo dušom je u svakom deliću tela....verovatno misli da je mikro svet , ono što je manje od nedeljivog - živo , ima svest o sebi , te ima predstavu o svetu u kome je....do tog saznanja on dolazi promišljanjem , a današnja nauka dokazuje da mikro celine našeg tela ( pa i svega oko nas ) mogu da opstanu ( žive - funkcionalno u svom svetu ) i bez naše celine ( našeg tela i naše duše - našeg bića )....te mikro celine su entiteti sami za sebe - imaju svoje "ja" , svoj svet....

Није поента шта Кант мисли. Поента је у томе да је оно што зовеш реалност, тј. тај скуп слика испред тебе које се мењају обликом и величином како се помериш, поента је да је то ТВОЈА СВЕСТ, буквално. Да није свест, ЈА, у сваком делићу тела, већ у сваком делићу опажајне представе.

То што опажаш и што зовеш реалност, и чиме се наука бави, то је твоја сопствена свест. То је скуп слика које те окружују и које је створила твоја свест. Слика које се мењају обликом и величином зависно и само за твоју свест. Које су састављене од елемената, од осећаја, који су ,гле, продукт твоје сопствене свести.

Чињеница до чињенице, али тако далеко од уобичајног начина на који интелект контемплира о свету и животу.

 

[123loncar]

...slike u svesti pomeraju se nezavisno od mog kretanja....te slike , toliko "ljubljene" , moja svest menja u svakoj mili sekundi , shodno mojim unutrašnjim svojstvima i njenoj nameri kakvu poruku želi da mi uputi za budućnost...može se reći , da mi preko njih svest šalje pisma u kojima mi menja tu ljubljenu "sliku " iz prošlosti , tako da ono što sam video u prošlosti , slikom i rečima ne odgovara s'vremenom onoj slici koju sam percipirao.....a kako sam sliku u prošlosti formirao na osnovu čulima i dotadašnjim saznanjima , pouzdano u budućnosti mogu reći da ona nije verodostojna ni u čemu stvarnom stanju iz te prošlosti...naročito kad znam da sve oko i u meni teče....

...za mene lično , važno je da uviđam da moja svest menja moja sećanja ( kako u pozitivnom , tako i u negativnom pravcu ) , i prko tih poruka profilišeme , te da zapisi o nekim istinama - da kažem naučni zapisi , mogu moju misao da vrate u prošlost na priližno isto viđenje , koje sam tad imao , nezavisno kako je ono trenutno tad kad se vraćam u prošlost...
....a to mu nekako dođe , da ljudsko pamćenje nije fotografsko ,a još manje kinematogravsko...hoću da kažem , da pamćenje nije mehaničko , pa stoga nije ni zapisano kao slika....biološko pamćenje , mnogo je suptilnije od slike ....svako biološko pamćenje , svoj zapis može da pretvori u sliku ( da prevede - kao što se zapis na engleskom prevede na srpski , amože i na jezik elektrona )....fotonski svet , koji našem vidu omogućava funkcionalnost , preko našeg organa vida prevodi se u signal ( koji danas nauka tačno opisuje ) , koji nema ni s od slike....stoga nije više uputno pominjati slike ...naročito ne kad se upuštamo u svet realnosti čiju stvarnu stvarnost hoćemo da dokučimo iz svih aspekata ( unutra i spolja )...stoga kinematografska viđenja nisu poželjna , jer ne vide ono što je iza slike !

 

[oziman]

Malo i veliko telo

"Neumorno se ponavlja da je čovek trunčica na Zemlji, a Zemlja trunčica u svemiru. Međutim, čovek nikako ne zauzima samo ono vrlo malo mesto koje mu se obično dodeljuje. Jer ako je naše telo materija kojom se naša svest bavi, ono se svojim obimom podudara sa našom svešću, obuhvata sve što opažamo, doseže čak do zvezda. Ali to ogromno telo menja se svakog časa, a ponekad i iz osnova, i pri najneznatnijem pomeranju jednog dela njega samog koji se nalazi u njegovom središtu i zauzima beskrajno malo mesto. To unutrašnje i središnje, srazmerno nepromenljivo telo uvek je prisutno. Ono nije samo prisutno, nego je i aktivno: jedino pomoću njega možemo da pokrećemo druge delove onog velikog tela. A kako je delanje ono što je važno, kako se podrazumeva da smo onde gde delamo, uobičajilo se da se svest zatvara u to majušno telo, a da se prenebregava ono ogromno telo.
Ako je površina našeg organizovanog (organizovanog upravo radi neposrednog delanja), veoma malog tela mesto gde se vrše naši sadašnji pokreti, naše veoma veliko neorgansko telo jeste mesto naših eventualnih i teorijski mogućnih delanja: pošto moždani centri za opažanje obavljaju „izviđanja” koja su neophodna za ta eventualna delanja i pripremaju ih, sve se zbiva tako kao da naš mozak konstruiše naša opažanja svega što je izvan nas i projicira ih u prostor. Ali stvari potpuno drugačije stoje i mi smo doista, iako uvek preko različitih delova nas samih koji su izvori samo potencijalnih delanja, u svemu onome što opažamo. Ako stvari budemo posmatrali sa ovog stanovišta, nećemo više čak govoriti da je naše telo izgubljeno u beskrajnom svemiru".

citat Bergson