Dok smo po nekoliko puta udarali svim udovima imaginarnog neprijatelja u vazduhu, neki od nas su vec unapred poznavali vestinu, neki su je uvezbali, dok neki još uvek nisu mogli da savladaju ni osnovno. David jos uvek nije mogao ni ruku da održi pravo u vazduhu. Lilijan je radila sa njim, pokazivala mu pokrete vise puta, no, bolest je bila jača od njega. Kada smo već bili dosta iscrpljeni, odlučila je da nas pošalje natrag u procep. Nakon što smo se svi hitro izmenjali u kupatilu, našli smo se na ručku. Svi su primetili Davidove neuspehe, pa su ga svi potajno posmatrali, ne rekavši ni reč.
Narednih dana vežbali smo stare i učili nove kate. Više nije bilo teško učiti ih, s obzirom da smo tehniku već usvojili. Trebalo je samo uvežbati gde i kada ide koja ruka ili noga.
Trudila sam se i osecala kako mi se zile u udovima razvijaju i preplicu, oblikujući moje telo i organe u pravu figuru borca. Mozda to naizgled nije delovalo tako, ali fizicki sam postala dosta izdrzljivija. Nekada nisam mogla ni da potrčim, a sada mi se čini kako bih imala snage i da poletim. Premda je u početku bilo veoma teško, iscrpljivanje i obučavanje postali su mi rutina. Kada smo zavrsili sa treninzima na kojima smo se ucili katama, dobili smo nekoliko dana slobodnih, ali ja sam opet odlazila na poljanu kako bih vezbala. Ponekad sam i Davida vodila sa sobom da bi mu pomogla.
Imao je snage. Ako uspe da udari, udari veoma jako. Međutim, preciznost mu nije bila jaca strana. Slab vid ga je sprecavao da ubode metu a bolest koja mu se prožimala misicama sprečavala ga je da dugo uspravno stoji ili održava ruku u vazduhu. Povrh svega toga, bio je na smrt uplašen. Došao je dan kada je trebalo da naučimo stilove karatea koje ćemo primeniti u pravim međusobnim borbama, a on još uvek nije znao ni pogledom da napakosi protivniku.
Lilijan nas je podelila u parove, a meni je upravo zapala Lejla. Kao da je jedva dočekala trenutak, udarila me je pesnicom u glavu tako jako da me je srucila na zemlju. Dočekala sam se na ruke, ali iz nosa mi je potekla krv. Nije mi dozvolila ni da se prisetim tehnike odbrane, no, kada sam ustala, uspevala sam da se odbranim do kraja, toliko da me je Lilijan i pohvalila. Pošto nas je bilo jedanestoro, Lilijan je vezbala sam Davidom, čime nam je svima olakšala jer verujem da se niko ne bi ustručio da ga udari.
Na naše treninge često bi dolazili i ostali jahači i gledali. Neki su odlazili oduševljeni dok su pak neki tražili mnogo više od nas, više nego što bismo i mogli da pružimo. Jednog dana posetila nas je i seda žena čije je ime bilo Mojra. Lilijan nas je vec bila podelila u parove i ona nas je posmatrala dok smo mi vezbali ne odajući nikako utisak koji smo ostavljali na nju, svojim velikim prozirnim očima nas je gledala potpuno ravnodusno. Međutim, u jednom trenutku je odlučila da nam prekine trening.“Lilijan... čini mi se da ti posao ne obavljas ispravno“, reče joj veoma nežno ali istovremeno pokazujući autoritet.“Ja bih izvršila neke promene, ako dozvoljavaš“, doda.“Naravno“, reče Lilijan veoma uplašeno i povuče se u stranu, spuštajući pogled ka zemlji.“U ratu bi bilo mnogo teže... za neke“, reče i razrogačenim očima pogleda u Davida. On se sklupčao iza Hristininih ledja, drhteći od umora i straha. „Vilijame, primakni se“, doda Mojra ne pomerajući pogled sa Davida. „I ti isto“, reče. Shvativši šta se događa, osetila sam kako mi se noge seku u kolenima i kako gubim ravnotežu, tako da sam počela da padam unazad dok me Aleksandar nije pridržao rukama. Već u sledećem trenutku pružila sam ruku i pokušala da doviknem Mojri kako bih zaštitila Davida, ali oni su se već nalazili na platnu koje se prostiralo na travi, na jednom od mnogih na kojima smo vežbali.
Narednih dana vežbali smo stare i učili nove kate. Više nije bilo teško učiti ih, s obzirom da smo tehniku već usvojili. Trebalo je samo uvežbati gde i kada ide koja ruka ili noga.
Trudila sam se i osecala kako mi se zile u udovima razvijaju i preplicu, oblikujući moje telo i organe u pravu figuru borca. Mozda to naizgled nije delovalo tako, ali fizicki sam postala dosta izdrzljivija. Nekada nisam mogla ni da potrčim, a sada mi se čini kako bih imala snage i da poletim. Premda je u početku bilo veoma teško, iscrpljivanje i obučavanje postali su mi rutina. Kada smo zavrsili sa treninzima na kojima smo se ucili katama, dobili smo nekoliko dana slobodnih, ali ja sam opet odlazila na poljanu kako bih vezbala. Ponekad sam i Davida vodila sa sobom da bi mu pomogla.
Imao je snage. Ako uspe da udari, udari veoma jako. Međutim, preciznost mu nije bila jaca strana. Slab vid ga je sprecavao da ubode metu a bolest koja mu se prožimala misicama sprečavala ga je da dugo uspravno stoji ili održava ruku u vazduhu. Povrh svega toga, bio je na smrt uplašen. Došao je dan kada je trebalo da naučimo stilove karatea koje ćemo primeniti u pravim međusobnim borbama, a on još uvek nije znao ni pogledom da napakosi protivniku.
Lilijan nas je podelila u parove, a meni je upravo zapala Lejla. Kao da je jedva dočekala trenutak, udarila me je pesnicom u glavu tako jako da me je srucila na zemlju. Dočekala sam se na ruke, ali iz nosa mi je potekla krv. Nije mi dozvolila ni da se prisetim tehnike odbrane, no, kada sam ustala, uspevala sam da se odbranim do kraja, toliko da me je Lilijan i pohvalila. Pošto nas je bilo jedanestoro, Lilijan je vezbala sam Davidom, čime nam je svima olakšala jer verujem da se niko ne bi ustručio da ga udari.
Na naše treninge često bi dolazili i ostali jahači i gledali. Neki su odlazili oduševljeni dok su pak neki tražili mnogo više od nas, više nego što bismo i mogli da pružimo. Jednog dana posetila nas je i seda žena čije je ime bilo Mojra. Lilijan nas je vec bila podelila u parove i ona nas je posmatrala dok smo mi vezbali ne odajući nikako utisak koji smo ostavljali na nju, svojim velikim prozirnim očima nas je gledala potpuno ravnodusno. Međutim, u jednom trenutku je odlučila da nam prekine trening.“Lilijan... čini mi se da ti posao ne obavljas ispravno“, reče joj veoma nežno ali istovremeno pokazujući autoritet.“Ja bih izvršila neke promene, ako dozvoljavaš“, doda.“Naravno“, reče Lilijan veoma uplašeno i povuče se u stranu, spuštajući pogled ka zemlji.“U ratu bi bilo mnogo teže... za neke“, reče i razrogačenim očima pogleda u Davida. On se sklupčao iza Hristininih ledja, drhteći od umora i straha. „Vilijame, primakni se“, doda Mojra ne pomerajući pogled sa Davida. „I ti isto“, reče. Shvativši šta se događa, osetila sam kako mi se noge seku u kolenima i kako gubim ravnotežu, tako da sam počela da padam unazad dok me Aleksandar nije pridržao rukama. Već u sledećem trenutku pružila sam ruku i pokušala da doviknem Mojri kako bih zaštitila Davida, ali oni su se već nalazili na platnu koje se prostiralo na travi, na jednom od mnogih na kojima smo vežbali.
