Njihovu rutinu ubrzo prekida copor vukova ciji puteljak prolazi pored njihovog jezera. Dok su ih slonovi primetili i poceli da urlicu, copor je vec protrcao. „Ko su ljudi koji jasu vukove?“, upitah Eurosa radoznalo. „To su sumski duhovi,“ odgovori mi. „Ljudsko pleme na celu sa kraljem sume koje brine o zivotinjama.“ Nastavivsi dalje, stigli smo do dela sume koji nastanjuju zirafe. Kroz guste hrastove grane naziru se njihove glave dok mirno zvacu lisce, upijajući slabe zrake sunca koji se teško provlace do njih. „Da li ima jos nekih zivotinja osim zirafa, vukova i slonova?“ upitah ga. „U planini zive medvedi i veliki gusteri. Veverice, zecevi i slicni glodari zive takodje u sumi. Krvolocnije zivotinje poput tigrova i lavova zive na drugoj strani, u krvavoj dzungli. One nisu bas prijateljski nastrojene kao ove a i dosta su krupnije. Mogu dostici i visinu hrasta ukoliko se usprave na zadnje noge.“ odgovori mi, nakon cega se u mojoj glavi stvori slika velikih gipkih zivotinja ciji ostri zubi kidaju sve pred sobom. „Tako nekako“, nadoveza se na moju sliku. David je i dalje posmatrao sumu zapanjujuce. Bila sam srećna jer sam uspela da ga oraspolozim. Delovao mi je tako bespomocno i izgledalo je kao da se nisu ophodili prema njemu onako kako zasluzuje tokom prethodna tri dana. Zelela sam da mu nadoknadim to.
Kako smo se priblizavali, sve vise se nazirala belina planine Slonovace. Belina se sastojala iz sitnih cvetova koji su se nalazili na mnostvo drveca ispod samih vrhova planine, zato se iz daljine cinilo kao da pada sneg. Vrhovi su bili goli, zbog jakog sunca, dok od dela planine koji bi u toku dana prekrila njihova senka, prostirala su se drveca, siblje i trava. Mnogo izvora je izlazilo iz planine, padajuci poput vodopada i praveci recicu koja se vijuga niz planinu do sume duhova, dok je ista ne prekrije svojim gustim krosnjama drveca. Pored njih rasle su svakakve vrste visoke trave, a ponegde su se nasli i krugovi istrgnute, pojedene trave, na kojima smo mogli da sletimo kako bismo malo uzivali u pogledu. Kada smo sisli sa zmajeva, otrcali smo odmah do reke. U njima su plesale ribe razlicitih velicina i boja, i prolazile poput strele, verovatno nosene brzom recicom. Jedna je poskocila i pljusnula Davida pravo u oci. To ga je pomalo naljutilo pa je ubrzo ustao i otisao do izvora. Na kamenitim komadima zemlje, jedinim koji nisu bili obrasli sibljem, ocrtavala se, nalik zemljanim usnama, dvometarska rupa, iz koje je izlazila voda. Padala je u recicu sa tolike visine da je penila pri padu i maglila Davidu naocare. Planina je bila veoma strma i cesto su se mogli naci odrubljeni delovi zemlje, poput ovoga, koji su stajali uspravno kao da cine zidine planine koji je oblikuju.
Posto sam uzivala u akordima koje je svirala voda zajedno sam travom koju bi prskala kada bi se sudarila sa recicom, odlucila sam da odmorimo malo kraj nje. Sa sobom sam ponela prekrivac kojim se prekrivaju klupe u kuhinju, i koji sam ja neprimetno maznula od Matilde, kao i nesto hrane, onoliko koliko sam mogla da napunim dzepove. Izvadila sam ih, rasirila prekrivac a sa Davidom podelila par komada jabuke i sitne lisnate pogacice. Zmajevi su se izgubili u visokoj travi i verovatno zadremali, dok smo David i ja lezali i posmatrali okolinu. Prijao nam je zvuk prirode, bez ljudskih grubih glasova, tako da smo samo cutali. Medjutim, ubrzo su nas prekinuli teski, tromi koraci koji su nam se priblizavali.
Kako smo se priblizavali, sve vise se nazirala belina planine Slonovace. Belina se sastojala iz sitnih cvetova koji su se nalazili na mnostvo drveca ispod samih vrhova planine, zato se iz daljine cinilo kao da pada sneg. Vrhovi su bili goli, zbog jakog sunca, dok od dela planine koji bi u toku dana prekrila njihova senka, prostirala su se drveca, siblje i trava. Mnogo izvora je izlazilo iz planine, padajuci poput vodopada i praveci recicu koja se vijuga niz planinu do sume duhova, dok je ista ne prekrije svojim gustim krosnjama drveca. Pored njih rasle su svakakve vrste visoke trave, a ponegde su se nasli i krugovi istrgnute, pojedene trave, na kojima smo mogli da sletimo kako bismo malo uzivali u pogledu. Kada smo sisli sa zmajeva, otrcali smo odmah do reke. U njima su plesale ribe razlicitih velicina i boja, i prolazile poput strele, verovatno nosene brzom recicom. Jedna je poskocila i pljusnula Davida pravo u oci. To ga je pomalo naljutilo pa je ubrzo ustao i otisao do izvora. Na kamenitim komadima zemlje, jedinim koji nisu bili obrasli sibljem, ocrtavala se, nalik zemljanim usnama, dvometarska rupa, iz koje je izlazila voda. Padala je u recicu sa tolike visine da je penila pri padu i maglila Davidu naocare. Planina je bila veoma strma i cesto su se mogli naci odrubljeni delovi zemlje, poput ovoga, koji su stajali uspravno kao da cine zidine planine koji je oblikuju.
Posto sam uzivala u akordima koje je svirala voda zajedno sam travom koju bi prskala kada bi se sudarila sa recicom, odlucila sam da odmorimo malo kraj nje. Sa sobom sam ponela prekrivac kojim se prekrivaju klupe u kuhinju, i koji sam ja neprimetno maznula od Matilde, kao i nesto hrane, onoliko koliko sam mogla da napunim dzepove. Izvadila sam ih, rasirila prekrivac a sa Davidom podelila par komada jabuke i sitne lisnate pogacice. Zmajevi su se izgubili u visokoj travi i verovatno zadremali, dok smo David i ja lezali i posmatrali okolinu. Prijao nam je zvuk prirode, bez ljudskih grubih glasova, tako da smo samo cutali. Medjutim, ubrzo su nas prekinuli teski, tromi koraci koji su nam se priblizavali.