Реч Божија као зрно жита

Зрно жита се сеје у земљу да би у њој клијало па временом избило на површину и наставило да расте док не донесе род. Али ако се клица не залива редовно и не баци ђубрива у земљу, оно неће донети род, или ће донети врло мало рода.
Ако је Реч Божија семе, то зрно, шта би онда била земља у коју се семе сеје, шта ђубриво а шта Влага, тј вода?
Када се дете роди, родитељи, околина,па касније и разни учитељи уче дете шта је добро а шта лоше, припремајући тако дете за живот.Разна животна искуства, такође утичу на мишљење детета о животу и дешавањима у њему. На тај начин се формирају уверења и убеђења која чине нашу истину, наше наочари за сунце кроз које ми посматрамо свет. Што су наочари тамније то ми свет видимо у сивљим бојама и бива нам јако лош доживљај света око нас. Е, то је земља у коју се сеје семе, а сва погрешна убеђења су ђубре које је бачено да би семе могло да напредује и донесе род. Јер ми само на основу зла можемо да видимо шта је добро, добро се само по себи не примећује. Док, кад нам неко учини нешто нажао ми то одмах приметимо. Зато нам је потребно ово ђубриво да би смо увидели где грешимо и шта је добро да чинимо.Дакле земаљска школа је земља и оно ђубре које ће омогућити да Реч Божја као семе у нама израсте и донесе род.
Долазимо до воде јер је и она неопходна да би семе напредовало.Вера је у духовном свету оно што је вода у материјалном, вером ми заливамо ту младу биљку, чинећи оно што је Господ рекао да треба чинити. Јер ко не чини оно што је Господ рекао да треба, он допушта да семе које у њему клијало увене, и не изнесе род. Тако да имамо пуно верника који су се разочарали у хришћанство јер оно што је у њима посејано не доноси род.
Када клица пробије кроз земљу и први пут угледа сунце и светлост тада ми почињемо у свом уму да имамо нове идеје, откровења, које нам објављују Царство Небеско и како оно изгледа. Бивамо обасјани Божијом светлошћу. Тај тренутак се памти целога живота. Као кад муња запара небо од истока до запада, прелепо!
А онда; Гром! Страх јер видимо да нећемо моћи да останемо у томе, свет нас такве неће прихватити. Превелика је то лудост за земаљски начин мишљења. А опет тако лепа да нас мами да је следимо и да мало по мало истрајавамо на њеном путу. Схватамо шта значе речи: будите луди да би сте били мудри и да је лудост Божија паметнија од људске мудрости.
Млада биљка наставља да расте у нама до лета доноси род и суши се, А онда се добро излупа да би се одвојило зрно из класа. Што ће рећи да животне невоље имају своју улогу у свему томе. А онда се зрно меље па се брашно умеси са квасцем пекарким и на крају пећница да се хлеб испече док не добије златну боју. Разна животна искушења обојена јаким Осећањима попут гнева, беса, љутње су пећ у којој се тесто пече да би се добио нови хлеб за храну Божанском бићу. И на крају зуби дробе хлеб, а зуби су одлуке које Божанско биће доноси на основу хране коју је унело у своја уста. Колико муке и патње треба да се поднесе, али све то радује верника јер зна и осећа да је то једини прави пут.
 
Poslednja izmena:

Back
Top