Pogledajte prilog 347047
...Kada sam se prvi put nasla u spilji u kojoj se nalazila i moja soba, u pocetku nisam primetila da nisam sama, a onda me je iznenadilo prisustvo jos deset mladih ljudi koji su bili u istoj poziciji kao i ja. Iako sam do tada bila zaokupljena posmatranje zemlje zmajeva, njihova uplasena lica podsetila su me da se nalazim na mestu koje se svakog trenutka moze obrusiti i povesti me u ponor. Nalazila sam se na 50 metara dugoj litici sa grupom ljudi od kojih vecina delovalo kao duhovi a ne ljudi i plasila se da bi svakog trenutka mogli da zakorace napred u provaliju, kako bi se otarasili straha. „Mozda misle da sanjaju pa i zakorace“, pomislih na trenutak a onda se brecnuh kako ne bih pocela sebe da ubedjujem da sanjam, kao sto imam obicaj. Potom sam je ugledala.
U nebeskoj plavoj dugoj haljini, sa svojom torbom u ruci, medju grupom nepoznatih ljudi stojala je i plava devojka iz prodavnice. Plava talasasta kosa padala joj je do struka poput vodopada koji se probija preko oronulih planinskih stena i udara u reku, praveci krasne bele uvojke. Izgledala je kao princeza. Oci su joj sijale, medjutim ovog puta iz njih nisu izbijale ledene iglice beznadeznosti i straha kao pre. Nije bila uplasena.
Pogledavsi me, pokusala sam da joj izrazom lica pokazem kako mi se cini nemogucom slucajnoscu da se nalazimo zajedno na tako cudnom mestu, ali u tome me sprecava bol koju osecam u stomaku, nanetu pri udaru neke tupe, uglaste naprave. Hristina mi je tada zarila lakat u struk. „To su Filip i Helena,“ dosapnula mi je,“juce smo zajedno stigli“. Konacno sam saznala njeno ime.
https://erikauzemljizmajeva.wordpress.com/2015/02/17/av-2-plava-devojka-part-2/
...Kada sam se prvi put nasla u spilji u kojoj se nalazila i moja soba, u pocetku nisam primetila da nisam sama, a onda me je iznenadilo prisustvo jos deset mladih ljudi koji su bili u istoj poziciji kao i ja. Iako sam do tada bila zaokupljena posmatranje zemlje zmajeva, njihova uplasena lica podsetila su me da se nalazim na mestu koje se svakog trenutka moze obrusiti i povesti me u ponor. Nalazila sam se na 50 metara dugoj litici sa grupom ljudi od kojih vecina delovalo kao duhovi a ne ljudi i plasila se da bi svakog trenutka mogli da zakorace napred u provaliju, kako bi se otarasili straha. „Mozda misle da sanjaju pa i zakorace“, pomislih na trenutak a onda se brecnuh kako ne bih pocela sebe da ubedjujem da sanjam, kao sto imam obicaj. Potom sam je ugledala.
U nebeskoj plavoj dugoj haljini, sa svojom torbom u ruci, medju grupom nepoznatih ljudi stojala je i plava devojka iz prodavnice. Plava talasasta kosa padala joj je do struka poput vodopada koji se probija preko oronulih planinskih stena i udara u reku, praveci krasne bele uvojke. Izgledala je kao princeza. Oci su joj sijale, medjutim ovog puta iz njih nisu izbijale ledene iglice beznadeznosti i straha kao pre. Nije bila uplasena.
Pogledavsi me, pokusala sam da joj izrazom lica pokazem kako mi se cini nemogucom slucajnoscu da se nalazimo zajedno na tako cudnom mestu, ali u tome me sprecava bol koju osecam u stomaku, nanetu pri udaru neke tupe, uglaste naprave. Hristina mi je tada zarila lakat u struk. „To su Filip i Helena,“ dosapnula mi je,“juce smo zajedno stigli“. Konacno sam saznala njeno ime.
https://erikauzemljizmajeva.wordpress.com/2015/02/17/av-2-plava-devojka-part-2/
