Слепа Вера

Какву би слободу имао да тражи љубав неко ко је зао, од некога ко је добар?
Покајање није кајање, већ дело којим човек доноси одлуку да више неће чинити зло и да ће се на све начине трудити да се поправи(јер није лако престати чинити зло, ђаво нас увек превари и наведе да га поново учинимо, али нам се труд да будеmо добри код Бога већ рачуна да смо на стази добра). И будући да у свом срцу човек зна колико је искрен у томе, утолико има слободу да прими Божју љубав и опроштење. Друга је ствар што љубав не може да прими онај ко не може да је да. Кроз покајање чинећи добра дела ми се учимо да дајемо љубав стварајучи тако услове да и примимо Божју љубав. Када човек чини добро, његов ум почиње да мисли о добру и како да га учини јер види да због ђавољих наговарања то није увек лако извести. У том довијању како да и поред борбе у својим мислима ипак успе да учини добро долази и до промене ума, долази до преображаја човека и он почиње да осећа Божју љубав. Кроз Преображај човек добија Образ Божји а са њим и слободу да тражи од Бога у својим молитвама шта му треба. Закон атракције(привлачења) говори да се слично са сличним привлачи,тако да молитве оних који немају Образ Божји, нису слични Богу, не долазе пред Бога и он на њих не обраћа пажњу. Божја пажња нам је потребна јер кроз њу добијамо помиловање и Божју Љубав. Јер и ми сами највише љубави дајемо баш кроз пажњу коју посвећујемо другима. Закон који је Бог отац устројио и којег се Св. Дух стриктно придржава говори да ми својим гресима навлачимо на себе суд који се неповољно одражава на нашу судбину кроз разне невоље и болести. Изузети од овог суда могу бити само они који су помиловани од врховног судије. Зато нам је потребна Његова пажња, да би смо били помиловани и да нас не стигне зло које смо заслужили. А да би на наше молитве Бог обратио пажњу морамо бити слични њему, имати његов образ(иначе наше молитве дочекује ђаво и трља руке),дакле неопходан је преображај. А преображаја нема без покајања.
Веру без покајања зову Слепа Вера. Зато што без покајања неће доћи до промене ума и начина на који размишљамо,јер само кроз промену начина мишљења ми можемо спознати Божанску љубав и схватити је, само тако можемо ВИДЕТИ какав је Бог у својој доброти. Кроз покајање ми спознајемо Бога, видимо га својим духовним очима и наша вера више није слепа, Јер каже се негде у Св. Писму: Демони верују и стрепе. Демони верују у Бога али не могу га спознати јер је њихова вера слепа.
 
Vidi nešto, kada u Bibliji kažu pokajanje, to je potpuno pogrešna reč.
Ispravno je Metanoja - preobražaj, ali taj preobražaj ne sme nikako da ovisi od pokajanja jer pokajanje nastaje iz osude samog sebe, a to je pogrešno.
Mi treba da shvatimo našu grešku, da smo svesni njenog negativnog delovanja na naš um (najčešće na naše emocije), ali ne smemo taj čin osuđivati jer i sama osuda deluje negativno na naše emocije.
Osuda proizvodi sukob u nama, a svaki sukob rađa negativna emocionalna stanja, a upravo su ta negativna emocionalna stanja ono što moramo transformisati.
Dakle, mi moramo biti svesni našeg greha, svesni utiska koji je on izazvao u nama, ali taj utisak ne smemo ni osuđivati, a ni odobravati. Samo ga potpuno biti svesni i to će izazvati promenu u našim mislima, a ta promena se zove Metanoja.
To je božanska promena jer mi se kroz Metanoju uzdižemo iznad pojmova dobra i zla. Mi smo ih svesni, ali nas ti pojmovi ne dodiruju.
 
Poslednja izmena od moderatora:
Постоји разлика између кајања и покајања. Кајање је чин којим осуђујемо сами себе због грешке и то је управо оно што ти подразумеваш под покајањем. А покајање није кајање нити осуђивање себе већ дело, чин, којим се ми окрећемо да више не чинимо грех који смо увидели и почињемо да чинимо дела добра супротна онима грешним које смо раније чинили. Покајање је чин преображаја од злог човека какви смо били у једног спремног да чини добро и истараје у добру. Онај који се покаје од лажи он почиње да говори истину и будући да више није онај стари који заслужује осуду већ један нови човек који заслужује сваку хвалу он неме осећај кривице који је својствен онима који се кају а не чине ништа да се промене. У принципу исто мислимо само другачије значење дајемо речима.
 
Какву би слободу имао да тражи љубав неко ко је зао, од некога ко је добар?
Njemu ona najviše treba,samo to nema ...al ebiga niko nema sve,tako mu je ...:think: mada...često je na ovaj ili onaj način i dobije:confused:
 
Poslednja izmena od moderatora:
Питање да ли је добије. Зао човек полази од себе и мисли да су сви људи зли као и он што је. Њему је тешко да поверује да неко може да буде добар кад то нема смисла. Он верује да сви поступају из интереса и да се може волети само неко од кога можеш имати користи. За њега је корист једнако Љубав. Ако неко нема користи од њега тај га неће ни волети. Зато он и не може да прими искрену љубав, љубав која није из користољубља, јер ће увек сумљати да су људи с њим из користољубља, јер су нашли интерес. Он не даје љубав и самим тим не може да је прими, он купује љубав. У физици је закон да оно што не може да резонује нешто, то исто то не може ни да упије. Тако је исто и у љубави, па онај ко не може да да љубав, не може ни да је прими.
 

Back
Top