Ponekad u zivotu morate doneti odluku neobazirajuci se na druge. Morate da stisnete zube i da krenete. Necete znati sta ce se dogoditi ali morate da rizikujete. Sta ako je nesto vazno, sta ako neciji zivot zavisi od vase odluke? Ili necija sreca? Ili ste samo deo predstave u kojoj ste zrtva zablude? Nikada necete znati dok se preispitujete. Zato bez razmisljanja nastavljam da se krecem i ulazim u stan.
Dotrcavsi do sobe navukla sam neke stvari da bi mi bilo toplije. Kada sam se nasla na vratima, pomislih da bi mi mozda neka stvar bila potrebna. Medaljon. Majka mi je poklonila ogromni zlatni medaljon nekoliko meseci pre nego sto joj je otkrivena bolest. On mi je potreban da me podseca na dom i porodicu. Stavila sam ga oko vrata iako je bio veoma tezak. Prolazim pored oca i brace, ne zastajuci da se pozdravim jos jednom. Pomislila sam koliko ce mi samo nedostajati.
Sisla sam niz stepenice i izlasla na ulicu, osecajuci poglede ljudi. „Nadam se da ce ti biti udobno na mom vratu“ dobacuje mi zmaj dok vec ispravlja vrat i spusta tako nisko da bih mogla da se popnem. Zagrila sam ga i nogama i rukama, ali on je veoma sirok i dug da se osecam kao da lezim u nekome krevetu. „Ne plasi se. Ipak sam ja tu da brinem o tebi.“ kaze mi, kao da aludira na moje prethodne slike koje sam naslikala u glavi, o zastiti i zlu. Postidela sam se i nasmejala ali sam mu i poverovala i pomalo opustila.
Odgurnuvsi se naglo nogama o tlo, ubrzo smo se nasli iznad zgrada koje su polako postajale obicne mrlje u tami dok ih ista nije progutala. Zmaj je rasirio svoja velika krila. Protkana su debelim zilama koje se pomeraju zajedno sa krilima a izmedju njih proseze se bledo zelena koza, tanka i prozirna kao neki nezni materijal ali verujem i isto tako neporobojna.
Nakon sto sam se malo otarasila straha, podigla sam glavu. Leteli smo pravo ka mesecu, ili se meni barem tako cinilo. Kako smo se priblizavali, svetlost je pocinjala da mi izjeda oci i nehotice sam ih zatvorila i zabila glavu u zmajevu krljust. Vec u sledecem trenutku sam zaspala.
Dotrcavsi do sobe navukla sam neke stvari da bi mi bilo toplije. Kada sam se nasla na vratima, pomislih da bi mi mozda neka stvar bila potrebna. Medaljon. Majka mi je poklonila ogromni zlatni medaljon nekoliko meseci pre nego sto joj je otkrivena bolest. On mi je potreban da me podseca na dom i porodicu. Stavila sam ga oko vrata iako je bio veoma tezak. Prolazim pored oca i brace, ne zastajuci da se pozdravim jos jednom. Pomislila sam koliko ce mi samo nedostajati.
Sisla sam niz stepenice i izlasla na ulicu, osecajuci poglede ljudi. „Nadam se da ce ti biti udobno na mom vratu“ dobacuje mi zmaj dok vec ispravlja vrat i spusta tako nisko da bih mogla da se popnem. Zagrila sam ga i nogama i rukama, ali on je veoma sirok i dug da se osecam kao da lezim u nekome krevetu. „Ne plasi se. Ipak sam ja tu da brinem o tebi.“ kaze mi, kao da aludira na moje prethodne slike koje sam naslikala u glavi, o zastiti i zlu. Postidela sam se i nasmejala ali sam mu i poverovala i pomalo opustila.
Odgurnuvsi se naglo nogama o tlo, ubrzo smo se nasli iznad zgrada koje su polako postajale obicne mrlje u tami dok ih ista nije progutala. Zmaj je rasirio svoja velika krila. Protkana su debelim zilama koje se pomeraju zajedno sa krilima a izmedju njih proseze se bledo zelena koza, tanka i prozirna kao neki nezni materijal ali verujem i isto tako neporobojna.
Nakon sto sam se malo otarasila straha, podigla sam glavu. Leteli smo pravo ka mesecu, ili se meni barem tako cinilo. Kako smo se priblizavali, svetlost je pocinjala da mi izjeda oci i nehotice sam ih zatvorila i zabila glavu u zmajevu krljust. Vec u sledecem trenutku sam zaspala.