Sve crvenkape su iste (M. Vidojković) - odlomak
Dvadesetak minuta kasnije, riba je izašla iz kola, a da joj ni ime nisam saznao i Caka i ja ostali smo sami među soliterima, sa nebom iznad Avale, koje je svojom teget bojom najavljivalo novi dan u ovom delu planete.
„Ovaj...“, počela je ona. „Ja stvarno ne znam šta mi se desilo.“
„Zaljubila si se u mene. Dešava se, ne brini.“
„Ej, znaš šta, nemoj da...“, počela je da pizdi ona, a ja sam je prekinuo poljupcem, pošto nisam bio siguran da li je vredelo ubeđivati je da sam se zajebavao.
Posle nekih dvadesetak minuta ljubljenja s vatanjem, rekao sam:
„Ovaj... da te vozim kući ili idemo negde?“
„Idem kući. Ovo mora negde da se završi.“
„Okej.“
„Ali, ja da vozim.“
„Okej.“
Izašli smo iz kola da bismo zamenili mesta, a negde kod prednjih tablica smo ponovo počeli da se ljubimo. Desetak minuta potom, ona je sedela na mom sedištu, a ja na suvozačkom.
„Ej, nikad nisam vozila automatik. Moraš da mi pokažeš.“
„Ma samo ga staviš u ’D’ i voziš.“
„Je l’ ti često daješ svoja kola ljudima da ih voze?“ pitala je.
„Ne, ti si prva“, ispalio sam ja očekivani odgovor, a ona se zadovoljno nasmešila, ubacila u ’D’ i mi smo s Petlovog brda krenuli nazad u grad. Vozila je između trideset i četrdeset na sat, s obe ruke na volanu, potpuno koncentrisana na to da ne poginemo. Na ulici nije bilo nijednog automobila, niti jednog coveka, ali nisu samo živa bića mogla da te ubiju ovde. S jednakim uspehom to su mogli da urade i liftovi, krovovi, mostovi i bandere.
Dok je ona vozila, ja sam puštao diskove. Uglavnom pank. Kako bih nešto pustio, ona bi prepoznala.
„Opa, AFI! Pojačaj!“
I onda bih se ja istopio i pojačao. Posle nekoliko pesama, promenio sam folder, a ona je odmah reagovala.
„NOFX! Jao, na njih se sečem još od srednje.“
Izgledalo je kao neki kviz u kome Caka daje sve tačne odgovore. Nisam smeo ni da pitam odakle zna sve te bendove, nije ni bilo bitno. Naravno da ih je sve znala. Pa to je Caka, moja najnovija princeza.
„Cako...“, zaustio sam, a ona me iste sekunde pogledala razrogačenim ocima.
„Reci.“
„Ovaj...“
„Reci, bre!“ dreknula je, sva isprepadana, a kola su se malo zadrmusala.
„Ovaj... mislim da sam zaljubljen“, procedio sam, a samom sebi zvučao sam kao narkoman.
„Ej! To se ne priča! Takve stvari se ne pričaju! Pa tek što smo se upoznali!“
„Pa, jeste, ali ne pamtim kad mi se ovo desilo.“
„To je sve od droge.“
„Nije!“
„I zato što sam verena. Da, to je to, drogiran si i naložio si se na to što sam verena.“
„Nisam, bre!“ dreknuo sam ja, uplašivši sa da nije možda zaista tako kako ona kaže. Pokušao sam da nas zamislim zajedno na moru, pokušao sam da nas zamislim zajedno u bioskopu, na dočeku Nove godine, sa klincem u njenom stomaku. Pu, ***** ti mater, sve od toga sam mogao da zamislim, nije moguće da sam bio u stanju da baš toliko daleko odem u svojim tripovima.
„Nisam, bre“, procedio sam, a ona je bojažljivo skinula desnu ruku s volana i pomazila me po glavi.
„Dopadaš mi se, tako neuravnotežen.“
Prošli smo pored sajma, a onda se ona popela na „gazelu“ i mi smo se vratili u Trideseti blok. Zaustavila se na pedesetak metara od zgrade „Proletera“.
„I ja živim u bloku. Mislim, sa... ovaj... deckom.“
Ceo svet mi se polako ali sigurno pretvarao u veliko smrdljivo *****. Gledali smo se, a onda smo ponovo počeli da se ljubimo. Posle tridesetak sekundi, ona je ponovo prekinula poljubac.
„******, rasturiću sebi ceo život.“
Trebalo je verovatno nešto da joj kažem, ali nisam. Samo sam je još jednom cmoknuo.
„Joj, bre! Šta ako ovo ne prestane kad se sutra probudim?“ zacvilela je.
„Ništa. Najebali smo.“
„Moram da idem, moram da se saberem. Moram da vidim šta mi se to desilo. Moram do Nemanje, uf, bre...“
Uopšte nisam morao da čujem to ime. Nekad je to bio samo tamo neki dečko, a sad je to bio Nemanja, veliki car, koji bi mi se do jaja svideo. Oduvek sam imao problem da zamislim ribu koju volim s nekim drugim. Da, ja sam, kao, voleo Caku. ******, koji sam ja kreten. Sutra kad se probudim, smejaću se svemu ovome.
Caka je otvorila vrata i čekala da se izbatrgam iz svojih misli i dopustim joj da se vrati u svoju bajku. Izašao sam iz kola, došao do njenih vrata, čučnuo pored, uhvatio je za glavu i poljubio je.
„Ćao, Cako.“
„Ćao, Šesticu.“
Izašla je napolje, a ja sam seo za volan i odmakao sedište, koje je ona dvadeset minuta ranije morala da privuče. Upalio sam motor i prebacio u rikverc, a Caka je i dalje stajala pored kola. Zatim smo se desetak sekundi gledali, da bi ona na kraju ponovo prišla kolima i kucnula mi na prozor.
„Kako to da mi nisi tražio broj telefona?“ pitala me.
„******, potpuno sam zaboravio!“
„Eto, to je dokaz da je ovo samo trip.“
„Ne, ne, to je samo dokaz da sam ja narkoman! Daj mi broj, molim te!“ zapenio sam, preplašen da ću ostati bez njenog broja.
Onda smo, kao po komandi, izvukli naše telefone napolje i razmenili brojeve.
„Ko se prvi probudi, zove“, rekla je, „ali možda neću moći da ti se javim na telefon. Mislim, ako ne budem mogla da pričam. Ovaj... kapiraš? Joj, bre, šta ja to pričam? Ko one nevernice iz filmova. Fuj!“
Onda se okrenula i brzim koracima počela da odlazi, da bi se kod jedne kante za đubre ponovo okrenula, vratila do kola i poljubila me.
„Aj ćao“, procedila je, okrenula se i ovog puta zaista otišla kuci. Znam to, jer sam sačekao da uđe u ulaz, a onda još nekoliko minuta, da slučajno iz njega ponovo ne izađe.
