Stvarno imam loš period. I baš se loše osećam ne zato što postoje problemi, već zato što rešenja ne zavise od mene. I neravno da se to vidi. Naravno da oni koji me znaju, prepoznaju da sam u "autu" (čak i ako se trudim da se sakrijam). I naravno da mi je drago kad vidim, osetim, znam da brinu, da im je stalo. Ali sam po malo razmažena (stvarno sam, Bogu hvala, okružena prijateljima) i makoliko da ta briga prija, nekako je i podrazumevam. 
Nikad nisam sumnjala u to da pravi ljudi postoje. Da su tu negde, oko nas. I znam da se pravi pre ili kasnije međusobno prepoznaju.
Ali me do suza gane iskrena, topla, ljudska potreba da pruže pomoć ili podršku nekome koga su tek sreli i naslutili da su ga prepoznali...
I ma šta god da imate u glavi, kolikogod briga da vas muči, kada se prepoznate sa nekim, mora da vam bude toplo oko srca...
Nikad nisam sumnjala u to da pravi ljudi postoje. Da su tu negde, oko nas. I znam da se pravi pre ili kasnije međusobno prepoznaju.
Ali me do suza gane iskrena, topla, ljudska potreba da pruže pomoć ili podršku nekome koga su tek sreli i naslutili da su ga prepoznali...
I ma šta god da imate u glavi, kolikogod briga da vas muči, kada se prepoznate sa nekim, mora da vam bude toplo oko srca...
