PET, DVA, JEDAN, TRI, VOLIMO SE MI / Deo drugi - Blogovi - Forum Krstarice
Prikaži RSS

Stipanov Dućan

PET, DVA, JEDAN, TRI, VOLIMO SE MI / Deo drugi

Oceni ovaj blog
.
.
Dve duge nedelje sam lizao rane i izležavao se kod jednog od svojih dužnika. Nisam iščekao da potpuno zacelim. Čim sam postao donekle upotrebljiv krenuo sam u potragu. Na moje razočarenje Raša je nestao. Nije više bilo prepoznatljivih prepada i razbojništava širom Đavolovog Prsta. Biće da sam ga mnogo oslabio svojim akcijama, pomislih, pa počeh da se raspitujem. Niko ništa o njemu nije znao. Kao da je u zemlju propao.

Već sam gotovo odustao od osvete kad su se pojavile glasine o bolesniku kome niko ne može da priđe. Neobično za Đavolov Prst. Svaki trag virusa bio je smesta uništavan i spaljivan, bez obzira na cenu. To je mogao biti samo neko vraški zaštićen. Od te pomisli do shvatanja da se radi o Raši nije mnogo trebalo. Dakle, moj plen je bio tamo gore, u brdima. Nisam imao više o čemu da razmišljam. Muškarac radi ono što muškarci rade.

Koliba u kojoj se bolesnik nalazio bila je na dnu jedne klisure. Jedini prilazni put je vodio kroz kanjon, na čijim liticama su najverovatnije bili raspoređeni Rašini ljudi sa dugim cevima u rukama. Vidite, ovoliko dugo sam poživeo zbog toga što nikad nisam činio ono što se od mene očekivalo. Umesto da se zaletim na glavni ulaz, obišao sam klisuru i popeo se tačno nad kolibu. Pomalo je bilo rizično spustiti konopac niz krečnjačke stene. Znao sam da se ne bih lepo proveo ukoliko bi neko pazio na zadnja vrata,. Srećom, nikom tako nešto nije padalo na pamet.

Kad sam mu kroz krov propao maltene na glavu, Raša je najpre razjapio usta poput šarana, a onda je primetio pištolj u mojoj ruci. Smesta stade besneti zamotan do grla u pokrivač.

„ ***** plaćeničko! Seku ste oterali u smrt, što ne bi i mene dokrajčili?”, o da, bio je bolestan, veoma bolestan. Guke na vratu su pucale i bljuvao je krv što je bilo očigledno po krvavom čaršavu pod njim. Nije mu još mnogo ostalo. Pa opet, njegova izjava baš i nije bila u skladu sa situacijom.

„ O čemu ti to, bre?”, brecnuh se na njega. Nije valjda pomerio pameću?

„ Jel' se Igor dočepao šifre?“, nastavi on sa besmislenim pitanjima.

„ Kakav Igor, kakvi bakrači?”, počeo me je pomalo nervirati.

„ Čekaj malo... Ti ne radiš za Igora?”, da nisam bio na ivici živaca verovatno bih pukao od smeha zbog izraza njegovog lica. Možda nisam ništa shvatao, ali on je razumevao situaciju još manje od mene.

„ Ne. U stvari, sad više nisam ni u šta siguran, ali došao sam ovamo da osvetim jednu curu. Nedavno ste je gadno prebili”, odlučih najzad da mu objasnim svoje prisustvo. Jebi ga, u svakom dobrom vesternu zlikovcu je jasno zašto je heroj potegao revolver. Problem je što ova budala nije odgledala dovoljno kaubojaca.

„ Ma daj! Zajebavaš se, jel' da? Nije valjda da si imao neke veze sa Natašom?”, provali on najzad posle duže pauze prepune kolutanja očima.

„ Nataša mi je bila ljubavnica.”, odrezah, dok mi je prst podrhtavao na obaraču.

„ Oh, bože, da nisi ti tip koga zovu Pacov?”, zapita me neočekivano. Dođavola, tu ništa nije kako bi trebalo biti. Odakle bi on mene mogao poznavati?

„ Jesam”, priznah. Uvek ga mogu upucati ako nešto krene po zlu.

„ Koja komedija. Nataša mi je sestra. Kad god bi se videli samo bi pričala kako je zaljubljena u nekakvog Pacova. **** te, pa baš ti da me zaustaviš! Samo što nisam dohvatio ono ubilačko čudovište!”, Kao da me je kantom govana polio! Nisam mogao pogrešnije proceniti stvari. Biće da sam zasrao stvari do balčaka.

„ Otkada si bolestan?”, zapitah tek da skrenem temu razgovora. Najednom sam se osećao neprijatno.

„ Bolestan sam ovamo došao. Pratio sam Natašu, brinula me je...”, zakašlja se bljujući krv po pokrivaču.

„ Palijativ! Imao si pristup palijativu, zar ne?”, sinu mi najednom. Samo je tako mogao izgledati zdrav i nedirnut Groznicom.

„ Bravo! Natašina poznanstva i novac od pljački su odigrale svoju ulogu. Putevi su bili uhodani, sve dok Igor nije došao po nju. Onda se sve srušilo kao kula od karata.”, licem mu prelete neka senka podrugljivog osmeha i sve mi je postajalo jasnije da u stvari ama baš ništa ne znam.

„ Pričaj. Sve od početka”, procedih spuštajući se na stolicu ukraj kreveta.

„ Igor... Igor joj je bio muž, ali njihov brak nikako nije funkcionisao. Nataša se prvi put isekla kad je saznala za njegove avanture i rasipanje novca. Sve je ona radila, Igor je uglavnom klimao glavom i trošio pare. Posle toga su je strpali na psihijatriju.Gad je to zloupotrebio i preuzeo je kontrolu nad „ Medicariusom”...”, poče Raša da se ispoveda.

„ Čekaj... Kakve veze Nataša ima sa „ Medicariusom”?”, prekidoh ga.
„ Nije ti nikad rekla da je bila vlasnica kompanije?”, odvrati na pitanje pitanjem.

„ Nije”, rekoh. Izglada da mi mala mnogo toga nije ispričala.

„ O bože, šta je naradilo njeno ćutanje. Nema veze, sad ćeš sve čuti. Ovako je to bilo. Firma je posedovala licencu na palijativ koji je groznicu držao pod kontrolom, ako se redovno uzima. Dobar osnov za basnoslovnu zaradu zar ne? Postojali su milioni kupaca koji moraju redovno kupovati lek, ako ne žele da se raspadnu kao ja. Pa ipak, postojalo je nešto što je Igoru izmaklo u proračunu. Natašina neuračunljivost. Jedino je ona znala pristupne šifre bazi podataka sa rezultatima naprednih istraživanja „ Medicariusa”, a tamo se nalazila i receptura leka za Groznicu. Bez šifre niko nije mogao da obriše bazu i ona je to znala. Planirala je da se dokopa nekog terminala i započne proizvodnju leka koji bi besplatno delila ugroženima. Čak je nedavno isterala i finansijsku potporu od konkurenata svog bivšeg preduzeća”, pomalo je kašljucao, ali govorio je sasvim razumljivo.

„ Pa zašto to nije učinila?”, prekidoh ga.

„ Misliš da bi to Igor dopustio? Izlečenje žrtava Groznice učinio bi palijativ nepotrebnim, čime bi se njegov lagodan život raspao u parmparčad. Pobrinuo se da. za Natašom bude izdata poternica. Bilo koji jebeni pandur koji bi je ugledao smesta bi je strpao u najbližu psihijatrijsku ustanovu. Zato se i smucala po Đavolovom Prstu. Ovde nema zakona.”

To je bilo sve. Čuo sam sasvim dovoljno. Pažljivo sam vratio pištolj u futrolu i išetao na glavni ulaz. Kerovi na liticama nisu pucali. Naređeno im je da eliminišu one koji dolaze ka kolibi, ne i u one koji odande izlaze. Nije bilo mnogo smisla u Rašinom samosažaljenju. Možda bi mu bilo bezbolnije da mu neko ispali metak u glavu. Svejedno, makar je sam odabrao kako će uginuti. Ne može to svako.

Sve je Raša znao, samo je u jednoj stvari grešio. Nataša je bila jebeni idealista, ali nije bila istina da nikom nije odala šifru. Možda je bila imuna na muževljeve batine i zov love, ali ne i na ljubav. „ Pet, dva, jedan, tri, volimo se mi, devet, sedam, osam, dva, baš te volim ja”

Mislim da je vreme da se spakujem i jednom zauvek napustim Đavolov Prst. Gotovo sam zaboravio kako izgleda civilizacija, naročito kad si dobro nafatiran. Znanje je sila, znanje je moć. Verujem da se stara dobra pesmica može itekako dobro unovčiti.

Osmotrio sam još jednom vukojebinu u kojoj sam isuviše vremena proveo, pa počeh pevušiti „ Pet, dva, jedan, tri, volimo se mi, devet, sedam osam, dva, baš te volim ja”, njušeći miris lake love. Terminal se uz malo truda i smeškanja može dohvatiti u nekoj od ispostava „Medicariusa”.

Dugo me je putovanje čekalo.

KRAJ
.
.

Pošalji "PET, DVA, JEDAN, TRI, VOLIMO SE MI / Deo drugi" na Facebook Pošalji "PET, DVA, JEDAN, TRI, VOLIMO SE MI / Deo drugi" na Google Pošalji "PET, DVA, JEDAN, TRI, VOLIMO SE MI / Deo drugi" na My Yahoo! Pošalji "PET, DVA, JEDAN, TRI, VOLIMO SE MI / Deo drugi" na Live Pošalji "PET, DVA, JEDAN, TRI, VOLIMO SE MI / Deo drugi" na MySpace Pošalji "PET, DVA, JEDAN, TRI, VOLIMO SE MI / Deo drugi" na Twitter Pošalji "PET, DVA, JEDAN, TRI, VOLIMO SE MI / Deo drugi" na Digg Pošalji "PET, DVA, JEDAN, TRI, VOLIMO SE MI / Deo drugi" na del.icio.us

Kategorije
Nekategorizovano

Komentari