PET, DVA, JEDAN, TRI, VOLIMO SE MI / Deo prvi - Blogovi - Forum Krstarice
Prikaži RSS

Stipanov Dućan

PET, DVA, JEDAN, TRI, VOLIMO SE MI / Deo prvi

Oceni ovaj blog
.
.
Istočno se odavde uzdižu gradovi, ti drčni ostaci Staroga Sveta u kojima ljudi nafiksani palijativima žive uspravno, ali ovde na Đavolovom Prstu nema ljudi. Sve su to šakali i vukovi. Znate, u mutnoj vodi govna uvek isplivaju na površinu.

Natašu sam prvi put video kraj štanda nekih muvatora što su špartali Đavolovim Prstom varajući ljude i bežeći pred nezadovoljnicima. Bila je sitna i krhka, tanušnih šaka i nožica poput čačkalica, ali je posedovala najlepši osmeh na svetu. Uvek mi se činilo da bih je mogao spakovati u džep i nositi uzduž i popreko Đavolovog Prsta, ušuškanu i spokojnu. Umela je primiriti zver. Nikad nisam razumeo kako je to radila. Jednostavno bi se privila uz mene i pričala, pričala, pričala...

„ Kad bi znao koliko te volim, verovatno bi se uplašio.”, znala se maziti, onako iz čista mira.

„ Sve sam ja strahove odstrahovao i tame odbolovao. Nemam se čega više plašiti.”, mrgudao bih na njene izlive ljubavi.

„ Bojiš se jedne stvari” , pametovala bi ona. „ Ljubavi.” Mnogo je volela da priča.
„ Možda.”, predavao bih se.

„ Tu nema tame i bola, čisto je kao suza”, filozofirala je, „ ali uvek uplaši.”
„ U jednoj stvari si u pravu. Bolje se snalazim sa neprijateljima.”, odvraćao bih na njene nebuloze.

„ Ali znaš da voliš. I srce ti to želi.”, bila je uporna.

„ Zar ima nekoga ko to ne želi?”, završavao bih diskusiju privlačeći je u zagrljaj. Nisam bio baš ugrožen što se tiče žena, ali ona je bila drugačija. Klupko paperja željno nežnosti u vremenima smrti i očaja. Nisam mnogo znao o njoj. Nije više bila mlada, baš kao ni ja. Slutio sam da je bila veliko ime u Starom Svetu, ali sve je to zbrisala Velika Groznica. Zaista se trudila da ne priča mnogo o prošlosti.
„ Pet, dva, jedan, tri, volimo se mi, devet, sedam, osam, dva, baš te volim ja”, pevušila bi ponekad, objašnjavajući da je ta pesmica podseća na prošlost.

Visoko gorje je zaštitilo Đavolov Prst od smrtonosnog virusa, ali ne i od ludaka koji su bežali pred njim. Poneki bi sa sobom doneo groznicu, ali bi ga odomaćene džukele umlatile čim bi primetile prve simptome bolesti. Znate, Đavolov Prst nisu zaposeli pesnici, a još manje osećajni džentlmeni. Nisu ga osvojili intelektualci i pametnjakovići, nego ološ koji je preživeo raspad sistema i istrajao u nametnutoj borbi za opstanak. Njihovi čopori su vršljali po pustoši, pljačkajući i ubijajući. U svem tom cirkusu, Nataša se ponašala nepredvidljivo i ponekad bi nestajala na nedelju ili dve. U početku me je to izbezumljivalo, ali vremenom sam se navikao. Uvek bi se vraćala da vodimo ljubav i da mi šapuće svojim raspuklim glasom.

„ Znaš da pričam šta mislim.”, pokušavala bi da me ubedi u svoju iskrenost.

„ Da, samo je to neobično.”, odgovarao bih, pokušavajući da joj verujem. Sve je oko nas bilo laž i prevara, pa baš i nisam video smisao istine u svetu u kome je jedino važno doživeti sutrašnji dan.

„ Znam. Zato što je retko.”, terala bi ona nepokolebljivo svoju priču.

„ Ti nisi iz ove realnosti.”, branio bih se najglupljim mogućim odgovorom.

„ Pa odakle sam, moliću lepo?”, znala je da postavi nemoguća pitanja, pa bi i moji odgovori postajali takvi.

„ Ne znam. Odavde nisi. Nebesa, podzemlje... Sve je moguće.”, lupio bih prvo što mi padne na pamet.

„ Blesavo moje lepo.”, prešla bi na maženje podsećajući na pokislo mače.

„ Eto vidiš. To mi niko iz ove realnosti nikad ne bi rekao.”, durio bih se ja.

„ Ali kad te toliko volim...”, nastavljala bi sa gugutanjem. Kad bi jednom prešla u fazu sentimentalnosti ništa nije moglo da je zaustavi. Da sam bar i ja bio takav. Ali nisam. Nisam umeo da se otrgnem prošlosti, nisam znao da krenem iz početka. Činilo mi se da sam video više užasa od nje. Sada više nisam tako siguran u to.

Znao sam da se smuca po sumnjivim društvima, ali sam joj zbog nečega verovao. Uostalom, nisam ni polagao nikakva prava na nju. Bila je odrasla žena, slobodna da bira sebi partnere. Ako je neko bolji od mene, neka je uzme. Preživeću. Drugo je mene brinulo. Bila je pomalo neurotična i sklona samouništenju. Teško je podnosila udarce. Nije znala da ne pobeđuje onaj ko najjače udara, već onaj koji može da izdrži najviše povreda i ostane na nogama.

Kad sam je, posle jednog od njenih uobičajenih nestanaka, pronašao u kadi rumene vode obojene krvlju iz njenih prerezanih vena, sitno joj je telašce bilo prekriveno masnicama od silnog batinanja, a na ofingeru je visila prepoznatljiva jakna označena likom isplažene đavolove glave. Poznavao sam taj simbol. Rašina ekipa. Eto zašto sam se plašio ljubavi. Lako je zavoleti, teško izgubiti. Bilo je jasno šta se desilo, pa nisam gubio vreme glupim zbrinjavanjem Natašinog tela. Duša joj je ionako bila na nekom boljem mestu. Krenuo sam za Rašom, držeći se starog dobrog pravila - krv traži krv. Znate, Nataša je bila smisao mog života.

Rašina ekipa je bila opasna, uz jednu malu opasku. Reč “opasno” je svakako tačna, ali ne i dovoljno precizna. Pre bi se moglo reći da se radilo o najbestijalnijoj sadističkoj hordi raspomamljenih umobolnika koja je ikada hodala Novim Svetom. Mislite da me je to prepalo? Ni najmanje. Potražio sam odavno odložene uspomene iz rata. Specijalci su bili dobro opremljeni, a štabovi koji bi ih razdužili nestali su u Velikoj Groznici. Verovao sam da mi te stvari više neće ustrebati, ali, eto, došlo je vreme i za njih.

Trag nije bilo teško pratiti. Pljačke i ubistva, obično skoncentrisana na najbogatije pasje sinove Đavolovog Prsta. Da nisam znao o kome je reč, poverovao bih da se radi o nekoj vrsti modernog Robin Huda. Ali ne, svi su znali Rašu i njegove kompanjone. Banda ludaka.

Prvog pitbula uhavatio sam spuštenih gaća. Sobica je mirisala na čaj od jasmina, a klinka u kojoj je bio imala je najnežnije lice koje sam ikada video. Jednostavno sam mu prerezao grlo dok je svršavao. Nije ni znao šta ga je snašlo. Tek kad je mala vrišteći izletela iz sobice, razaznao sam da ono što dopire iz hodnika gotovo podseća na bluz.

Sledećeg sam jednostavno skinuo snajperom sa prozora jeftinog svratišta u jednoj od selendri što su se nizale duž Đavolovog Prsta. To ih je alarmiralo, pa su potom postali mnogo oprezniji. Počeli su se držati u grupi. U početku su snajper i brze noge rešavale problem, a onda su se stali zavlačiti u jazbine. Tamo ih nisam tek tako mogao dohvatiti.

Te sam noći mnogo razmišljao. O Nataši, o ljudima koje sam pobio dok sam služio u šesdeset drugoj, o Velikoj Groznici i svakojakim drugim glupostima. Sve same nevesele stvari, pa opet, vremenom se oči naviknu na mrak. Kako bilo da bilo, nisam zaboravio da detaljno pregledam i očistim obe Berete M9, iako mi je glavom sve vreme odjekivala setna melodija: „ Pet, dva, jedan, tri, volimo se mi, devet, sedam, osam, dva, baš te volim ja”. Mnogo sam voleo malu bleskicu!

Jutro sam dočekao neispavan, ali odlučan. Doručkovali su oko devet u Tošinoj kafani i jednostavno sam tamo ušetao s pištoljima u rukama. E, to nisu očekivali! Dok su potegli oružje dve trećine ih je bilo likvidirano. Iz kafane sam izleteo praćen rafalima. Adrenalin nije dozvolio da osetim da su me pomalo i proštepali.

Ono što je usledilo podsećalo je na računarske igrice. Dok sam jurio kroz uzane uličice zamenio sam okvire znajući da me slede. Zaustavio sam se potom kraj ćoška i ispalio šaržer u prvog koji se pojavio. Jebeni prolaznik! Tek drugim pištoljem sam skinuo još dva Rašina jurišnika. Tren potom osetio sam slabost i shvatio da sam pogođen u rame i bedro. Drugi put, Rašo, pomislih i utekoh iz sela.


Nastavak sutra...

.
.

Pošalji "PET, DVA, JEDAN, TRI, VOLIMO SE MI / Deo prvi" na Facebook Pošalji "PET, DVA, JEDAN, TRI, VOLIMO SE MI / Deo prvi" na Google Pošalji "PET, DVA, JEDAN, TRI, VOLIMO SE MI / Deo prvi" na My Yahoo! Pošalji "PET, DVA, JEDAN, TRI, VOLIMO SE MI / Deo prvi" na Live Pošalji "PET, DVA, JEDAN, TRI, VOLIMO SE MI / Deo prvi" na MySpace Pošalji "PET, DVA, JEDAN, TRI, VOLIMO SE MI / Deo prvi" na Twitter Pošalji "PET, DVA, JEDAN, TRI, VOLIMO SE MI / Deo prvi" na Digg Pošalji "PET, DVA, JEDAN, TRI, VOLIMO SE MI / Deo prvi" na del.icio.us

Kategorije
Nekategorizovano

Komentari