ЕКЛИСИОЛОГИЈA - Blogovi - Forum Krstarice
Prikaži RSS

zadovoljni kupac

ЕКЛИСИОЛОГИЈA

Oceni ovaj blog
Причало се да је давно, толико давно да томе није било живог сведока, скинуо мантију; да ли је то учинио, како неки кажу, због жене, да ли, како други мисле, због пића, или из неког само њему знаног разлога, тек остао му је надимак – Распоп. Додуше, то је у његовом случају било и више од надимка, јер нико му није знао крштено име.
Личио је на сваког другог просјака: прљав, подрпан, повијен, увек по страни, као да страхује да ће га неко, захваћен мрзовољом или обешћу, одгурнути или ударити. Био је стар, али посматрајући га онако збрчканог и брадатог, није се могло са сигурношћу рећи колико је имао година.
Просио је тако што би прилазио човеку, или још чешће - групи људи, и гледао у њих доброћудно се смешкајући, без обзира како би се они понашали према њему. Имао је обичај да понекад додирне човека који би стајао сам на улици, али тек овлаш, врховима прстију, и да се уз онај исти безгласни смешак тихо удаљи. У ходу се често сагињао и купио ситне отпатке са улице: пампуре, опушке, папириће... и трпао их у подеране џепове.
Од друге просјачке сабраће разликовао се по томе што нико никада није чуо да је проговорио ма и једну једину реч. Да ли је, као што су неки веровали, био нем, или из неког разлога није желео да говори, нисам знао. Уосталом, то ме није много ни занимало. Најчешће сам пролазио покрај њега и не примећујући га.
Ми смо тада били богослови, унезверени дечачићи одвојени од родитељских кућа и сатерани, баш као овчице у тор, у строгост и суровост интерната. Мучили су нас чамотиња, жалост за домом, лоша исхрана, као и многе, понекад тешко разумљиве лекције из обимног градива које смо морали усвојити. Притискали су нас стари, изумрли језици, литургика, појање, библијска историја (сва имена поменута у Старом Завету морали смо знати напамет, па чак и то са колико је каменица узетих из потока млади Давид кренуо у окршај са Голијатом)... а нарочито професор догматике, надобудни и строги постдипломац, школован у Грчкој, на атинском универзитету. Неуморно је понављао: «Еклисиологија, еклисиологија... то морате схватити... то вам је најважније... ми верујемо у Цркву, у Бога Који је Црква...» Тешко смо га разумевали и још теже излазили на крај са њим. На часовима догматике учио нас је и философији. Разматрајући однос једног и мноштва, наглашавао је да никада нећемо разумети Цркву ако не будемо схватили да су у еклисиологији један и један, и ма колико још додавали, увек само један. «Хоћу да појмите суштину, а не да бубате напамет!» - викао је на нас, а ми смо само ћутке слегали обремењеним раменима.

Сећам се, били смо на измаку завршне године, последња прилика да се поправе оцене и припреми за матуру, или... (о ономе што је претило иза тог или нисам смео ни да размишљам; пред очи су ми излазиле страшне слике: владика, родитељи... љути и разочарани...)
Након вечерње службе требало је још једном погледати белешке из догматике. Учио сам марљиво, доста тога сам и схватао, али оно најважније, оно на чему је професор упорно инсистирао, упркос великом труду који сам улагао, ипак је измицало.
По повратку из цркве, прожет стрепњом и нелагодом, оклевао сам испред улаза у зграду интерната. Када сам коначно одлучио да закорачим и уђем, осетио сам додир у пределу мишице. Изненађен, окренуо сам се и видео њега – Распопа. Смешкао се благо и гледао ме у очи. Не знам зашто, тек облило ме је лако руменило и осетио сам стид. Почео сам да претурам по џеповима иако сам знао да су сасвим празни. Желео сам да му макар нешто уделим, али нисам имао шта. Просјак је одмахнуо руком и рекао:
«Нека. Остави.»
Нисам веровао сопственим ушима. Распоп је проговорио!
«Имам жену и сина. Они су сада код Господа», наставио је да говори. «Слушај шта ћу ти рећи: Сва моја љубав, иако нејака и оскудна, код моје је жене, и сва моја љубав, нераздељена и неумањена, код мог је сина. Такође, сва моја љубав је код Христа. Ако мислиш да они деле моју љубав онда грешиш, јер моја љубав је једна и недељива. Разумеш? Христос је сав мој живот, и моја жена је сав мој живот, и мој син исто тако. Али, не њих троје као неки збир личности, већ свако понаособ. Слушај даље: Иако несместив, сав Христос је овде, код нас, у нашем лепом храму, на светој Литургији, у светом Причешћу, али сав је Христос, истовремено и без остатка, на свакој свештеној и духовној трпези, у свакој частици евхаристијског хлеба и у свакој капљи евхаристијског вина, у нашој и у свакој другој цркви у којој се служи света Литургија. То је Јагње Божије које се ломи и раздробљава, али се не раздељује. Увек се једе и никад не нестаје. То је Божанско Чудо љубави. То је Христос, један и јединствен. Као и Црква. Као и љубав. То је еклисиологија. Разумеш ли сада?»
Нисам успео да прозборим ни једну једину реч, али сам све разумео и то не силом сопоствене памети, него даром благодати. Распоп ме је поново додирнуо по руци, а затим се окренуо и отишао. Гледао сам у његова повијена леђа све док није зашао за угао зграде.

Из свих премета сам, наравно, имао позитивне оцене. Богословију сам завршио и убрзо након тога отишао у војску. Данас сам свештеник, пастир словесног стада. Не знам шта је било са такозваним Распопом, али не бринем за њега, јер знам да му је Господ сасвим близу.


Протојереј Никола Миловић

Pošalji "ЕКЛИСИОЛОГИЈA" na Facebook Pošalji "ЕКЛИСИОЛОГИЈA" na Google Pošalji "ЕКЛИСИОЛОГИЈA" na My Yahoo! Pošalji "ЕКЛИСИОЛОГИЈA" na Live Pošalji "ЕКЛИСИОЛОГИЈA" na MySpace Pošalji "ЕКЛИСИОЛОГИЈA" na Twitter Pošalji "ЕКЛИСИОЛОГИЈA" na Digg Pošalji "ЕКЛИСИОЛОГИЈA" na del.icio.us

Ažurirano 19.02.2015. u 12:45, autor: zadovoljni kupac

Kategorije
Nekategorizovano

Komentari