Hronika
Upozoravajući podaci o porodičnoj torturi nad slabijim polom
Svaka treća žena žrtva nasilja
Autor: S. Tuvić | Foto:NORTHFOTO | 30.11.2008. - 00:02
Dvadesečetvorogodišnju M. D. muž je je punih sedam godina skoro svakodnevno tukao. Od silnih udaraca po glavi, oslepela je potpuno na jedno oko, na drugom nosi dioptriju od minus 15, a stalnim pesničenjem izbijeni su joj i svi zubi. Utočište od sigurne smrti našla je u Sigurnoj kući u Beogradu. Njeno troje dece smešteno je u hraniteljsku porodicu.
Iako je za sada našla svoj mir i sigurnost od muža nasilnika, problem D. M. nije rešen. Njeno troje dece je smešteno u hraniteljskoj porodici, a kada izađe iz Sigurne kuće, čeka je neizvesna sudbina .
Natalija Marković ni posle razvoda nije pronašla mir. Prošle nedelje ju je suprug ubio na radnom mestu, a godinama pre toga bila izložena maltretiranju i muža i sina.
– Razvodom se, nažalost, ne rešavaju njihovi problemi. U većini slučajeva, nasilnik nastavlja da proganja svoju žrtvu. U pitanju je obično patološka ljubomora koja se nastavlja i posle razvoda, što najčešće dovodi do fatalnog ishoda – objašnjava Vesna Stanojević, koordinator Savetovališta protiv nasilja u porodici.
Svaka treća žena u Srbiji trpi neki oblik nasilja, najčešće psihičko, verbalno i fizičko. U proseku, nasilju su izložene po 15 godina, a u Savetovalištu protiv nasilja u porodici kažu da im se za pomoć javila i žena koja je torturu trpela pune četiri decenije. Pomoć u Sigurnim kućama širom Srbije zatraže obično žene koje su godinama bile izložene najtežem obliku fizičkog i seksualnog zlostavljanja.
– Za odlazak u Sigurnu kuću se opredeljuju kada su s decom isterane iz kuće na ulicu, kada su životno ugrožene ili kada osim njih žrtve nasilja postaju i deca. Jedan mali broj žena se nakon izlaska iz Sigurne kuće vraća nasilniku. Najviše je onih koje iz ekonomskih razloga ne mogu da se osamostale, ali ima i onih koje nisu spremne da na sebe preuzmu odgovornost za podizanje dece. U Sigurnoj kući nađemo im neko zaposlenje, ali plata od 15.000 do 20.000 dinara nije dovoljna da mogu da plate stan, struju, komunalije, hranu – priča Stanojevićeva.
Ne trpe nasilje samo žene u braku. Šamaranje počinje još tokom zabavljanja. Žrtve obično misle da će nasilje nestati posle venčanja i rađanjem dece, ali praksa je pokazala da se ono nastavlja u još gorem obliku.
Ni društvo ne pokazuje neko posebno interesovanje da pomogne ovim ženama, upozoravaju u Sigurnoj kući. Ako neki brak doživi brodolom, krivica se obično svaljuje na ženu uz komentar „nije mogla malo da pretrpi“. Razvedene žene su na neki način obeležene, kao i deca iz takvih brakova. Uz to, deca koja rastu u takvim porodicama i svakodnevno gledaju kako otac maltretira majku, uče po modelu, tako da se često dešava da i oni sutra postanu nasilnici.
Osim ekonomske neizvesnosti, žene se po izlasku iz Sigurne kuće suočavaju s još jednim problemom – nemogućnost upisa dece u obdaništa. Takođe, većina žrtava koje dolaze iz unutrašnjosti nema zdravstveno osiguranje. To predstavlja dodatan problem kada isprebijane, dođu u savetovalište. Njihovo lečenje zavisi od razumevanja lekara, a u slučajevima kada u zdravstvenim ustanovama nemaju sluha za ovaj problem, troškove snosi Savetovalište koje se finansira od donacija.
Nasilje u prisustvu dece
Nasilje u porodici najčešće se dešava u porodičnoj kući i to uglavnom u prisustvu dece, pokazali su rezultati prvog istraživanja o primeni mera zaštite od nasilja u porodici koje je objavio Autonomni ženski centar. U 97,4 odsto slučajeva u protekloj godini je mesto nasilnog događaja bilo isto kao i mesto stanovanja, a maloletna deca su prisustvovala izvršenju nasilja u 63,4 odsto slučajeva, saopštio je ovaj centar.
Istraživanje je takođe pokazalo da su postupak za zaštitu od nasilja u porodici najčešće pokretale žene (85,3 odsto).
Među tuženima preovlađuju muškarci – 88,3 odsto, a u 54,5 odsto slučajeva tužilje i tuženi imaju zajedničku maloletnu decu. Kako je navedeno, 28,3 odsto tužilja je u vreme podizanja tužbe bilo razvedeno, dok ih je u bračnoj zajednici bilo 27,4 odsto. Kada je reč o nasilnicima koji imaju oružje, 19,5 odsto takvih ga je i upotrebilo, naveo je Autonomni ženski centar.
U 54,2 odsto slučajeva nasilje je prijavljivano policiji, a od toga je krivični postupak pokrenut za 14,2 odsto slučajeva. Sud je u 44,1 odsto predmeta odredio mere zaštite koje je tužilja tražila.
Zabrana daljeg uznemiravanja bila je najčešća mera zaštite i izrečena je u 43,5 odsto slučajeva. Zabrana prilaska je izrečena za 22,6 odsto, a mera iseljenja tuženog u 18,3 odsto slučajeva.
Upozoravajući podaci o porodičnoj torturi nad slabijim polom
Svaka treća žena žrtva nasilja
Autor: S. Tuvić | Foto:NORTHFOTO | 30.11.2008. - 00:02
Dvadesečetvorogodišnju M. D. muž je je punih sedam godina skoro svakodnevno tukao. Od silnih udaraca po glavi, oslepela je potpuno na jedno oko, na drugom nosi dioptriju od minus 15, a stalnim pesničenjem izbijeni su joj i svi zubi. Utočište od sigurne smrti našla je u Sigurnoj kući u Beogradu. Njeno troje dece smešteno je u hraniteljsku porodicu.
Iako je za sada našla svoj mir i sigurnost od muža nasilnika, problem D. M. nije rešen. Njeno troje dece je smešteno u hraniteljskoj porodici, a kada izađe iz Sigurne kuće, čeka je neizvesna sudbina .
Natalija Marković ni posle razvoda nije pronašla mir. Prošle nedelje ju je suprug ubio na radnom mestu, a godinama pre toga bila izložena maltretiranju i muža i sina.
– Razvodom se, nažalost, ne rešavaju njihovi problemi. U većini slučajeva, nasilnik nastavlja da proganja svoju žrtvu. U pitanju je obično patološka ljubomora koja se nastavlja i posle razvoda, što najčešće dovodi do fatalnog ishoda – objašnjava Vesna Stanojević, koordinator Savetovališta protiv nasilja u porodici.
Svaka treća žena u Srbiji trpi neki oblik nasilja, najčešće psihičko, verbalno i fizičko. U proseku, nasilju su izložene po 15 godina, a u Savetovalištu protiv nasilja u porodici kažu da im se za pomoć javila i žena koja je torturu trpela pune četiri decenije. Pomoć u Sigurnim kućama širom Srbije zatraže obično žene koje su godinama bile izložene najtežem obliku fizičkog i seksualnog zlostavljanja.
– Za odlazak u Sigurnu kuću se opredeljuju kada su s decom isterane iz kuće na ulicu, kada su životno ugrožene ili kada osim njih žrtve nasilja postaju i deca. Jedan mali broj žena se nakon izlaska iz Sigurne kuće vraća nasilniku. Najviše je onih koje iz ekonomskih razloga ne mogu da se osamostale, ali ima i onih koje nisu spremne da na sebe preuzmu odgovornost za podizanje dece. U Sigurnoj kući nađemo im neko zaposlenje, ali plata od 15.000 do 20.000 dinara nije dovoljna da mogu da plate stan, struju, komunalije, hranu – priča Stanojevićeva.
Ne trpe nasilje samo žene u braku. Šamaranje počinje još tokom zabavljanja. Žrtve obično misle da će nasilje nestati posle venčanja i rađanjem dece, ali praksa je pokazala da se ono nastavlja u još gorem obliku.
Ni društvo ne pokazuje neko posebno interesovanje da pomogne ovim ženama, upozoravaju u Sigurnoj kući. Ako neki brak doživi brodolom, krivica se obično svaljuje na ženu uz komentar „nije mogla malo da pretrpi“. Razvedene žene su na neki način obeležene, kao i deca iz takvih brakova. Uz to, deca koja rastu u takvim porodicama i svakodnevno gledaju kako otac maltretira majku, uče po modelu, tako da se često dešava da i oni sutra postanu nasilnici.
Osim ekonomske neizvesnosti, žene se po izlasku iz Sigurne kuće suočavaju s još jednim problemom – nemogućnost upisa dece u obdaništa. Takođe, većina žrtava koje dolaze iz unutrašnjosti nema zdravstveno osiguranje. To predstavlja dodatan problem kada isprebijane, dođu u savetovalište. Njihovo lečenje zavisi od razumevanja lekara, a u slučajevima kada u zdravstvenim ustanovama nemaju sluha za ovaj problem, troškove snosi Savetovalište koje se finansira od donacija.
Nasilje u prisustvu dece
Nasilje u porodici najčešće se dešava u porodičnoj kući i to uglavnom u prisustvu dece, pokazali su rezultati prvog istraživanja o primeni mera zaštite od nasilja u porodici koje je objavio Autonomni ženski centar. U 97,4 odsto slučajeva u protekloj godini je mesto nasilnog događaja bilo isto kao i mesto stanovanja, a maloletna deca su prisustvovala izvršenju nasilja u 63,4 odsto slučajeva, saopštio je ovaj centar.
Istraživanje je takođe pokazalo da su postupak za zaštitu od nasilja u porodici najčešće pokretale žene (85,3 odsto).
Među tuženima preovlađuju muškarci – 88,3 odsto, a u 54,5 odsto slučajeva tužilje i tuženi imaju zajedničku maloletnu decu. Kako je navedeno, 28,3 odsto tužilja je u vreme podizanja tužbe bilo razvedeno, dok ih je u bračnoj zajednici bilo 27,4 odsto. Kada je reč o nasilnicima koji imaju oružje, 19,5 odsto takvih ga je i upotrebilo, naveo je Autonomni ženski centar.
U 54,2 odsto slučajeva nasilje je prijavljivano policiji, a od toga je krivični postupak pokrenut za 14,2 odsto slučajeva. Sud je u 44,1 odsto predmeta odredio mere zaštite koje je tužilja tražila.
Zabrana daljeg uznemiravanja bila je najčešća mera zaštite i izrečena je u 43,5 odsto slučajeva. Zabrana prilaska je izrečena za 22,6 odsto, a mera iseljenja tuženog u 18,3 odsto slučajeva.
