Hteo sam da ostavim blog bez reči i svakom ostavim priliku da sam razlišlja o onom šta sam želeo da poručim. Ali, to se kosi sa Pravilnikom, pa mi je duplikat ovog bloga bez uvodne poruke legitimno obrisan. Zato sada u uvodnom postu dajem zaljučak koji sam planirao na kraju, tako da, ko želi, može da ostavi za kraj sledeći pasus.
Oliver Dragojević u Beogradu
Poštujem principijelnu odluku Olivera Dragojevića da ne peva u Srbiji. Zbog te odlučnosti on je za mene još veći umetnik. Na prvi pogled paradoksalno, njegov stav dokaz je velike, gotovo romantične ljubavi. To je umetnik kojeg su za Beograd vezivale mnoge veze, čovek koji je mnogo ljubavi dao i primio iz Beograda i čovek čija je osećanja krajem dvadesetog veka osujetila nemogućnost tih istih ljudi da zaustave ludilo. Ono gde Dragojević greši, a teško je to i videti, a kamo li objasniti drugima u sredini iz koje potiče, jeste činjenica da niko od tih malih ljudi nije mogao da zaustavi nasilno rušenje Jugoslavije koje je bilo isplanirano u inostranstvu. 99% ljudi u Srbiji (i Crnoj Gori na koju Dragojević takođe misli kada kaže "neću ići u Srbiju") tu ništa nije moglo da učini. Ta makar su u Beogradu 1990-tih tutnjale antirežimske demonstracije.
Dragojević je delom porekla Srbin, i smatra delom svoje srpske časti, da na taj način, potpunim raskidom sa srpstvom, svojoj lokalnoj zajednici potvrdi svoju odanost i zahvalnost za svoju egzistenciju i uspeh. On i tu donekle greši, jer je Beograd, kao i ljudi koji su ga za rukav tamo vukli, doprineo njegovoj vrtoglavoj popularnosti.
Da li će neko uvideti svoje greške - stvar je perspektive.
Ovaj blog prikazaće Olivera Dragojevića u Beogradu.
Oliver Dragojević u Beogradu
Poštujem principijelnu odluku Olivera Dragojevića da ne peva u Srbiji. Zbog te odlučnosti on je za mene još veći umetnik. Na prvi pogled paradoksalno, njegov stav dokaz je velike, gotovo romantične ljubavi. To je umetnik kojeg su za Beograd vezivale mnoge veze, čovek koji je mnogo ljubavi dao i primio iz Beograda i čovek čija je osećanja krajem dvadesetog veka osujetila nemogućnost tih istih ljudi da zaustave ludilo. Ono gde Dragojević greši, a teško je to i videti, a kamo li objasniti drugima u sredini iz koje potiče, jeste činjenica da niko od tih malih ljudi nije mogao da zaustavi nasilno rušenje Jugoslavije koje je bilo isplanirano u inostranstvu. 99% ljudi u Srbiji (i Crnoj Gori na koju Dragojević takođe misli kada kaže "neću ići u Srbiju") tu ništa nije moglo da učini. Ta makar su u Beogradu 1990-tih tutnjale antirežimske demonstracije.
Dragojević je delom porekla Srbin, i smatra delom svoje srpske časti, da na taj način, potpunim raskidom sa srpstvom, svojoj lokalnoj zajednici potvrdi svoju odanost i zahvalnost za svoju egzistenciju i uspeh. On i tu donekle greši, jer je Beograd, kao i ljudi koji su ga za rukav tamo vukli, doprineo njegovoj vrtoglavoj popularnosti.
Da li će neko uvideti svoje greške - stvar je perspektive.
Ovaj blog prikazaće Olivera Dragojevića u Beogradu.
