Размишљање једног шеснаестогод

понедељак, 24. март 2014.

Прође дан, прође и живот

Гасим цигару. Стојим наслоњен на шанк и испијам последње пиво за вечерас. Нисам више сигуран колико сам их попио. Ма, као да је сада то битно. Какво је то новокомпоновано сра** у позадини ? Ех, кад се сетим мојих дана... Е, оно је била музика, а не ово. Разгледам по локалу. Види ти оне клинце... Напијају се сваки викенд, троше новац својих родитеља, ништа не раде, немају поштовања према старијима. Некултурни. Немам довољно речи којима би' их описао. Јесте, да смо ми исто тако, ал' се радило, бре ! Црнчило се, бре, знали смо да заврнемо рукаве, мало преко границе и тако то. Ма, знали смо да се снађемо ! А не као ови, све чекају на готово. То ме подсети кад сам са кумом Милошем шверцовао неке цигаре и виски, па нас ухватила милиција... Их, милицијо... Милицајац, брe, возио бицикло, ил' неког Фићу, ил' Кеца. Узгред, какви су то аутомобили... Ех, кад се сетим свог првог Фиће. Подигао крваво зарађену плату, отишао у радњу. А он стоји, онако, сав се сија, бре. Зовем продавца, вадим паре( онако господски) и добијам кључеве. Седам у њега и правац на море. Е... Него, колико је ово сати ? Ма, где ми је сат ? Дај да питам овог момка. Еј, мали ! Колико је сати ? Шта кажеш !? Ух, могао би ја кренути полако, само да попијем ово што је остало. Дај да платим ово. Мали, колико изађе ово ? Толико !? Ма, није ни чудо какво је стање у држави, сви лапају, а на сиротињи зарађују. Море, држи ове паре и задржи ту сићу. Где сам паркирао кола ? А ту си се сакрио, стари друже. 'Ајмо, полако. Један, два, три ... 'Оћеш ли упалити ? Шта је , пресисао си ? Изгледа да ми шетња не гине. Ево и кише, само ми је она још фалила... Који ми је сад кључ од куће ? Толико кључева, као да сам чувар у затвору... Ах, ево га. Е, несретниче један, немаш ни кучета ни мачета. Уместо да сам се оженио, имао децу. Прави господин. Ал' морао сам ја да глумим мангупа. Откачих ону малу Марију. Каква је то женска била! Луда за мном. Хтела и да се венчамо. Некако се и договорили, ал' на тај судбоносан дан ја умислим како имам још времена и како ћу наћи бољу женску. Напијем се као свиња и завршим у неком каналу. Још сам и батине добио... А за њу нисам чуо од тог дана. Пуштам плочу, стављам на 45, седам на фотељу и палим цигару... Прође дан, прође и живот.

Објавио Laki Lučijano у 12.59
 

Back
Top