Размишљање једног шеснаестогод


Утисци седмице

недеља, 30. март 2014.

Брига

Полако залази сунце за брег. Мрак је прогутао шуме и увале. Ништа се не чује. По неки пут заћарлија ветрић. Сред тог мрака стоји једна кућа. Векови јој порушили темеље, те се она накривила попут тужне врбе. Влага захватила зидове, црепови на крову потамнили. Пузавица свом снагом грли ту кућу и чини ми се да је једино она још држи од урушавања. Када би човек видео ову кућу рекао би да у њој живота нема и да је све одавно замрло. Али, из једне собе гори свећа. На зиду је окачена икона и на њој кандило. Сиви дим и мирис тамјана испуњују собу. На кревету лежи стара мајка и око ње три сина. Један син господски обучен, други у радничком оделу замазан од главе до пете, а трећи јадан, до јада великих у завоје обмотан. Ћуте сви до једнога, ћуте и у мајку своју гледају. Доброћудна старица, анђеоског лика. Пред починак душе своје окупила синове како би их посаветовала и даровала. Погледала сву тројицу, па им казује: " Како сте ми синови, моји соколови ? Каквог сте ли здравља и каква вас је мука натерала да посетите мајку ? Како су ми снаје и унучићи ? Да ли чувате своју дедовину и да ли браните праг своје куће ? Да ли земљу своју обрађујете и да ли коров са њива терате ? Да ли поштено живите и радите и да ли образ и своју част чувате ? Да ли децу своју на прави пут изводите и да ли их скромности и доброти учите ? Чувате ли бистре потоке и шуме велике ? " Синови се глувим начинише и свој стид у страну гурнуше. Запиташе мајку како је и да ли јој нешто треба. Мајци сузе попут реке потекоше и туга је обузме. Смогне снаге старица и одговори им : "Зашто ћутите као мутавци ? Зашто ми не одговарате ? Зар су толики ваши грехови, да нема речи којима би их описали ? Зар сте дедовину своју продали ? Зар су вам колевке празне ? Зар сте беду на куће нанели и да ли уопште кућа имате ? Образ укаљасте ли толико да се свим рекама овоземаљским не може опрати ?". Угаси се свећа у мрачној соби, соби туге и несреће. Сунце полако зађе и у аманет подмуклом мраку остави сву земљу. А по земљи се ништа не чује, до једног ветрића који полако ћарлија.

Објавио Laki Lučijano
 
Kod:
Сиви дим и мирис тамјана испуњују собу. На кревету лежи стара мајка и око ње три сина. Један син господски обучен, други у радничком оделу замазан од главе до пете, а трећи јадан, до јада великих у завоје обмотан. Ћуте сви до једнога, ћуте и у мајку своју гледају.

:huh::cistinaocare:
Tako to biva vekovima,i nikada neće prestati.Stari su govorili :
"Svaki narod kroji sebi svoju sudbinu"
Davno smo je iskrojili,drugi samo prekrajaju.
 

Back
Top