To je bio jedan od onih dana koje sam želela jednostavno da prespavam... prokleti budilnih je zvonio već 4 put i taj zvuk me je izludjivao... bacila sam telefon na pod i izašla iz sobe... pogledala sa se u ogledalo, a preda mnom je stajala osoba koju nisam poznavala... razmazana šminka mom licu je dala još umorniji izgled... iskreno, izgledala sam kao podgrejan leš... umila sam se, izvukla čistu garderobu iz ormara, obukla se i zapisala sve moje današnje obaveze na papir... Istrčala sam iz kuće i krenula prema školi... odvratnoj, staroj zgradi sa ludim profesorima...
Samo jutro po sebi nije bilo loše, ali moje raspoloženje je bilo gore što sam bila bliža toj zgradi... Znala sam da ću ga sustesti i znala sam šta će uslediti... Poznavala sam ga deset godina... zajedno smo išli u zabavište i oduvek bili dobri drugovi... on je bio onaj koji je mene štitio, a ja sam bila njegovo rame za plakanje... njegov život je bio uništen, a nije još ni počeo... majka ga je ostavila sa sestrom dok je imaio 13 godina i preudala se... mnogi su govorili da mu je očuh narkoman ali nisam znala da li je to tačno... nisam verovala pričama čaršije jer je retko koja bila tačna... od tada, on je postao samo tužna senka onoga što je bio... okrenuo se alkoholu, pušenju i nasilju... više nije toliko razgovarao sa mnom... razgovarali bismo jedino kada je bio u velikoj psihičkoj krizi, nije imao pare ni za cigare, a ni za alkohol, a više osećanja nije mogao da potisne... tada je plakao kao malo dete, a ja sam ga nemoćno gledala... šta sam mogla da uradim?!
Ušla sam u školu i mrzovoljno pogledala kafe kuvaricu... kasnila sam u nadi da ću ga izbeći ali ne... sedeo je kod stepenica i čekao me... njegove zelene oči su me gledale kao da mi je ovo poslednji dan života... od toga mi je jeza prošla kroz kosti... pomilovala sam ga po kosi i krenula da se penjem stepenicama, a on je rekao: ''Ne možeš da pobegneš, čekam te...''
Po završetku časova istrčala sam iz škole i užurbano krenula kući ne rekavši nikom ni reči... čula sam Anju iza dok me je dozivala ali nisam mogla da se okrenem... odjednom nešto me je zaustavilo... osetila sam jak stisak... to je bio on... čula sam njegovo disanje... ''Ćutaću, ne brini, ćutaću.'', izgovorila sam jedva čulno... ''Nadam se... bolje po tebe...'' Osetila sam na ledjina hladnu cev pištolja... istog onog pištolja kojeg sam našla u njegovom rancu dan pre toga... dana kada me je on video... ispustila sam pištolj i samo izustila ''Šta je ovo?'' , a na licu mi je bio očaj... znala sam da nije nikog ubio ali nisam znala šta je planirao i u šta se sada upetljao...On je samo nemo gledao u mene ne pomerajući se... ''Dobro ako nećeš meni da kažeš reći ćeš nekom ko je veći autoritet od mene...'' rekla sam i istrčala napolje...
Uvukla sam se u sporednu ulicu i držala telefon u rukama... nisam znala šta da radim... bila sam prestravljena... nisam mogla da ga povredim i izdam... a da sam pozvala nekog, njegovog oca ili policiju bio bi povredjen... okrenula sam se i otišla kući...
''******* sad.'' Pogledala sam u njega i videla mešavinu straha i besa... ''Vrati mi se, pusti sva ta sranja i vrati se normalnom životu... molim te...'' Pogledao me je iznenadjen: ''Ti misliš da je to lako? Kad jednom udješ u taj krug nema povratka... ali znaj da bih voleo da mogu... '' Gledali smo se, a tišina je cepala svaki deo mene... ''Možeš.'' je bilo sve što sa uspela da izgovorim... zagrlio me je, okrenuo se i otišao...
Celu noć nisam mogla da spavam... proganjao me je...
ujutru mi je Anja poslala poruku... ''Izvršio je sinoć samoubistvo. Pošalji mi poruku i dolazim po tebe, znam da ću ti biti potrebna...''
''Djubre'' pomislih, ''prosvirao je sebi glavu...'' a onda sam napisala Anji poruku: ''Dodji.''
Suze su odjednom krenule da se slivaju niz moje lice... izgubila sam najboljeg prijatelja... nisam znala da ga zaustavim...
Samo jutro po sebi nije bilo loše, ali moje raspoloženje je bilo gore što sam bila bliža toj zgradi... Znala sam da ću ga sustesti i znala sam šta će uslediti... Poznavala sam ga deset godina... zajedno smo išli u zabavište i oduvek bili dobri drugovi... on je bio onaj koji je mene štitio, a ja sam bila njegovo rame za plakanje... njegov život je bio uništen, a nije još ni počeo... majka ga je ostavila sa sestrom dok je imaio 13 godina i preudala se... mnogi su govorili da mu je očuh narkoman ali nisam znala da li je to tačno... nisam verovala pričama čaršije jer je retko koja bila tačna... od tada, on je postao samo tužna senka onoga što je bio... okrenuo se alkoholu, pušenju i nasilju... više nije toliko razgovarao sa mnom... razgovarali bismo jedino kada je bio u velikoj psihičkoj krizi, nije imao pare ni za cigare, a ni za alkohol, a više osećanja nije mogao da potisne... tada je plakao kao malo dete, a ja sam ga nemoćno gledala... šta sam mogla da uradim?!
Ušla sam u školu i mrzovoljno pogledala kafe kuvaricu... kasnila sam u nadi da ću ga izbeći ali ne... sedeo je kod stepenica i čekao me... njegove zelene oči su me gledale kao da mi je ovo poslednji dan života... od toga mi je jeza prošla kroz kosti... pomilovala sam ga po kosi i krenula da se penjem stepenicama, a on je rekao: ''Ne možeš da pobegneš, čekam te...''
Po završetku časova istrčala sam iz škole i užurbano krenula kući ne rekavši nikom ni reči... čula sam Anju iza dok me je dozivala ali nisam mogla da se okrenem... odjednom nešto me je zaustavilo... osetila sam jak stisak... to je bio on... čula sam njegovo disanje... ''Ćutaću, ne brini, ćutaću.'', izgovorila sam jedva čulno... ''Nadam se... bolje po tebe...'' Osetila sam na ledjina hladnu cev pištolja... istog onog pištolja kojeg sam našla u njegovom rancu dan pre toga... dana kada me je on video... ispustila sam pištolj i samo izustila ''Šta je ovo?'' , a na licu mi je bio očaj... znala sam da nije nikog ubio ali nisam znala šta je planirao i u šta se sada upetljao...On je samo nemo gledao u mene ne pomerajući se... ''Dobro ako nećeš meni da kažeš reći ćeš nekom ko je veći autoritet od mene...'' rekla sam i istrčala napolje...
Uvukla sam se u sporednu ulicu i držala telefon u rukama... nisam znala šta da radim... bila sam prestravljena... nisam mogla da ga povredim i izdam... a da sam pozvala nekog, njegovog oca ili policiju bio bi povredjen... okrenula sam se i otišla kući...
''******* sad.'' Pogledala sam u njega i videla mešavinu straha i besa... ''Vrati mi se, pusti sva ta sranja i vrati se normalnom životu... molim te...'' Pogledao me je iznenadjen: ''Ti misliš da je to lako? Kad jednom udješ u taj krug nema povratka... ali znaj da bih voleo da mogu... '' Gledali smo se, a tišina je cepala svaki deo mene... ''Možeš.'' je bilo sve što sa uspela da izgovorim... zagrlio me je, okrenuo se i otišao...
Celu noć nisam mogla da spavam... proganjao me je...
ujutru mi je Anja poslala poruku... ''Izvršio je sinoć samoubistvo. Pošalji mi poruku i dolazim po tebe, znam da ću ti biti potrebna...''
''Djubre'' pomislih, ''prosvirao je sebi glavu...'' a onda sam napisala Anji poruku: ''Dodji.''
Suze su odjednom krenule da se slivaju niz moje lice... izgubila sam najboljeg prijatelja... nisam znala da ga zaustavim...
)
, ali odličan je, nemam zamerke, samo eto, da znaš