Ovo je priča jednog poštenog čoveka, bez stalnog posla (dugogodišnji rad na crno), bez porodice,bez krova nad glavom...
Pre dva dana šetam ti ja adom ciganlijom i k'o po običaju slikam mojim Nikonom sve što mi je zanimljivo, ti znaš da ja obožavam da slikam.
U jedan trenutak, dok sam slikao krivog Stojka i most u pozadini, začujem glas iza sebe, slikaš aaa... opet ti i samo ti... oćeš da slikaš opet moju ženu, pe... pe...pedofilu, ma pederu jedan, more dosta mi je vas slikara, ja i moja Milanka ne mož’ da živimo od vas, svuda se zavlačite sas ti vaši aparati, more zavucite se u moje i Milankino dupe, pa slikajte do milu volju, mamu li vam vašu.
To reče, pa se saže, valjda kamen da uzme... i to se u'vati za onaj poveći, da mi pokaže kako se slika.
Ooodoh ja što sam brže mog'o, niski start, pa na bus za Banovo brdo, samo da mi budala ne razbije glavu, da me ne zanesvesti - zašuntavi, pa da ostatak života provedem u šuntavilo neko.
Uđem ti ja u bus pedeset, na početnu stanicu, beše nekol'ko prazna sedišta, pa iskoristi' priliku da sednem, bole me noge, boli me kičma, boli me glava, noge i kičma od teški fizički poslovi, a glava od sekiranciju, nije puna pameti, al’ je puna s' teški' misli i gluposti.
Već posle dve stanice autobus se dobrano napuni, ispade mi olovka na patos busa, saginjem se da je dignem (tako ti ja zapisujem po nekad, nešto i to volim k'o i slikanje) kako se sagnu', bacim pogled nalevo, kad lopov zavuk'o ruku na jednoga mladog čoveka, operiše ti on, izvadi novčanik iz džepa i stavi ga u svoj. Šta da radim, dal' da mu kažem, il' ne? Znaš nekako kad bolje razmislim, nije sve jedno, koj ga zna šta lopina ima kod sebe, možda me izbode, možda me nabode... pesnicom u nos, vilicu... ćutaću... ma da li da... ne, ne, ne, ne mogu samo da gledam i gotovo.
Povučem ti ja operisanog, mislim opljačkanog za nogavicu, okrenu se on, pa kad li se prodera... šta me vučeš lopove, oćeš da me opljačkaš?
Ja ustado da mu objasnim situaciju, kad će ti on:
- Šta je bre, što si ustao, 'oćeš još i da se biješ sa mnom?
- Ma ne, htedoh ja...
kad me operisani udari pesnicom u levo oko...
- Ja nisam... pokušah da objasnim...
- Aaa,nisi...
kad li me tresnu u desno oko, ja se zatetura', rukom potraži' oslonac, te se u'vati' jednoj gospođi za tašnu i povuko' ka sebi.
Gospođa razgoropađena – sad' li si mene naš'o da pljačkaš, pa me sa onom torbertinom pogodi pravo u jajca, a torba tvrda, teška, a jajca bole, bole k'o da mi gurnu ceo prst u oko i još jače, eto... pado ti ja na patos od bolova, a ostali putnici svi u glas, eno ga puzi, 'oće da pobegne, 'vatajte ga...
Neko poče da me šutira, ja pogleda' sa ona moja dva teget plava, poluotvorena oka, kad onaj lopov... smeje mi se u lice i šutira, sa izrazom prevelikog zadovoljstva, k'o da je u trans', k'o da radi nešto vezano za seks, a ne da bije, srećan valjda zbog obrtanje situacije u njegovu koris'.
Prodera se ja, drž'te lopova, pokazujući rukom na njega, još uvek u ležećem položaju na patosu, kad putnici skočiše na mene, još nas i zajebava, oće sve nas da nabedi da smo lopovi, samo da bi izvuk'o svoje dupe, pa udri po meni...
Šta da ti kažem, još sam razbucan, evo vidi burazeru kol'ka mi je glava, mozak mi šeta po glavu, 'oće da izađe na nos, na uši, desna ruka, noga i rebra mi se raspadoše od bolovi, od šutiranje, od građanske tolerancije i humanog korišćenja obuće.
Kunem ti se, neću više da se vozim busom... nikada i gledaću samo svoja posla.
Pošteno, do kraja.
20.03.2014.
Pre dva dana šetam ti ja adom ciganlijom i k'o po običaju slikam mojim Nikonom sve što mi je zanimljivo, ti znaš da ja obožavam da slikam.
U jedan trenutak, dok sam slikao krivog Stojka i most u pozadini, začujem glas iza sebe, slikaš aaa... opet ti i samo ti... oćeš da slikaš opet moju ženu, pe... pe...pedofilu, ma pederu jedan, more dosta mi je vas slikara, ja i moja Milanka ne mož’ da živimo od vas, svuda se zavlačite sas ti vaši aparati, more zavucite se u moje i Milankino dupe, pa slikajte do milu volju, mamu li vam vašu.
To reče, pa se saže, valjda kamen da uzme... i to se u'vati za onaj poveći, da mi pokaže kako se slika.
Ooodoh ja što sam brže mog'o, niski start, pa na bus za Banovo brdo, samo da mi budala ne razbije glavu, da me ne zanesvesti - zašuntavi, pa da ostatak života provedem u šuntavilo neko.
Uđem ti ja u bus pedeset, na početnu stanicu, beše nekol'ko prazna sedišta, pa iskoristi' priliku da sednem, bole me noge, boli me kičma, boli me glava, noge i kičma od teški fizički poslovi, a glava od sekiranciju, nije puna pameti, al’ je puna s' teški' misli i gluposti.
Već posle dve stanice autobus se dobrano napuni, ispade mi olovka na patos busa, saginjem se da je dignem (tako ti ja zapisujem po nekad, nešto i to volim k'o i slikanje) kako se sagnu', bacim pogled nalevo, kad lopov zavuk'o ruku na jednoga mladog čoveka, operiše ti on, izvadi novčanik iz džepa i stavi ga u svoj. Šta da radim, dal' da mu kažem, il' ne? Znaš nekako kad bolje razmislim, nije sve jedno, koj ga zna šta lopina ima kod sebe, možda me izbode, možda me nabode... pesnicom u nos, vilicu... ćutaću... ma da li da... ne, ne, ne, ne mogu samo da gledam i gotovo.
Povučem ti ja operisanog, mislim opljačkanog za nogavicu, okrenu se on, pa kad li se prodera... šta me vučeš lopove, oćeš da me opljačkaš?
Ja ustado da mu objasnim situaciju, kad će ti on:
- Šta je bre, što si ustao, 'oćeš još i da se biješ sa mnom?
- Ma ne, htedoh ja...
kad me operisani udari pesnicom u levo oko...
- Ja nisam... pokušah da objasnim...
- Aaa,nisi...
kad li me tresnu u desno oko, ja se zatetura', rukom potraži' oslonac, te se u'vati' jednoj gospođi za tašnu i povuko' ka sebi.
Gospođa razgoropađena – sad' li si mene naš'o da pljačkaš, pa me sa onom torbertinom pogodi pravo u jajca, a torba tvrda, teška, a jajca bole, bole k'o da mi gurnu ceo prst u oko i još jače, eto... pado ti ja na patos od bolova, a ostali putnici svi u glas, eno ga puzi, 'oće da pobegne, 'vatajte ga...
Neko poče da me šutira, ja pogleda' sa ona moja dva teget plava, poluotvorena oka, kad onaj lopov... smeje mi se u lice i šutira, sa izrazom prevelikog zadovoljstva, k'o da je u trans', k'o da radi nešto vezano za seks, a ne da bije, srećan valjda zbog obrtanje situacije u njegovu koris'.
Prodera se ja, drž'te lopova, pokazujući rukom na njega, još uvek u ležećem položaju na patosu, kad putnici skočiše na mene, još nas i zajebava, oće sve nas da nabedi da smo lopovi, samo da bi izvuk'o svoje dupe, pa udri po meni...
Šta da ti kažem, još sam razbucan, evo vidi burazeru kol'ka mi je glava, mozak mi šeta po glavu, 'oće da izađe na nos, na uši, desna ruka, noga i rebra mi se raspadoše od bolovi, od šutiranje, od građanske tolerancije i humanog korišćenja obuće.
Kunem ti se, neću više da se vozim busom... nikada i gledaću samo svoja posla.
Pošteno, do kraja.
20.03.2014.